ПЛАВЕ ОЧИ ТВОЈЕ
У очима твојим видех себе.
Плаво небо,
плаво море.
Плаво твоје око.
Летим као птица,
и бродим као морнар.
Пишем на једном облаку,
твоје име.
Тражим те у таласима,
плавога мора.
Крадем од сунца зраке,
да их подарим теби.
Узимам оз облака,
кап кише која још није пала.
Желим да ти овлажим усне.
Желим да ти залијем,
корен твоје лепоте.
Желим да ми,
још брже и лепше цветаш.
И да ти цветови буду плави,
као плаветнило твога ока.
Уздишем,
и примичем се још више.
Да видим негде у прикрајку,
да ли сам сам поред тебе.
Из твога плавог ока,
измами једну плаву сузу.
Коју сам попио својим пољупцем.
Осетих тада још више,
део тебе.
Осетих покрете твојих руку.
Мирис твоје коже,
стиже до моје душе.
Стигох до жеље,
која се скривала у теби.
Засијала је васиона цела.
Таласи плавог мора,
носили су љубав нашу.
Ми смо тада срећно,
досегли до звезда.
Београд,16.07.2013.г.
Аутор песник: Раде Пантелић
Прва награда – Вечерње новост 1997.
НАША СТАЗА
До понора стаза води,
пропиштала земља ова.
По њој моје племе ходи,
стигла клетва Лазарева.
Крик Милоша и Ивана
пролама се, опомиње.
Из понора пријети тама
и демони и звијериње.
Из Божура капљу сузе,
крв просута Југовића.
Српску земљу други узе,
дједовину Немањића.
Плодом лоза оманула,
пуста поља без пшенице,
умукнула наша фрула,
свуд пепео и згариште.
Не пију се слатка вина,
издахнула крсна свијећа,
неста мирис рузмарина,
јоргована у прољећа.
До понора стаза води,
ту ће бити крај нам снова,
по њој моје племе ходи –
стигла клетва Лазарева.
Зорка Чордашевић
Франкфурт
Прва награда – Милутин Михајиловић 2013.
Горњи Милановац
ОТАЏБИНА
Овде сам где живот купију на рате
у безнађе крчме на кантару беде,
чекајући анђеле да им наду врате,
обешеним цестама о небеске греде.
Дишем овај катран зарђалих груди
црно испод нокта завештавам сину,
судбину нам кроје хуље и нељуди,
вечни пламен срама лиже отаџбину.
Не верујем више ни Богу, ни оцу
не тиче се мене умирање птица,
док ми се над главом ко уже на коцу
немилосно њише џелатова жица.
Ој, Србијо мајко, хтео бих ти рећи:
Опраштам ти лажи, сузе скамењене!
Кад с обале реку сам не могу прећи
нека барем река пређе преко мене.
Не верујем да ће ходочашће доћи,
у тишину којом време ране боји,
страх ме да сачекам, а бојим се поћи
према свету у ком – сутра не постоји.
Чувам дане да их вечерају вуци,
док безнађе света очњацима дробе,
овде где и живот умире у руци
ја две смрти живим и љубим их обе.
Аутор песник: Љутомир- Љутко – Рундић
Лозница
Још док цигарета,
тиња на столу и догорева.
А дим се лагано шири,
према прозору,
собе моје.
У безумљу,
тражим опрост твој.
Нову љубав, не тражим,
јер друге,
љубави за мене,
више не постоје.
Очи ми,
од дима сузне,
а тело у болу пати.
Палим, још једну,
на ту скоро догорелу,
и незнам како,
све то, да схватим.
Како да срцу,
нађем лек?
Како за свој бол,
мелем наћи?
Како волети неку другу?
Када рука моја жели,
Жели само тебе.
Само тебе,
дотаћи.
И бол и туга, око мене,
а цигарета и даље гори.
Патња ми раздире,
моје груди,
и чезне за тобом,
да те воли.
А тебе нема,
остајем сам
Са својом тугом,
и цигаретом
која још гори.
Београд,14.07.2013.г.
Аутор песник: Раде Пантелић
СУСРЕТ
СРЕТОХ ЈЕ, НА ЊОЈ МИ ПОГЛЕД СТАДЕ,
У МЕНИ СЕ ЖИВОТНЕ, ПРОБУДИШЕ НАДЕ.
ДУГА КОСА ПАЛА ЈОЈ ДО ПАСА,
БЕШЕ ЗГОДНА И ЛЕПОГА СТАСА.
ВЕТРИЋ ЈОЈ ЈЕ КОСЕ, НЕЖНО МИЛОВАО,
ЗА ЛЕПОТУ ТАКВУ, ЈА НИСАМ НИ ЗНАО.
СОЧНЕ УСНЕ, А БИСЕРНИ ЗУБИ,
БИЋЕ СРЕЋАН, КОГА ОНА ЉУБИ.
ОБЛИК ЛИЦА ПЛАВЕ ОЧИ ЖАРЕ,
ВИТКОГ СТАСА И ПРЕКРАСНЕ ГЛАВЕ.
ДУГЕ НОГЕ, А БОГАТА ЊЕДРА,
БУЈНЕ ГРУДИ, ЛЕПЕ ГРАЂЕ БЕДРА.
ЛЕПО ВРЕМЕ, А ПРОЛАЗЕ ЉУДИ,
ЗАСТАЈКУЈУ, ДОК СЕ ЖЕЉА БУДИ.
ВЕТРИЋ ТАКО ХЛАДИ ЗГОДНО ТЕЛО,
БУЈНЕ ГРУДИ И ЛИЦЕ ВЕСЕЛО.
ДОК МИЛУЈЕ, ЊЕНО ЗГОДНО ТЕЛО,
ОЧИ ЖАРЕ, УЗ ЛИЦЕ ВЕСЕЛО.
СТАЗИЦОМ ЈЕ ГАЗИЛА ПО ТРАВИ,
ПРАТИШЕ ЈЕ ИЗНАД ОБЛАК ПЛАВИ.
ВЕТРИЋ ЉУЉА ХАЉИНИЦУ ЊЕНУ,
ЊЕНОГ ЛИКА НОСИМ УСПОМЕНУ.
ИЗГЛЕДАШЕ КАО ГОРСКА ВИЛА,
СВАКОМ МОМКУ МОЖЕ БИИТИ МИЛА.
Аутор песник: Саша Гајић
ЛЕПОТА ЖЕНЕ
ЊЕНА ДУГА ЦРНА КОСА,
ЦРНИЈА ЈЕ ОД ГРАНИТА.
МЕКА БАЈНА КАО СВИЛА,
РАСУЛА СЕ ПО ПЛЕЋИМА.
КАДА БЛАГИ ВЕТРИЋ ПИРНЕ,
ЊЕНЕ КОСЕ ТАД ДОДИРНЕ.
ЗАЛЕПРША МЕКА СВИЛА,
ЧИНИ МИ СЕ ЛЕБДИ ВИЛА.
ЊЕНЕ ОЧИ, ДВА КЕСТЕНА ВРЕЛА,
УКРАШЕНЕ ЧАРОБНИМ ВЈЕНЦИМА.
ДУГИХ ЦРНИХ ТРЕПАВИЦА,
И СВИЛЕНИХ ОБРВИЦА.
КОГА ГЛЕДА И КОГА ПОГЛЕДА..?
РАСТОПИО БИ СЕ ДА ЈЕ САНТА ЛЕДА.
КАД ГОВОРИ И КАД ЗБОРИ,
ТАД БИСЕРИ ЗАТРЕПЕРЕ.
УСНЕ ЈОЈ СЕ У ЛИК СТВОРЕ,
НАБУБРЕНЕ, НАВЛАЖЕНЕ.
А ИЗ УСТА МЕД СЕ ТОЧИ,
ОД ПЧЕЛИЊЕГ; МНОГО СЛАЂИ, МНОГО СОЧНИ.
НИЗ УЛИЦУ КАДА КРЕНЕ, КОРАКОМ ГАЗЕЛЕ,
ЊЕНО ВИТКО ТЕЛО КАО ВИЈОЛИНА.
ОТКРИВА СВУ ЧАР И ЛЕПОТУ ЖЕНЕ,
ТУ ВЕЛИКУ РАСКОШ ПРЕЛЕПИХ ОБЛИНА.
ЕХ ДА МИ ЈЕ БАР ТРЕНУТАК ЈЕДАН,
ДА ПРИЛЕГНЕМ ПОРЕД ЊЕНОГ ТЕЛА.
ДА ДОДИРНЕМ ЊЕНЕ ГРУДИ ВРЕЛЕ,
СЈЕДЕ БИ МИ КОСЕ ПОЦРЊЕЛЕ.
Песник – Петар Стојановић – Петрија
САЊАЛА СИ
Сањала си у срцу
без бола,
на јсатуку мом
мила моја,
гола…..
… Осмех те мој
миришљаву крио
док сам у твом
оку био.
На твојој пути
ко лептир жути
што кишу слути
драг ти био.
Ти ниси била гола
анђела моја.
Ниси ти била,
већ љубав моја,
мила моја.
Аутор песник: Љубенко Звиздић
МОРЕ ПОЉУБАЦА
На моме телу пољупци твоји,
љуби ме нежно,
нећу да бројим
љубићу те душо
љубити до јутра
… и опет ћу наставити сутра.
Љуби ме нежно осећам
укус усана твојих
страсно те милујем
језиком додирујем.
Од тебе сам врела,
тресем се цела…
Дрхтим цео много сам
те пожелео,
привијам те себи
нежно ме греби.
У очи ме гледаш
и другој ме не даш…
Не желим те дати,
са мном ћеш остати…
Ова игра трајаће до јутра
Биљана љубави
шта ће бити сутра?
Љубави мила ја сам твоја,
осећам се као
у бајкама снова.
Тајна љубав сада нас спаја,
волећу те до самога краја…
Срце и душу теби ћу дати,
тихо ми причај
да ти чујем глас,
желим те: својом звати.
У соку сам нашем,
желим те толико
љубиш ме драги као
нико досад.
Пришао сам тихо у очи те гледам,
љубим те нежно и никоме те не дам…
Стегни ме јаче,
од среће срце ми скаче,
желим те за себе
бићеш само моја…
Узми ме за руку
заувек сам твоја…
Аутори песници: Биљана Бебић Гајић и Иван Гајић
СРЕЋНА НОВА
ПЕСМО МОЈА, ИСПОД СВОДА ПЛАВА,
ПОСЛЕ СНОВА ДОЛАЗИ НАМ ЈАВА.
ДОЛАЗИ НАМ И ВИШЕ ОД СНОВА,
СВИ СТАРИЈИ, А ГОДИНА НОВА.
СВЕ ШТО ПРОЂЕ, ВРАТИТИ СЕ НЕЋЕ,
ЗАТО СВИМА, ЖЕЛИМ ПУНО СРЕЋЕ.
НЕК’ ВАС СРЕЋА, ДОБРО ЗДРАВЉЕ ПРАТИ,
А УСПЕШНОСТ, ДА ВАС НЕ УСКРАТИ.
ДА ВАМ ЖЕЉЕ, ДОНОСЕ ВЕСЕЉЕ,
У ДОБРОТИ, ДА ВАС ЉУБАВ ГРЕЈЕ.
ТУГА И БОЛ, ДА СЕ НЕ ПОВРАТЕ,
ДА ВАС ЛИЧНА ЗАДОВОЉСТВА ПРАТЕ.
НЕКА БУДЕ, ДОСТОЈАНСТВА ВИШЕ,
ДА НАЦИЈА, ЈОШ ЛАКШЕ НАМ ДИШЕ.
СВЕ УЗ ПРАВДУ И ВЕРУ У БОГА,
СВОЈ НАЦИЈИ, ПРАВОСЛАВЉА МОГА.
УСКС – аутор песник: Саша Гајић
САМО ТВОЈА
Кроз аутобуско стакло
смењују се суме, ливаде,
путеви сто у празно воде.
Ја идем ка теби,замисљена
у главни град, Београд.
Срце јако лупа у грудима
то ни сад не престаје.
Задњи сусрет, тугу наговестава
цутим и упијам сваку ти црту лица.
Говорис да сам незрела, сањалица
нисам с тобом насмејана.
Колико сам те само волела
али како то наглас реци,
твоје смедје оци на мени
биле су ми довољне
и меки глас када ме зовес.
Говорио си да даљина убија,
моју према теби, видим никада
и сузе су нам падале,
твоја одлука није се мењала
било је у тим оцима кајања
и љубави , само премало.
И поново бих досла на твој позив
само да бих те јос једном пољубила.
Аутор песникиња: Биљана Вицентијевић
Путовао сам
Путовао сам босоног по глибу
сремском,по глибу мом.
Гледам звезде умешене
у блату на
ногама мојим…
осећам мирис фуруна од
черпића твог.
Застајкујем
да видим топот уморних вранаца
што из атара таљиге са бундевама носе,
путујем по прашини
што ми се лепи
на ознојане ноге…
кроз гакање гусака
на сокаку ,
виолинска гудала
од јечна и жита
милују ми стопала детињства.
Ширим руке од клипова кукуруза…
отварам срце амбару да уђе…
равницоооо
мирису шарени мој…
Путујем и ослушкујем мирис диња,
заносна стрњишта моја …
ево иду моје босе ноге ка вама…
уплићу се слике к'о бичеви свињарски
милих торова мојих.
Аутор песник: Мика Влацивић Владисављевић
Као да звезде свој валцер плешу.
Све обучене у дугине боје.
А месец диригент,диригује.
И успут шири,златно жуте зраке своје.
Шушти греж свила,жутих звездица.
И лепрша се, лети у круг.
Како је само леп овај валцер.
Много је звездица,а пут им дуг.
Плаве се очи,ко небо плаво.
Немо гледају,шта ће све бити.
Дал ће се музика,оркестра чути.
Та плавокоса и не слути.
Руке су спремне,играти валцер.
У ритму Штрауса,који га створи.
На лепом плавом Дунаву засвира.
А љубав пуста проговори.
Само се ехо љубави чуо.
У тој звезданој дугој ноћи.
Увече дођох на кратко само.
Али до зоре,немогох поћи.
Купах се у тој љубавној кади.
Купах се у љубави мојих снова.
Ниједна ноћ не беше ми лепа.
Као што беше,звездана ноћ ова.
Звезде су плесале,на небу горе.
Месец је синфонији тактове слао.
Био је то плес по месечини.
Да би својој љубави,љубав давао.
И метеори су летели небом.
Правили су ватромет славе ове.
Моје су огледало биле њене очи.
Јер љубав,љубављу себи зове.
Благодет узех овога света.
И у том чину себе подарих.
Усне сам слатке те ноћи љубио.
Па зар има од тога лепших ствари.
Само сам чуо ехо љубави.
Док су ми звезде на небу сјале.
И док је месец небом марширао.
Да би се волеле,љубави праве.
Београд,23.01.2013.г.
Аутор песник: Раде Пантелић
