Украдена срећа

(Друго проширено издање) Бранко Мићић-Кондић – Нови Сад, 2013.
Бранко Мићић, „Украдена срећа“

Први део

Има тренутака у животу који су посебни и који се не могу за¬бо¬равити. У једном трену Mарија је осетила да се у њој зачео нови живот. Сама себи није веровала и већ следећег дана, када јој се пру¬жила прилика, по¬се¬тила je гинеколога који је потврдио њен пре¬досећај.
То сазнање унело је немир у њену душу. С једне стране ра¬дост коју инстиктивно осећа свака жена кад осети да ће постати мајка, а са друге брига за све оно неизвесно и непознато што прати сваку трудноћу, пород и подизање детета. И није било само то што је Марију мучило. Највећи проблем је био што она није била удата жена којој би брачна веза пружила заштиту и сигурност.
Марија је непромишљено ступила у сувише бли¬ске односе са Сашом, младићем са којим се дуже време забављала и кога је искрено заволела, пове¬ро¬вала ње¬говим речима, када јој је говорио да је воли и да без ње, Марије, његов живот нема никаквог смис¬ла. Било је не¬чег убедљивог у његовом гласу а цела његова личност де¬ловала је привлачно и она се осетила слаба, није мог¬ла да се оду¬пре његовој упорности, јер се у и њој про¬будио жар љубавне чежње. Није могла да каже не, јер разум се замутио и, како то оби¬чно бива, предала се и попустила.
Сетила се да је у свом љубавном заносу много тога пропус¬тила и начинила велику грешку, јер свом вољеном Саши никада није поставила пита¬ње, шта ће бити ако она којим случајем у једном трену остане труд¬на?
О томе није никад мислила, нити је са њим раз¬говарала. И зато је сада у великој муци. Како ће му казати шта јој се десило и како ће се у таквој ситуацији он понашати? То није знала, и то је би¬ло оно што је највише мучило.
Више пута је од својих пријатељица чула за многе мушкарце који су, када им је девојка рекла да је у другом стању, једноставно побегли или је саветовали да абор¬тира.
Заиста чудан је тај мушки свет. Шта све не чини да сломи срце невине девојке, удвара се, скакуће око ње и глуми финоћу, и то све траје док је не освоји и ужива у даровима њеног тела, а кад чује да је остала трудна, тек тада показује своје право лице, напушта је и бежи од обавеза.
А девојка којој се тако нешто деси, шта она да ради? Мало је оних сретница које имају разумне ро¬дитеље који су у стању да схва¬те њену невољу, да се помире са оним што јој се десило и да јој по¬могну у тим непријатним часовима.
Унапред је знала шта ће јој казати Mама а поготово како ће реаговати Oтац, и зато је одлучила да једно време ћути и ником ниш¬¬¬та не говори, док не смисли нешто паметно, али дани су брзо пролазили а она није успела да нађе било какво решење. Чинило јој се да време никад није брже текло, а она није знала шта да ради.
На крају је одлучила да каже Саши шта јој се десило. Кад је то чуо он се правио невешт. Говорио је да у то не верује, да она та¬ко нешто само измишља, како би га приморала да је ожени, и на крају јој је сасвим хладно саветовао да је најпаметније да абортира. То и ништа више. Није чак ни понудио да плати гинеколога и да бу¬де уз њу у тим теш¬ким часовима.
Живећи тако у тешком очајању и стању из којег није видела излаз, закључила је да ће бити најбоље да оде код сво¬је Бабе која је живела на селу, да јој све искрено исприча и замоли за савет. Учинила је то, и ако се тако може рећи, срећа јој се осмех¬нула. Стара баба Стана, која је и под старе дане била енергична и отресита, али и врло разумна жена, схватила је њену несрећу и пружила по¬моћ и утеху, рекла је:
– Дете драго, грдно си погрешила. Свој живот си упро¬пас¬ти¬ла, али ти си моја најдража унука и док је мене живе, немој се бри¬нути. Средићемо све како треба.
Марија је мислила да и Баба намерава да је одведе негде да абор¬тира, али Баба није хтела за тако нешто ни да чује.
– Слушај дете – казала је баба Стана, и наставила – поба¬цити, то је најједноставније, иако је то болно, и жена много ризикује, али ако ћеш мене слушати, тако нешто не долази у обзир, то је против божије воље и то би био велики грех. Боље би било да те није снаш¬ла та мука, али кад већ ниси мислила, сад је тако како је.То је наша жен¬ска судбина. Лепо је бити девојка, али то кратко траје, а ми жене смо осуђене да патимо.
Помири се са судбином и роди то дете, јер сваки побачај је неопростив грех, а оно што је најважније, треба да знаш, да жена после по¬бачаја може остати нероткиња, и да много не мудрујемо, ако хоћеш да послу¬шаш мој савет, дођи и живи код мене.
Слушај шта ти кажем, смири се, седи и полажи испите да за¬вр¬шиш тај твој факултет. То ти је сада нај¬ва欬¬¬није, јер са завр¬шеним факултетом негде ћеш се запослити, бићеш свој човек и нећеш зави¬сити ни од чије милости.
Што се тиче тога твог Саше који те је у то све увалио, мо¬рам ти казат’ да он није никакав ни човек ни мушкарац, и немој више да имаш било каква посла са њим, па макар он дубио на глави, не ве¬руј му ништа. Ако ти којим случајем приђе, једно¬ставно га отерај од себе, а после ћемо видети шта ћемо радит’.
***
Пошто није имала другог избора Марија је по¬слушала Бабу, прешла да станује код ње, а Баба је отишла њеним родитељима, казала им све отворено, како ствари стоје, и да ће она прихватити Марију да живи код ње док носи трудноћу и док не роди, и да ће се пронаћи неко решење за касније.
Маријина Mајка је кад је чула Бабине речи, горко је плакала, а Oтац био бесан као да је полудио. У јед¬ном трену је рекао:
– Боже, шта сам ја доживео, да ми се кћер пркурва, да од¬храним курву! Затим се обратио жени и наставио – за све си крива ти и твоје попуштање! Кад ја кажем да она сама без нас не може да иде на море и да се с бог зна с ким куца и вуца, ти кажеш, пусти је, нека се дете проведе, нека ужива док је млада. Такво је време. Све иду, па нека иде и она, да не буде изнимка. И кажеш, паметна је она, чуваће се. Е сад видиш како је паметна и како се чувала, не кажу ба¬дава стари људи да је „лакше сачувати врећу бува него младу девојку од напасти.“
***
Било како било, Марија је остала да живи код Бабе, пос¬лу¬шала је њен савет, загрејала столицу, мар¬љиво учила и за два м嬬¬¬¬¬сеца положила три преостала испита на факултету.
Била је задовољна, а Баба јој je једном приликом успут рекла, да жена када је трудна треба да је увек добро расположена, не сме да ради тешке послове и мора избегавати велику буку и галаму, јер дете које носи у себи, све чује и осећа све што погађа жену и квари јој рас-положење, дете све осети, и то касније утиче на његово понашање и здравље. Добро је – настави Баба – и кад трудна жена увек помало тихо певуши, јер то казује да је сретна и душевно мир¬на, и повољно делује на дете које носи.
Како је време пролазило, њен трбух је постепено растао, та¬ко да више није могла крити трудноћу. Због тога је све мање изла¬зила из куће и престала да одлази на факултет, иако је имала пот¬ребу да тамо одлази због спремања дипломског испита. Мар¬љи¬во је прикупила све што јој је било потребно за тај испит. Учила је и спре¬мала се, али је одлучила да поменути испит полаже после по¬рода.
Њена Баба је била врло паметна жена, храбрила је и саве¬товала да што пре заврши факултет. Често је знала да каже:
– Учи дете моје, да то завршиш, да будеш свој човек, да не зависиш ни од кога. Ти си паметна и способна и све ће бити добро.
Бабина изрека „све ће бити добро“ са којом је она увек завршавала сваки разговор, деловала је охра¬брујуће на Марију, и то је пример како некад једна па¬метна и добро смишљена реченица може човеку дати снагу и вратити оптимизам. Није узалуд један стари мудрац давно рекао да се у свакој изговореној речи крије велика снага, и да увек морамо добро пазити шта и како говоримо.
Време је брзо пролазило и тренутак када се могао очекивати пород брзо се приближавао. Баба је строго водила рачуна да Мари¬ја редовно иде на лекарске прегледа и потребна испитивања, а ле¬кар¬ски налази су показивали да је све у реду. На ултразвуку је утвр¬ђено да ће родити близанце, мушкарца и девојчицу. Сазнање да ће једно дете бити мушко, чинило јој је ипак посебну радост.
Што се тиче Саше, од њега ни трага ни гласа. Уопште се ни¬је интересовао за њу и њено стање.
Иако о томе никад није говорила, јер није имала ни прилике, она је ипак због његове равнодушности ду¬боко у својој души патила, јер, било како било, она је њега ипак волела. Тај млади човек са којим се упустила у интимне односе, верујући да је стварно воли, својим понашањем тешко је разочарао Марију, па ипак она није би¬ла равнодушна према њему. Желела га је, не само због детета које носи у себи, већ и зато што јој се он дубоко увукао у душу и тешка јој је била и свака помисао да је са њим за увек све завршено, да он више никад неће бити поред ње, а још теже јој је падала на памет мисао да ће живот који је пред њом провести усамљена или са неким дру¬гим ко зна каквим човеком, јер ко једном доживи праву љубав тај не може лако тако нешто да поново доживи. Може човек поново про¬наћи неку пријатну особу, и да се заљуби у њу, али то никад не може бити замена за ону љубав чији смо жар пре тога осетили и добро се зна да, што народ каже, „прва љубав заборава нема“.
И због тога су Маријини дани били неизмерно тужни, а ноћи су често биле помешане са сузама. Покушавала је да га заборави, да не мисли на њега, али бадава, никако га није могла истерати из своје главе. Зато су њене ноћи биле кошмарне и пуне очајања.
И како све дође у своје време, тако је дошло и време да се породи. Чим је добила прве трудове Баба је отрчала и замолила комшиницу да је својим колима одвезе до болнице, у чијем саставу је било и поро¬дилиште.
Пород је протекао глатко и без проблема, иако је Марија ро¬д¬и¬ла близанце. Након порода добро се осе¬ћала а њене бебе нису имале, колико је она знала, никаквих проблема, али трећег дана на¬кон порода медицинска сестра јој је дала две пилуле, након чега је почела осећати неку клонулост и слабост. Осећала је умор и неку чудну поспаност.
Да ствар буде сложенија, одједном су, са об¬разложењем да се ради о превентиви против грипа, забрањене све посете, тако ни Баба није могла доћи да је посети, да бар њој каже како се осећа. Прес¬тали су јој доносити децу на подој са некаквим мутним и њој не¬јас¬ним образложењем. О чему се заправо радило она није могла да схвати. Онда јој је сестра рекла да је дош¬ло до неке инфекције и да су деца у опасност. То је Марију јако забринуло, а ноћ која је била пред њом испуњена бригом и немиром. Покушавала је да заспе али једноставно није могла, јер јој је немир обузео душу и није дао да зବс¬пи. Као да је нешто ружно предосећала.
Следећег дана који минут пре визите ушла је сестра и дала јој неку инјекцију. Питала је шта је то? Сестра је одговорила да је то све у оквиру редовне процедуре, да не бри¬не и да ће све бити у реду.
Другог дана у јутро поново је дошла визита, читаво јато ле¬кара на челу са при-маријусом, и сестара које су их пратиле, и на сва¬ки њи¬хов миг без поговора извршавале оно што им је било на¬ређено. Детаљно су је прег¬ле¬давали неколико минута, а затим се шаптом нешто дого¬ва¬рали. Учинило јој се да је ту било и неких сту¬дената и практиканата, и ту су им, користећи њено тело, нешто об¬јаш¬њавали.
Није схватала о чему се ради, али се осећала врло неу¬годно када је онако разголићена лежала пред непознатим људима. Мало је недостајало да врисне и почне плакати. На срећу, некако је из¬држала, заплакала је тек када су напустили собу у којој је она ле¬жала.
Затим је дошло оно најгоре. На врло непримерен начин су јој саопштили да је њен синчић у међувремену умро.
– Ћеркицу смо вам спасили али дечак је, на жалост, умро.
То и ништа више. И још су јој рекли да она треба да буде сретна и задовољна што јој и девојчица није отишла у неповрат.
Била је очајна. Није знала шта да ради. Од неке муке сва се тресла. Онда је опет дошла она иста сестра и поново јој дала инјекцију, након чега је клонула и заспала.

***
Од тренутка када му је Марија рекла да је зачела, и када су се након поменутог разговора растали, Саша, колико знамо, није имао прилику да се са њом поново састане и разговара. Живео је са помешаним осе¬ћањима. У његовој глави је владао кошмар. Марија му је недостајала и узалудно је очекивао да ће му се она јавити мо¬бил¬ним, али никаквог позива није било. Није знао шта ће она учи¬ни¬ти? Био је у недоумици. Осећао је грижу савести, али никако није могао да одлучи да преузме одговорност и да јој понуди брак.
Сећао се угодних и пријатних дана кад су заједно лежали на песку и миловали се у сенци приморског растиња. Чинило му се као да чује свирку зрикаваца, осећа дах мора и мирис четинара. Помислио је како милује њене лепе груди и нежно додирује напупеле брадавице.
У једном трену сетио се и једне своје младалачке авантуре са једном лепом женом средњих година која га је учила љубавним вештинама, и увек казивала како жени неизмерно прија кад је мушкарац нежан и зна да је лепо милује и мази. Сетио се успут како је, док је ње¬го¬ве руке намештала на своје груди, често говорила да су „брадавице кључићи од блаженке“. При том се благо насмешио, а онда му је у глави настао кошмар. Осећао се као наркоман јер му се у мислима све помешало.
Покушао да на то све не мисли и да потражи утеху код неке друге девојке. Имао је прилике. Неке су му се саме нудиле, али није ишло, није могао ни замислити блиску везу са неком другом женом, јер је за њега, Марија ипак била нешто посебно. Он је њу на неки начин волео, и није могао замислити живот без ње.
Међутим и поред тога што је био емотивно везан за Марију, он никако није могао да донесе исправну одлуку, да призна очин¬ство и да се са њом венча. Није могао да себе замисли као оже¬ње¬ног човека ограниченог брачним обавезама и чињеницом да за њега више неће бити слободног момачког живота.
Лутао је ноћу по разним локалима и местима, где се састају младићи његовог узраста. Дружио се са неким усамљеницима слич¬ним њему. Чак је почео да се опија, и у једном часу за мало није пр¬¬бао дрогу.
У породици су приметили да се његово понашање про¬ме¬нило, да у њему постоји неки немир, да слабо једе и да је телесно ос¬лабио, да у целини нешто са њим није у реду.
Гледајући шта се дешава са њеним сином Сашина мајка је била у великој бризи, и једном приликом рекла мужу да покуша да са њим разговара.
Убрзо је дошло до разговора у току којег је Саша отворено казао оцу да се нашао пред проблемом који га мучи и да не види начин како да га реши.
Кад је чуо шта све мучи Сашу отац га је отворено упитао:
– Да ли ти ту девојку заиста волиш? Ако је стварно волиш и ако осећаш да не можеш без ње, све се може врло лако и брзо ре¬шити. Ожени се са њом и проблем ће бити решен, поготово кад кажеш да си јој направио дете.
Саша је једно време ћутао док је отац стрпљиво чекао од¬говор, да би на крају рекао:
– Па, ја њу заиста волим, али сад не знам како да јој приђем, како да са њом разговарам, кад она више не жели да ме види.
– Ајде, немој бити будала – одговори отац – ако ти пристајеш да се са њом ожениш, и она ће пристати, и те како ће пристати, јер сигурно она према теби није рав¬нодушна, а и куд ће сама са де¬те¬том? Да те бар мало не воли не би дозволила да јој направиш дете.
– Не знам. Нисам паметан – одговори Саша, а отац нас¬тави:
– Препусти мени, ја ћу све средити. Само пре добро о свему размисли, и немој да брљаш, јер брак је озбиљна ствар, а на путу је и дете.
Саша је ћутао, јер није знао шта да каже, а отац је осетио пот¬¬ребу да му помогне и ствар узме у своје руке.

***
Следећег дана у собу у којој је лежала Марија у пратњи ме¬дицинске сестре ушао је један отмен, лепо одевен старији човек. Сестра му је показала кревет на којем је она лежала.
Човек је изгледао пријатан. У руци је носио цвеће. Пришао јој је и учтиво упитао:
– Јесте ли ви Марија?
– Јесам. Шта желите?
Човек јоj је пружио цвеће и наставио:
– Извините ме, немојте криво схватити. Ја сам Сашин отац. Чуо сам да сте родили двојке, дечака и девојчицу?
Гледала је у њега немо. Била је невероватно збу¬њена и изненађена. Није знала шта да каже.
Посматрали су се тако ћутке једно време а затим је упитала:
– Где је Саша? Због чега он није дошао?
Човек је одговорио:
– Не брините. Све ће, мислим, бити у реду. Саша једва чека да дође, да вас види, ако му ви то дозволите. Не брините, све ћемо средити. Сада је главно да се ви опоравите и напустите болницу.
Гледала је зачуђено у тог човека, и ништа јој није било јасно.
Човек је једно време стајао поред њеног кревета и после из¬весног оклевања рекао:
– Ја желим да вас упитам, да ли дозвољавате да вас Саша посети. Ја сам његов отац и знам да се он недолично понео према вама, али он жели да вас посети и да са вама разговара.
Слушајући његове речи, за мало што није рекла да би во¬лела да Саша дође и да је посети, али се у једном трену сетила Бабиног савета и одговорила:
Не знам шта да кажем. Морам размислити. Нека то остане за касније.
***
Мало касније дошла је Баба да је посети, и Марија јој је све испричала. Казала је да је долазио Сашин отац и показала цвеће које јој је донео. Баба је пажљиво слушала шта јој Марија прича и на крају јој рекла да су то добре вести, и да ће, можда, све испасти добро, само да не буде лакомислена да на брзину донесе неку од¬луку, па ће зато бити најбоље да се она из породилишта врати нај¬пре у њену кућу, и ту буде са дететом, а њој , то јест баби пре-пу¬сти да разговара са Сашиним оцем.
Марија је послушала бабу Стану и тако поступила. После извесног времена Сашин отац је дошао у посету и разговарао са Бабом, која је слушајући речи тог човека стекла уверење да је он честит човек и да су му намере искрене и поштене. У том смислу је допустила Марији да прими Сашу. Тако је Марија пристала да јој Саша дође у посету, да се измире, и да се договоре о свему у вези венчања, ако он жели да са њом ступи у брак, а ако не мисли да је венча и узме за жену, онда уопште нема смисла да долази, и нека је остави на миру, јер он у вези детета нема никаква права, пошто се понео не¬долично и оставио је на цедилу кад јој је било најгоре.

***
После пар дана Марију је посетио Саша. Донео јој бом¬боњеру и заиста леп букет црвених ружа. Када је ушао у собу у којој је она лежала, једно време је стајао и гледао у њу без речи, јер се зб󬬬нио и једноставно није знао ни како да почне ни шта да каже. Затим је онако збуњен рекао:
– Ево, ја дошао! Како си?
Марији се тај његов наступ учинио смешан (у поверењу: мушкарци заиста понекад у женским очима изгледају јако глупави.). Гледала га је са једва при¬метним осмехом и рекла:
– Ајде, шта си се укипио. Дођи ближе!
Пришао је њеном кревету, ставио бомбоњеру на ноћни ор¬марић, дао јој у руку букет са ружама, а затим се примакао да је по¬љуби. Није га одбила али је рав¬нодушно примила његов пољу¬бац и показала му руком где да седне на кревет.
Сео је и ћутао. Није знао како да почне разговор. Смишљао је како да крене и шта да каже, али није ишло.
Тако је текло извесно време, а онда је Марија прекинула ти¬шину и почела:
– Саша, немој да ћутиш. Реци нешто. Реци шта си одлучио да знам на чему сам.
Саша је једно време и даље ћутао а затим је као кривац не¬сигурним гласом почео:
– Признајем да се нисам према теби понео како треба, али сам о свему дуго размишљао, и на крају зак¬ључио да не могу без тебе, и да не дужим, дошао сам да ти предложим да се венчамо и да те водим мојој кући.
У међувремену кад је медицинска сестра донела девојчицу на подој, Саша је упитао где је друго дете?
У том трену Марија је почела да плаче и тихо изговорила да су јој рекли да је друго дете изгубљено.
Кад је то чуо Саша је био ван себе. Одмах је устао, отрчао у лекарску собу да пита шта је било са дететом, али ваљаног одго¬вора није добио. Сви су као неки аутомати одговарали да они ништа не знају, већ да сутра пита Шефа оделења.
Сутрадан су му рекли да је Шеф оделења на путу. Отишао је на некакв симпозијум, и да ће се вратити за око десет дана.
Када се Шеф вратио, Саши је речено да дете не може видети, јер јер су његови посмртни остаци, пошто нису преузети на време, спаљени у болничком крема¬торијуму.

***
Након што је Марија изашла из болнице и мало се опо¬равила, на брзину је обављено венчање. Уствари склопљен је грађански брак, а црквеног венчања и много тога лепог и свечаног, како је Марија у сновима као девојка замишљала, није било, једноставно зато што она за тако нешто није била спремна. У релативно кратком времену много тога се нагомилало у њеној глави и чинило је и душевно и телесно уморном, неспособном за сусрет и разговор са другим људима. Жарко је желела да једно време буде сама, да се ср嬬ди и смири своју душу.
После венчања живот је кренуо нормалним уо¬бичајеним током. Девојчици су дали име Милица, а у вези мушког детета које је умрло у болници, Марији није било све јасно. Знала је да су јој рекли да је дете умрло, али његове посмртне остатке није нико видео, и она у мис-лима није могла да се са тим помири. Често је мислила на то изгубљено дете, и у њеној глави су се ројиле чудне мисли, неко осећање, нека нада као да оно и даље негде живи и да ће се једног дана изненада појавити.
Та своја размишљања држала је дубоко у својој глави, и то јој није дало да се потпуно среди и смири, и због тога је у дубини своје душе била несретна, али ни¬када о томе није разговарала са Сашом, јер јој се чинило да би за њега такав разговор могао бити бесмислен и да је он не би могао схватити.
Има у животу нешто што нам некад неда да своју душу сас¬вим отворимо и кажемо све што нам се у глави мота, чак и кад је у питању особа са којим би требало да будемо у најближој вези, ис¬крени и блиски, и кажемо све што нас мучи. А што дуже држимо неку немирну мисао у глави, то она све више расте и њено дејство добија већу снагу, да би на крају изазвала нешто што би се могло назвати емоциона експлозија.
Слично се дешавало и са Сашом којему такође није било све јасно у вези са изгубљеним дететом. При том му је било по¬себ¬но тешко што је његов отац желео да има унука, и ту своју жељу от¬ворено изражавао.
Никад није ни покушао да о свему разговара са Маријом, можда и због тога што се осећао као кривац зато што није у критичним тренутцима био уз њу. Осећао је грижу савести помиш¬љајући да је он крив и за из¬губљено дете, јер да је, кад је требало био поред ње, све би можда било другачије.

***
После порода када се опоравила, Марија је уз бригу о де¬те¬ту прихватила књигу, спремила се за дип¬ломски и ускоро га по¬ло¬жила.
Ту јој је од велике помоћи био Сашин отац, који је, кад је требало, чувао и хранио дете и помагао увек кад је требало, за разлику од Сашине мајке која се према Марији држала прилично хладно.
Док је Сашина мајка била ћутљива и сама себи довољна особа, његов отац био је пријатан и пажљив човек, и Марија је више пута са њим разговарала о различитим темама па и о сумњи да је њено дете украдено.
И Сашин отац је на неки начин сумњао у то шта се уствари десило са Маријиним дететом. И њему многе ствари нису биле јасне, али никад није поверовао у могућност да је дете украдено. Једном приликом је о томе дуже разговарао са Маријом која је изразила сумњу да је њен син украден. При том је нaрочито ис¬тицала чињеницу да нико од породице није видео леш, на шта је Сашин отац одговорио, да сва тек рођена деца личе једно на друго, и да се у том случају, по изгледу леша никад не може било шта ис¬правно закључити. Могли су му по¬казати леш било којег детета, и уверити га да је његово. И друго, крађу детета из болничке уста¬но¬ве не може никако извршити један човек, јер да би се тако нешто ост¬варило, ту треба читава организација у којој мора учествовати в謬ше људи. Пре свега требају постојати посредници који уго¬варају посао са онима којима је потребно украдено дете, а у самој болници мора бити ангажовано више осо¬ба у таквом послу. Мора постојати и нека документација о рођењу, току болести и смртном исходу. Ту су ле¬кари, сестре, помоћно особље. Увек неко може нешто да при¬мети, што значи да мора бити јака и добро организована група љу¬ди спремних на све, да би се крађа детета остварила, а мала је ве¬ро-ватноћа да тако нешто може да постоји, а да се кад тад не от¬крије.
***
После положеног дипломског испита, Марија је настојала да се запосли. Конкурисала је на више места, али, иако је у току студија имала добре оцене, нигде није била примљена. Позивали су је на разговоре, али све је било узалуд. Ипак после годину дана уза¬лудног нас-тојањa да се запосли, у једном трену кад је већ из¬губила сваку наду, срећа јој се осмехнула. У једној фирми била је прим¬љена на пробни рад од шест месеци. У току рада је стекла утисак да су шефови са њом задовољни и надала се сталном за¬послењу. Неколико дана пре истека пробног рока изненада је позвана на разговор код пер¬соналца, у току којег јој је он поред осталог рекао:
– Обавештен сам да је ваш шеф задовољан са вашим радом. Предложио је да вас примимо у стални радни однос, и то се може остварити само уз један услов, односно ако сте сигурни да више не¬ћете рађати децу.
Кад је то чула Марија се запрепастила. Није знала шта да ка¬же, али се убрзо снашла и након пар тренутака рекла:
– Не разумем због чега постављате такав услов, али сигурно немам намеру да рађам. Доста проблема имам и са једним дететом.
Персоналац је затим настବвио:
– Добро је кад сте тако одлучили. Засноваћемо са вама стал¬ни радни однос, али вам морам нешто објаснити. Ми као и свака друга фирма морамо мислити на профит, а тога нема ако све ис¬правно не функ¬ционише, а да би све ишло како треба, свако мора без прекида обављати свој посао. Замислите сада ситуацију, ми вас примимо у стални радни однос, рачунамо на ваше учешће у раду, а ви једног дана кажете, гравидна сам, морам на боловање које ће дуже времена потрајати. При том ваше радно место остаје уп¬раж¬њено, а ми морамо тражити неког ко ће вас заменити, и ту настају комп¬ликације, разумете, то онда рађа проблеме. Неки нам пр謬¬гова¬рају да то што радимо није хумано, али нико неће да раз¬мишља о томе, шта да ми радимо кад нека жена оде на поро¬диљско боло¬вање…
Ипак после тог разговора Марија је била прим¬љена у стал¬ни радни однос, и живот је кренуо својим монотоним током. Сле¬дило је како то већ иде, све на брзину. Поред рада у фирми обав¬љала је и све кућне послове. Кувала је, прала, спремала кућу, во¬ди¬ла рачуна о детету и свему другом што пада на терет једне до¬ма¬ћице.
Рано устајање, одлазак на посао, саобраћајне гуж¬ве, рад у предузећу, повратак у стан, набављање на¬мирница, а кад стигне кући, припрема хране, брига о детету, прање веша, спремање у ста¬ну и ко зна шта још. Толико посла да човек нема времена да на би¬ло шта друго мисли, али Марија је ипак повремено мислила на сво¬је изгубљено дете, и зато је често била тужна. Једина сретна окол¬ност је била што су Сашини родитељи преузели на се бригу око чу¬вања девојчице док је она била на послу.
Саша јој је колико је могао помагао. Набављао је неке на¬мирнице, водио дете у обданиште и лекару, када је то било пот¬ребно. Хтео је да јој помогне код при¬пре¬мања хране и да пере по¬суђе, али му она то није доз¬волила.
***
Марија је у међувремену поново зачела и сви су желели и надали се да ће дете бити мушко, али судбина је тако хтела, да се по¬ново роди девојчица – мала Љи¬љана.
Касније је на изричито Сашино настојање Марија поново за¬чела. Преглед ултразвуком је на општу радост показао да ће дете бити мушко, али десило се нешто што нико није очекивао. У току по¬рођаја дошло је до компликација и дете је рођено мртво. Марија у том погледу баш није имала среће.
Било је проблема и у фирми где је радила. Кад су при¬ме¬тили да је трудна, очекивала је да ће добити отказ, али пошто се у протеклом времену у фирми доказала као вредна особа и добар познаваоц своје струке, на крају су одлучили да је задрже.
Након порода и свега што је то пратило, лекар јој је са¬ве¬товао да добро пази и да у бу-дуће избегава труд¬ноћу, јер би тиме могла озбиљно угрозити свој живот.

***
Када је у питању брак и заједница између муш¬карца и жене, увек морамо имати у виду две фазе. Прва, када се они упознавају и настоје приближити једно другоме. У том раздобљу свог живота сва¬ки партнер при¬крива своје мане и настоји да се прикаже у што бо¬љем светлу. Младићи су према својим девојкама ус¬лужни и паж¬љиви, а девојке, иако су некад јогунасте и тврдоглаве, настоје да се прикажу што је могуће прив¬лачније, и чине све да у погледу уред-ности и понашања оставе што бољи утисак.
И све то траје до оног часа када дође до склапања брака, након чега долази до опуштања, па полако, корак по корак неке на¬ше не баш повољне особине полако излазе на површину и долазе до изражаја, и како вре¬ме пролази, све се више сусрећемо са питањем, да ли је особа са којом смо одлучили да поделимо живот она права? Колико су наше нарави подударне и колико се међу¬соб¬но разумемо? И тада прилично често увиђамо да није све баш она¬ко како смо у почетку замишљали, и црв сумње и непо¬верења пчиње да ради, да нас полако грицка и тако нас чини неза¬довољним и мање или више разочараним.
Слично се десило и са Маријом. За време док су се као мла¬дић и девојка забављали, Саша је изгледао духовит и волео да о св嬬му занимљиво прича, а Марија га је са одушевљењем слу¬шала. Дивила се његовом зна¬њу и способности да за сваки проблем брзо нађе прави одговор, тим више што је он њој вешто пов¬лађивао и онда када она није била у праву.
Међутим, након ступања у брак Саша је постепено постао ћут¬¬љив човек кога много тога није интересовало. Није био одбојан и груб. Често је знао и да јој помогне код кућних послова, али је увео обичај да после ручка, док она спрема кухињу и пере суђе обавезно легне на кауч и чита новине, све док га не ухвати сан, а онда би тако лежао на каучу покривен новинама које би му испале из руку, а када би се пробудио, било би то око пет сати по подне, обично би рекао како би му сад пријала једна кафа.
Марија је знала шта он очекује и да јој ништа не каже. При¬премила би кафу коју би заједно обично ћутке попили. Хтела је не¬кад да са њим разговара, да га нешто упита, да са њим расправља, али је његов одговор по правилу био да је тренутно нешто умо¬ран и да то остави за сутра, и тако је на сличан начин све ишло у недоглед.
Много проблема, много тога што би требало да се каже и да се разговара, али спремности за било какав опширнији разговор никада није било, и Марија је све више осећала да је избрала пог¬реш¬ног партнера поред кога се, иако формално у браку, осећа уса쬬љена.
Међутим, Сашин отац је био сушта противречност своме сину. Тај човек је волео разговор и знао да лепо и занимљиво прича. И он се поред своје жене која је била ћутљива и врло често лоше расположена, осећао усам¬љен и био му је потребан неко са ким би могао лепо раз¬говарати. И тако су се Марија и Сашин отац зближили. Она је њему увек, када би дошао у њихове просторије, скувала кафу и лепо га послужила, а он је често за уз¬врат учинио нешто за њену децу. Чувао их кад је тре¬бало, облачио и на разне начине забављао, што га је чинило задовољним, јер је као деда волео своје унуке.
Увек када би дошао, било је бар мало времена за разговор. Стари деда је причао а Марија га је пажљиво слушала. Стрoго је водила рачуна да му у току разговора не упада у реч и увек га је пустила да до краја исприча оно што је замислио.
Поред осталог деда је излагао и неке своје теорије о међу¬људским односима и комуникацији међу људима, највероватније зато што је и он лично имао таквих проблема. Истицао је да неки људи проведу цели живот у заједници а да се при том никад потпуно не упознају. Насупрот томе они често између себе саграде неку пре¬г¬¬¬раду, неки „психички зид“ који им не дозвољава да се истински зближе, да се потпуно отворе једно према другом, да буду до крај¬ности искрени, да се осете као једно биће, а то је оно што сваку везу између мушкарца и жене чини трајном и нераскидивом, али то ипак ретко кад успева. Тако се дешава да један пар годинама живи заједно, дели добро и зло, а ипак свако за себе живи неким својим посебним скри¬веним животом, држећи у глави нешто само своје, и не може поднети да му се у то неко меша.
Говорио је и о томе да велики број људи и жена нису уопште способни за прави разговор, јер нису у стању да потпуно отворе ду¬шу и једно другом у целости искажу своја осећања и тако, иако често добар део живота проведу заједно, у духовном смислу остану странци, јер се цела комуникација и сав разговор своди само на дневне бриге, проблеме и послове. Говори се о јелу, ра¬ду, новцу, школи, болести и свему другом што прати жи¬вот сваког дана, али се ретко или скоро никако не нађе времена за разговор и измену мисли и осе¬ћања и ономе што је дубоко у нама, и тек кад нам неко од сродника умре, и када његова књига буде заувек затворена, де¬шава се да осетимо да је било много тога о чему смо могли и требали разговарати, а што смо за увек про¬пустили.
Просто је несхватљиво колико би људи били сретнији и успешнији и колико би се неспоразума могло избећи када би знали наћи бар мало времена за искрен и смирен разговор, без обзира да ли се ради о мужу и жени или су у питању родитељи и деца или људи уопште.
Људи могу имати и противречна мишљења, и не морају се у свему слагати, али могу о свему толерантно и мирно разговарати. Ако им се ставови по одређеном питању подударају, све је у реду, али ако се не слажу, не морају се свађати. Иначе је нормално да поједини људи имају различита мишљења, и наопако би било када би сви људи исто мислили.
Тако је причао стари деда, то јест Сашин отац док га је Ма¬р謬ја пажљиво слушала и повремено раз¬мишљала о томе шта се зап¬ра¬во крије иза његове приче. Да ли је то само говор старога човека који на тај начин покушава да искаже своје богато животно искуство, или је то његово лично јадање у вези односа са његовом женом или начин на који он њу, Марију, жели индиректно упутити којим путем треба ићи да би се као личност потпуније разумела са Сашом?
Но, било како било, дедина прича је у сваком слу¬чају за Ма¬ри¬ју била занимљива, јер је и она као личност осећала потребу за разговором, чак и онда када је одређен разговор више личио на мо¬но¬лог него на двосмеран равноправан разговор који у ствари и јесте оно што се може назвати правим разговором.
Но, било како било, Марију није могло ништа одвратити од једне мисли која јој је непрестално била у глави. Она је непрекидно мислила на своје изгубљено дете, живела је, рекло би се у некој, неразумној нади да њено дете ипак негде постоји и да ће једног дана имати прилику да га види, иако је и она сама сматрала, да су таква размишљања несхватљива, било је нешто у њеној гла¬ви, нека виша сила, нешто као предосећање да ће се то ипак једног дана остварити. Сама себе је убеђивала да је такво размишљање чис¬та варка, али је у њој пос¬тојало нешто јаче од њеног ра¬зума и њене воље, и то јаче није јој дозвољавало да једном престане мис¬лити на тај трагични губитак и да се једном душевно смири. Међутим, није ишло, није могла да се одупре тим при¬силним мис¬лима, и она и даље није имала мира, и даље је саму себе мучила, и даље је патила.
***
Што се тиче живота са Сашом у Маријином бићу су се ме¬шала чудна осећања. Њихов живот је гледано са стране изгледао прилично складан. Саша је према њој био пажљив, бринуо се за породицу, никуд није ишао без ње, али у Маријиној души је постојао црв. Она никако није могла да заборави оне тренутке када му је ка¬зала да је трудна, како се он недолично према њој понео.
Никад га није одбила од себе али траума коју је носила у својој души није јој дозволила да се опусти и да осети задовољство у од¬носу са својим мужем. Подавала му се чисто механички као неки робот лишена сваког осе¬ћања. Све то је чинила као неку обавезу и дуж¬ност на коју по њеном схватању жена треба да пристане да би за¬д¬¬вољила и сачувала Сашу поред себе. Добро је знала да су сви муш¬карци кварљива роба, и да ће он уколико га она одбије, лако наћи неку другу која ће га утешити. Хте¬ла је да сачува брак и по¬родицу, не зато што је она поред Саше била сретна, већ првен¬стве¬но због деце. И чинила је то као неки роб без гунђања и приговора.
У почетку је мислила да је то само привремено стање и да ће, како време пролази, и то да се среди и да ће се њено стање нормализовати, да ће се ипак у једном часу у њој пробудити жена која ће у блискости са својим мужем осетити уживање и радост, али време је про¬лазило а тако нешто се није остварило а Марија је зато у дубини свога бића била неизмерно тужна.
Заиста је тешко схватити како некад трауме које нам се десе у животу остављају у нашем бићу неиз¬брисив траг који нам не доз¬вољава да остваримо ис¬тинску срећу чак и кад ми то жарко жели¬мо, да по сва¬ку цену из¬бри¬шемо непријатне догађаје из прошлости који нам трују душу и не дозвољавају да делимо радост са онима који су нам најближи…..
Али, шта је ту је. Некако се мора живети и своје понашање прилагођавати стварности у којој живиш.
И Саша је приметио њену равнодушност. Сметало му је, али никад није са њом о томе отворено раз¬говарао, иако га је њено понашање чинило несретним, јер у сваком нормалном мушкарцу постоји потреба да осети да и жена у додиру са њим осећа задо¬вољство. Уствари сваком мушкарцу поред жеље за телесном насладом живи и потреба да се докаже као успешан мужјак који је способан да жену задовољи и учини срет¬ном, па ако осети да је жена поред њега равнодушна, почиње сумњати у себе и настојати да се докаже као успешан мужјак на другој страни. Но, било како било, Саша, колико се зна, никад није долазио у такво искушење.

***
Зли језици кажу да две младе жене кад се састану врло често оговарају своје мужеве. Слично је било са Маријом и њеном притељицом Иреном. Њих две су се уп第нале у фирми, па и поред то¬га што доста времена проведу заједно на радном месту, и ту има¬ју прилику за разговор, оне повремено долазе једна другој у посету, обично кад је муж на путу или кад није код куће. Марија је већ одав¬но испричала Ирени све што нам је познато о Саши, а Ирена јој је више пута знала рећи:
– Разумем те потпуно и знам да ти он иде на жив¬це. Некад си га волела а сад ти је досадан, и то је нор¬мално, јер се у браку муж и жена временом засите, и тада нестаје чежње и привлачности, па све постаје до¬садно, али ти си ипак у неку руку сретна, јер он те¬би хоће да помогне, а мој баш ништа. Чим дође кући одмах се извали у фотељу или легне на кауч. И само гледа где ће шта по¬јест’. Стално једе, стално нешто мљацка, он ни на шта друго не мисли, него на храну, секс и футбал. Кад се наједе одмах на кауч. Тамо се извали, укључи телевизор и гледа неку утакмицу.
Удебљо се преко сваке мере. Трбух му је од¬вратан, ја мис¬лим да нема ништа одбојније од великог трбуха, било да се ради о жени или мушкарцу, а он се развалио, и кад легне на кауч, кад га погледам, потсећа ме на нилског коња.
А можеш замислити кад ми такав тежак и тронтав дође у кревет и тако то…..

– И буде ли ишта…….? – знатижељно упита Марија.
– Ма, јок. Шта има да да буде? Цели дан лоче пиво и на крају ништа. Тотални промашај. Ништа, ама баш ништа, и на крају заспе, а кад спава ужасно хрче, хрче ко трактор…….
Слушајући Ирену, Марија није ништа рекла, већ се бла¬го на¬смешила и у себи помислила:
– Да је теби мој Саша који ме не оставља на миру баш ни један дан, брзо би ти све у кревету досадило.
Затим је Ирени рекла да је њена прича не чуди, јер је поз¬на¬то да су у том смислу сви мушкарци ужасно напасни и себични и са¬мо мисле да њима буде лепо, а за жену много не брину, али, ето, она има срећу да је њен Саша врло пажљив и нежан, и да та његова неж¬ност за њу много значи.
Говорећи то одједном се у мислима вратила у своје дево¬јачко време када се забављала са Сашом и сетила како је он њу миловао и мазио, све док је није успео придобити за своје намере. Сетила је како јој је нежно миловао груди и љубио свуда по телу. Нежно прстима додиривао њене напупеле брадавице, лискао их језиком, љубио и мазно гово¬рио како изгледају као ру¬жини пу¬пољци који тек што нису процветали. Док је тако раз¬ми¬шљала у једном трену јој се учинило као да се поново вратила у то време, и као да јој је нека струја пролетила кроз тело, сва се најежила од неке чудне сласти, коју је за тренутак осетила тако интензивно да је једва успела да се савлада да не пусти неки не¬контролисани глас из себе.
Ирена је приметила да се са Маријом нешто чудно догађа, па јој је мало повишеним тоном рекла:
Еј ти, шта је то са тобом, ти као да ниси овде при¬сутна?
Марија, је за трен дошла себи, и одговорила, како јој се нешто у глави смутило, осетила неки, бол, али на срећу, сада је све у реду, нормално, без проблема.
И тако се завршио део разговора у којем су Марија и Ирена оговарале своје мужеве, а затим су прешли на другу тему, кухињу и женске послове.
– Мене највише смори то несретно кување – рече Марија и настави – уствари мени није тешко да кувам, али често немам идеје шта, на пример, одређеног дана да припремим, и кад упитам Сашу он неће о том да разговара, већ ми каже, кувај шта хоћеш, само немој мене да питаш!
– Знаш – настави Ирена, ту много грешиш, јер ја сам једном чула од једне старије жене да је најбољи начин да отераш мужа од себе, ако га сваког дана питаш шта ћеш кувати, и када дође мало касније кући, да га питаш где је био? Жена која тако ради, може се сигурно надати да ће јој муж једног лепог дана дићи сидро и потражити утеху на другој страни. Има ствари који мушкарци не подносе, знаш!
Не смеш да га оптерећујеш непотребним ства¬рима и не чини ништа што би код њега могло изазвати осећај губитка слободе, јер мушкарци су као ждребад. Кад осете да су везани, да их жена контролише, да им је ускраћена слобода, они хрле да је поново придобију. Женска мудрост се састоји у томе да испољиш рав¬но¬душност, као да ти није стало до њега, и баш те брига куда он иде, јер тада се у њему буди осећај да те може изгубити, па онда он постаје љубоморан и стално дежура код куће. Знаш, односи у браку су велика игра, вееелиикааа игра, кад ти кажем…
– Па ја га питам са жељом да му угодим, да начиним ручак или вечеру онако како он воли. Зато га питам.
– Грешиш, дебело грешиш. Ништа га не питај, већ спреми шта ти падне на памет, а ако приметиш да му неко јело не прија, не¬мој то више припремати. Ако ти нешто волиш, а њему не одго¬вара, нико ти не смета да припремиш себи оно што волиш, а за ње¬га посебно шта знаш да му прија.
Е, онда би требала да кувам сарму сваки дан, и да ми цела ку¬ћа базди на купус…
И тако се са мало хумора заврши цела прича.

***
У међувремену Сашин отац је изненада умро и није доживeо срећу да види унука који би био наставак породичне лозе.
Суочен са постојећим политичким и економским стањем у земљи пре око годину дана пао је у тешку депресију, али пошто је спадао у ону врсту људи који немају обичај да се жале и својим проблемима оп¬те¬рећују друге, своју муку и тешко разочарање но¬сио је дубоко у својој души, и то га је докусурило, јер човек да би се осло¬бодио негативних мисли треба да их на неки начин искаже, да их избаци из своје главе, да се рас¬терети. То му дође нешто слично као сигур¬носни вентил у парном котлу који у критичном тренутку испусти вишак паре и тако спречи експлозију. Нажалост, Сашин отац није био у стању да пронађе начин за душевно рас¬терећење и десило се шта се десило.
Његов неочекивани одлазак највише је погодио Марију, јер после њега у кући није било никог са ким би сe могла бар мало ис¬причати, а истине ради, треба рећи није више било ни брижног деде који се са великом пажњом, кад је требало, старао о деци.
Саша је био у великој жалости због губитка свога оца, и пос¬тао још ћутљивији, а Марија се у таквој си¬туацији осећала све в謬¬ше усамљеном, јер је Сашина ма¬ма била неко чудно мрзовољно биће, довољна сама себи и, која је, што би народ рекао „до подне мрзела саму себе а после подне цео свет“.
Старија кћер Милица већ се задевојчила и поред школе има¬ла своје друштво, а млађа, Љиљана је ишла у основну школу. И њих две, уосталом као и већина друге д嬬це обраћали су се ро¬дитељима углавном кад им је неш¬то требало, док су слободно вре¬ме најрађе про¬во¬ди¬ле са својим вршњацима
Године су пролазиле уобичајеним током испуњене свако¬дневним животним бригама.
У земљи је дошло до политичког превирања које је убрзо прерасло у ратне сукобе. На дневном реду су биле разне несташице да би на крају дошло до стра¬ховите инфлације. Како су преживели то тешко време сами нису знали и сами су се себи чудили. Једина свет¬ла тачка у тој мутној ситуацији је чињеница да су зах¬ваљујући ин¬флацији успели да откупе стан по врло пово¬љним условима.
После је дошло до политичких промена које су об嬬ћавале велику наду и очекивање да ће будућност д¬нети бољи живот и ве¬ће зараде, али како је време про¬лазило економска ситуација се по¬горшавала и живот је постајао све тежи и тежи.
На ред је дошла и приватизација која у већини фирми запосленима није донела никакво добро, већ још ниже плате и бројне отказе.Тако је и Сашина фирма, која је раније добро пос-ловала, на¬кон приватизације отишла у пропаст. Запослени месе¬цима нису при¬мали никакве плате, а морало се од нечег живети, и сви су у породици сада жи¬ве¬ли само од Маријине плате, јер је она имала срећу да се запосли у државној установи, где није било отказа и где су плате још биле редовне.
Немогућа економска ситуација у којој се Саша на¬шао била је узрок погоршања његовог здравственог ста¬ња. Одједном је почео осећати неку чудну главобољу и вртоглавицу. Кад је отишао лекару, установљено је да има знатно повишен притисак. То сазнање де¬л¬вало је на њега крајње неповољно, и његово стање се још више погоршало.
Покушао је да оствари инвалидску пензију, и да себи оси¬гура било какав редовни месечни доходак, али није ишло јер није имао довољно новаца да подмаже лекарску Комисију.
Након што је Маријина Баба умрла, остала је пра第¬¬на кућа на селу, велика башта и воћњак, о коме се дуго времена мало водило рачуна. Онда су се одједном сетили да би било добро да у башти гବ¬је поврће, и то их је спасило у данима највеће кризе. Саша је пов¬ремено у фирми узимао слободне дане (није их било тешко добити, јер ионако нико ништа није радио), и ишао у село да обрађује зем¬љу.Тако су имали свој кромпир, купус, лук, боранију и други зеле¬ниш, и нису морали куповати на пијаци, где је све било превише скупо.
Стари људи кажу да свако зло има и своје добро. Тако је рад у башти и боравак у природи повољно ути¬цао на Сашино здрав¬ствено стање. После рада у башти боље је спавао и био мање нер¬возан, што је за Марију значило знатно олакшање.
Међутим, материјалне бриге нису престајале. Ми¬лица је би¬ла пред матуром, па је требало мислити и на издатке за прославу матуре и планирану ђачку екс¬курзију у иностранство. Био је то зна¬чајан издатак, и Ма¬рија је једном приликом рекла:
– Знам да ће јој бити тешко ако не иде, али кад немамо новца, не мора ићи, и готова ствар! Шта ћемо јести ако њој дамо толики новац за екскурзију?
Саша се није сложио са Маријом и рекао да кад ос¬тала деца иду, ни она не треба да буде изнимка, и после неколико дана про¬дао кола, па је са тим новцем подмирен трошак за екскурзију и ма¬турско вече, а оно што је преостало остављено је у кућни буџет за плаћање заосталих рачуна за струју, воду и друге комуналије.
После извесног времена Саша је рекао Марији:
– Шта ће нам викендица, кад имамо Бабину кућу у селу. Тако је отишла и викендица. Продали су је при¬лично јефтино, јер није би¬ло купца који би платио колико је заиста вредела.
Новац од викендице су прoменили у евре, ста¬ви¬ли у банку, и после сваког месеца помало тро¬шили, и тако на једвите јаде сас¬тављали крај са крајем.
Време је некако пролазило, а животни услови су би¬ли све тежи и тежи, и то је био један од разлога што је Саша имао све више здравствених проблема.
Дошло је време да се не може без лекара, али и време када онај који нема новаца нема много наде да ће му званична медицина помоћи, јер се већина лекара острвила, па кад види болесног чо¬века, не мисли како ће га излечити већ само како да му извуче но¬вац. Кад одеш у поликлинику код специјалисте, тамо су увек велике гужве и дуготрајно чекање. Уствари све је намештено тако, да немаш другог избора, већ да идеш у неку приватну амбуланту, где ради исти лекар као и у поли¬клиници, и где се све обави брзо али мораш масно платити, али и ту немаш никакве користи, осим што ти каже да си болестан, а то си знао и сам, да не идеш лекару.
Ипак Саша је одлучио да једног дана посети свог лекара опште праксе који је био добар и савестан човек. Отишао је у ам¬буланту, али га лекар није могао примити, јер преглед није био заказан, и вратио се кући нео¬бављена посла.
Пошто му је речено да се заказивање обавља телефоном (како да закажу они који немају телефона?) Саша је назвао некакав Кол-центар. Телефон је звонио, али нико није дизао слушалицу. Ипак након трећег покушаја добио је везу. Јавио се пријатан женски глас који му је саопштио да ће лекар бити слободан тек следеће недеље и предложио време прегледа, што је Саша, немајући другог избора, прихватио.
Коначно, након неколико дана Саша је успео да посети свога лекара. Био је то један сасвим пристојан чвек средњих година. Ле¬по га је примио, саслушао до краја, измерио крвни присак и на крају дао упуство за специјалисту. Све је било врло коректно и у нај¬бољем реду.
Сутрадан је Саша отишао у Поликлинику на преглед код спе¬цијалисте, али опет није био примљен. И ту је било потребно зака¬зивање прегледа. Надлежна сес¬¬тра му је дала један папирић са бројем телефона и рекла да је сада листа попуњена, и да се јави првог дана следећег месеца на назначени телефонски број, и тако закаже преглед.
Требало чекати двадесет дана, али дошао је и тај дан. Саша назвао поменути телефонски број. Телефон је звонио, али није било никог да дигне слушалицу. Скоро цели један сат Саша је покушавао да добије везу. Увек се јављао сигнал који је давао знак да је веза слободна, али нико није дизао слушалицу. Након од¬ређеног вре¬мена, видно изнервиран, одлучио је да више узалуд не окреће број¬чаник на телефону, већ да поново оде у Поликлинику, што је сле¬дећег дана и учинио.
Обратио се надлежној сестри која му је рекла да је он тре¬бао преглед заказати телефоном, таква је, каже, процедура, и она ту ништа не може. Мораће да чека следећи месец, јер је листа по¬пуњена.
Видно изнервиран Саша се обраћа „Правнику за заштиту права пацијената“. Примила га је једна жена средњих година, која је, након што га је пажљиво саслушала, телефоном назвала оде¬лење на којем је Саша требао бити прегледан. Након разговора, љу¬баз¬но му је рекла да иде назад тамо, и да се јави Шефу оделења, и са њим разговара.
Када се тамо појавио, Саша је рекао сестри да му је Правница за заштиту права пацијената рекла да потражи Шефа оделења и да са њим разговара, сестра је рекла да је Шеф заузет, али нема проблема, јер ће она сада њега убацити у списак, па да на преглед дође следећег дана.
Такав поступак је Саши изгледао чудан, али пошто није хтео да прави проблеме, примио је речено к знању, и сутра дошао на преглед.
Заказан је био за 9 сати али је на преглед који је трајао непуна два минута, стигао тек у 11 часова. Над¬лежни лекар је само бацио поглед на упут и рекао да треба обавити преглед ултра¬зву¬ком, што је значило да мора поново заказивати преглед код лекара опште праксе, ићи код дотичног лекара, и са упутницом поново ићи на заказивање прегледа ултразвуком, затим чекати најмање месец дана на тај преглед, па онда заказати преглед код специјалисте и тако даље и тако даље…
Суочен са насталим проблемом Саша је одлучио да на ултразвучни преглед иде приватно. Упитао је Специјалисту да ли он може да му препоручи некога приватника за ултразвук. Тек што је то изговорио, спе¬цијалиста отвори фијоку и узе посетницу. Тури му у руке и рече да истог дана у одређено време дође код њега на преглед.
И шта се десило? Преглед је обављен истог дана, и то експресно, опет за само два минута. Када је изишао из ординације и пришао секретарици да му да налаз, речено му је да преглед кошта 3000 динара. Није му баш било право, али је платио, узео налаз и дошао кући као посран голуб, олакшан за 3000 динара, што у реалном смислу и нису велике паре, али је то износ од 10% ње¬гове, за постојећу скупоћу, мршаве пензије.
Никакве, ама баш никакве користи од поменуте процедуре није било, није добио ни лека ни упута шта даље да ради, већ само савет да дође на ултразвук након шест месеци.
Онако озлојеђен рече Марији:
– Сад ми је јасно зашто су онолике гужве у По¬ликлиници. То су организоване гужве, смишљене са ци¬љем да се пацијенти на ин¬ди¬ректан начин присиле да траже помоћ у приватним амбулантама у којима раде исти ле¬кари који ординирају и у Поликлиници. То је нешто јако прљаво, али то је наша стварност.
Затим је наставио:
– Након овога личног искуства сада ти заиста ве¬рујем, кад ти мислиш да је наше дете украдено. Поква¬реност у друштву је узела толико маха да људи у гра¬бежу за новцем заиста немају никаквих обзира, да су на све спремни, и кажем ти, да си ти била у праву.
– Нисам ја била у праву само по питању нашег укра¬деног детета, и у много других случајева ја сам била у праву, само ти то никад ниси хтео да признаш, јер сте ви сви мушкарци пуни себе. Мислите да сте ви па¬метнији, а жене су за вас само глупаче које треба да раде у фирми, да кувају, перу и спремају када се врате кући, и на крају да иду са вама у кревет, да глуме како им је онако уморним јако лепо, и да вам још рађају и подижу децу.
– Ајде, бога ти Марија, немој сад да ми набрајаш као неки поп, ја ти кажем оно што мислим да је истина, а ти сад нашла да ми причаш причу, а сама видиш како сам уморан и лоше расположен.
– Кажеш да си уморан и лоше расположен, па ајде да те ја сада позовем у кревет, да видим какво би било то твоје распо¬ло¬жење. Знам сигурно да не би био ни уморан ни лоше расположен, а и твоја болест би се при¬лично средила.
– Да ли се шалиш или озбиљно мислиш?
– Наравно да се шалим. Видиш да спремам сто да поставим ручак. Сад ће деца из школе. Само што нису дошли.
– Значи, опет се завитлаваш са мном?
– Не завитлавам се, али знаш да су ту деца…..
– Е, па кад смо отворили ту тему, да ти испричам један виц. Можда ће те мало насмејати.
– Причај, ако није дуг. Само брзо. Пожури.
– Ево укратко: Био један један релативно млади брачни пар, па наумили тако нешто да раде, а у стану мали синчић. И шта ће, не могу пред њим. Онда се тата сети и каже малом да оде на терасу да мало погледа шта се дешава вани на улици?
Син оде на терасу и ћути, а тата да провери да ли је син заиста на тераси, гласно га упита, шта се дешава напољу, на су¬седним терасама?
Син укратко одговори:
– Ништа се не дешава. Само је мали Ђокица на тераси, и његови раде оно исто што и ви!
– Виц је добар, иако није нешто нарочито духовит, али Саша – настави Марија – ти си изгледа стално опседнут са сексом, ти стално мислиш на то. Пoкушај наћи неки други садржај у животу. Ето на пример, телевизија, погледај неки леп филм и тако то….
– Телевизију? Да гледам телевизију? Па шта има тамо? Да слушам неке мудросере како се олакшавају, или оне безвезне криминалне филмове, где ни један кадар не може проћи без неког убиства, где се стално пуца, убија, а што се тиче секса, па цела телевизија је уствари један велики општедруштвени секс. Погледај само ону страну серију у којој човек њушкајући као пас, на основу мириса утврђује да ли је жена невина, или како оне даме у мини¬ћима и прекрштеним ногама из¬лажу своја батаке. Е, баш у вези тога имам једну причу.

Ево је:
Гледао човек телевизију, кад тамо на екрану нека рецимо „дама“ у минићу села у фотељу, прекрстила ноге, изложила батаке, па прича ли прича. А минић кратак, па се голи батаци добро виде, а чово то гледа и слади се као мачак на џигерицу. И све би било у реду да то није видела његова жена, и одмах искључила теле¬визор. Видећи шта му жена уради, човек повиче:
– Ама жено шта ми то радиш, пусти ме да гледам телевизију!
А жена му одговори:
– Знам ја шта ти гледаш. Е да знаш, док јер мене живе, ти то нећеш гледати!
Човек устане, укључи телевизор, а жена га поново угаси. И тако то ишло два три пута, док се жена није сетила како да реши проблем. Узела неке новине и селотејп, прекрила доњи део екрана и рекла:
– Е сад гледај ову горњу половину колико хоћеш!
И тако се прича завршила.

***
Тешко болесна стара жена лежала је у кревету без наде у опоравак и размишљала о свом протеклом животу, о свему и лепом и ружном што јој се у прош¬лости догодило. У једном трену сетила се једног свога великог греха. Сетила се да је пре много година била саучесник у крађи детета. Радила је у пор¬одилишту као болничарка, и тада се то десило.
Осећала је грижу савести, па иако је целог живота била ате¬ист и никад није ишла у цркву, одједном је одлучила да се исповеди.
Замолила је рођаку да јој позове надлежног свеш¬теника, али он кад је видео да није уписана у књигу вер¬ника, и није плаћала парохиал (црквену чланарину), није хтео тек тако да дође, већ је тражио да му плати 200 евра за долазак и исповед. Пошто жена није имала новца да то плати, млади поп није хтео да дође, и она се није могла исповедити. Осећала је тежину свога греха као неку теш¬ку мору, па је и даље је имала жељу и пот¬ребу да се ис¬поведи пред свештеником.
Видећи каква је ситуација, њена рођака одлучи да колима оде у село код једног старог доброћудног попе, и замоли, да га она довезе колима до жене која је желела да се исповеди.
Замишљено, учињено, и тако је поменута рођака једног дана посетила тог пријатнога човека.
Кад је дошла код њега, поп је позове у кућу која је била одмах поред цркве, угости слатком, ракијом и кафом, па након што су мало отсели у угодној хладовини поред његове куће, седне у кола, и жена га довезе до грешнице да је исповеди. Пре исповеди, свештеник јој након краће молитве рече да мирно и полако исприча све што мисли да је у животу грешила, а да то до тада није ником на исповеди казала.
Рекао јој је да зна, да оно што каже на исповеди, чује Бог, и да мора говорити само истину, јер ако на ис¬поведи каже нешто што није истинито, то ће бити велики грех.
Она му је искрено рекла да није била верник и да у цркву никада није ишла, али ето, сада је дошао час да се покаје и да се исповеди и пред Богом призна све своје грехе, на шта јој је поп одговорио, да је добро учинила што је пришла исповеди, и да никад није касно, ако човек жели да покаје и обрати Господу. Још јој је рекао да је према црквеним прописима све оно што човек каже на исповеди тајна, коју зна само Свевишњи и он зна, и да он то не сме ником другом казати.
У току исповеди признала је да је учествовала у крађи једног детета, тако што је по наређењу лекара који јој је био шеф, дотичној жени дала инјекцију са среством које изазива поспаност, и да је у одређено време, кад јој је било наређено узела дете из болничке собе, изнела из зграде и предала непознатом човеку који је дете ставио у комби и некуд отишао.
Кад је то чуо поп је упитао, да ли она била свесна шта ради, и да ли је знала да је то крађа а свака крађа је грех, јер тако каже осма завест Божија, и да је то изузетно велики грех јер се ради о крађи детета.
Одговорила је да је у тренутку извршења греха била збу¬њена, да једно¬ставно није мислила, и да је тако поступила зато што се бојала да не изгуби посао. У случају да не послуша наређење лекара који јој је био шеф, и који је у то време био све и свја, човек који је та¬да у поро¬дилишту ведрио и облачио, и ако би се неко њему заме¬рио, није му било, опстанка у болници.
Старога попа је тај случај заинтересовао, и он је у даљем разговору током исповеди настојао да од ње извуче што више по¬датака на основу којих би се могло закључити куда је украдено дете однесено?
Врло вешто је успео да из ње извуче неколико чи¬њеница на основу којих је могла кренути потрага за украденим дететом.
На крају кад је исповед била завршена, поп који је био врло паметан човек, се замисли и рече да би најбо¬ље било да она или неко њен, у кога има поверења, потражи жену којој је дете украдено и каже где се сада дете налази.
Затим јој је дао благослов и саветовао да у будуће добро пази да не чини греха, и тако су се на леп начин растали. Пре него што је кренуо, питала је попа колико треба, да плати? Одговорио је да се исповед не нап¬лаћује, и да њему никакав новац не треба, али ако жели, може да пошаље неки прилог за цркву, што није оба¬везно. Међутим она је по жени која је возила попа назад његовој кући послала одређен прилог према својим мо¬гућностима.
Тиме је све око исповеди било завршено. При¬јатељица је затим одвезла попа натраг у село његовој кући, а онда се вратила код ње и у току разговора рекла како је тај стари попа лепо примио и угос¬тио, и да је он један изузетно добар и племенит човек, који се увек радује кад га неко посети, јер од како му је жена умрла, живи сам и тешко подноси самоћу, па зато воли кад му неко дође у кућу.
***
После исповеди некадашња болничарка, име јој је било Драгица, осе¬тила је велико душевно олакшање, и то јој је помогло да њено здра¬в¬ствено стање крене на боље, да се опорави и устане из кревета, што нам ка¬зује колико је исповед благотворна и колико чиста савест може утицати на наше здравље и распо¬ло¬жење.
И заиста има много примера када неко сам од се¬бе пожели да се исповеди, после искрене исповеди ос嬬ти неку радост и лако¬ћу која на покајничку душу де¬лује као чаробни лек и често доведе до оздрављења, за разлику од присилне исповеди која се некад смртно бо-лесним појединцима безобзирно намеће.1
Ипак сестра Драгица дуго се снебивала да пос¬луша свеш¬теников савет и да потражи Марију – жену којој је дете украдено и да јој саопшти шта је знала. После дужег оклевања једног дана је коначно смогла сна¬ге да то учини.
И тако је изненада у Маријиној кући зазвонио те¬лефон. Када је подигла слушалицу, чула је њој непознат једва чујан женски гл¬а¬с који јој је сапштио нешто чему се није никад ни у сну надала. Јавила јој се она болничарка што је учествовала у крађи де¬тета, и замо¬лила да дође код ње на важан разговор.
Марија је још истог дана отишла да је посети. У току раз¬говора болничарка јој је рекла све што је знала о украденом де¬тету.
Уствари Марија је сазнала оно у што је одавно сумњала. Са第нала да њено дете није умрло, већ да је украдено. Стара болничарка није знала и није могла да јој каже где се дете, ако је живо, налази, и то је сада Марију бацило у још већу муку. Знала је да је њено украдено дете можда живо, али није знала где се налази и како и на који начин почне потрагу за њим.
Одлучила је да Саши ништа и томе не говори, да га с обзи¬ром на његово нарушено здравље не узне¬мирава, али је данима и ноћима о свему размишљала, а није знала ни пута ни начина како да дозна где се налази њено дете.
И како се то у животу понекад догађа, игром слу¬чаја једног лепог дана упознала је старог попа који је исповедио болничарку. Поменути поп је био врло промишљен човек, и он је иако je био врло стар, на основу неких ситних и први поглед неважних чињеница пред-поставио где живи породица у којој се налази њено украдено дете.
То је уистину био корак ближе али далеко од потпуног реше¬ња, јер немамо ништа од тога ако знамо место у коме дете живи, а не знамо у којој породици се у поменутом месту налази.
Ипак то је Марији дало наду да настави трагање, дало јој је нову снагу и помогло да превазиђе разо¬чарање и малодушност. И она је наставила да трага.
Отишла је у градић у коме се према поповој предпоставци могао налазити њен син. Неколико дана безуспешно је шетала ули¬цама у нади да ће, ако га срет¬не, на неки начин препознати, али у почетку није имала среће. Након што је неколико дана провела у по-менутом градићу, и шетајући улицама живела у нади да ће у јед¬ном трену угледати и препознати свог сина, ништа се од тога није остварило. Била је уморна и очајна и све наде су је напустиле, а онда се десило чудо. У аутобус је, којим се враћала у место у којем је становала, одједном ушао један младић и врло учтиво запитао да ли је слободно да седне на празно седиште поред ње. Одговорила је да је седиште слободно и понудила да седне.
У тренутку када је младић дошао и питао да ли је седиште слободно, није га честито ни погледала, јер је била лоше распо¬ложена, сама себи тешка, и није јој би¬ло ни до чега.
Након извесног времена аутобус је кренуо, вожња је текла нормално, и Марија је у једном часу утонула у лаган сан, којега је у једном трену прекинуло нагло ко¬чење аутобуса. У том часу њена ташна која јој је стајала на крилу, пала је на патос, и младић који је седео поред ње брзо се сагнуо, дохватио је, додао јој и рекао:
– Госпођо изволите вашу ташну.
Захвалила му је и боље га погледала. Младићево лице чинило јој се познато. Лице тог младића а и глас на неког је пот¬сећао. Покушала је да се сети на кога је он својим изгледом пот¬сећа, и у једном тренутку јој се учини да поменути младић личи на Сашу. Почела је да га кра¬домице посматра, и што га је више гледала, све је више долазила да уверења да поменути младић изгледом лица и гласом јако личи на Сашу.
Долазећи до таквог сазнања све је више осећала узбуђење. Гледајући га, помишљала је да би то могао бити њен син. Пожелела је да га упита како се презива и где станује, али није нашла начина како да то учини. Хтела је да га отворено упита како се зове и где живи, али једноставно није ишло, устручавала се, и није могла да се присили да тако нешто учини. Но, ипак на срећу, из¬ненада се десило не¬што сасвим неочекивано. Када су излазили из аутобуса, неки чо¬век из гомиле назвао је младића по имену, и она је то чула. Застала је и прис-лушкивала њихов даљи разговор и чула још неке поје¬диности на основу којих је појачано њено уверење да би поменути младић могао бити њен син. Одлучила је да настави трагање.
Сада је знала његово име и где се налази кућа у којој живи. Чврсто је одлучила да оде у ту кућу али тек следећег дана док се мало одмори, мало размисли и духовно припреми за тај корак.

***
Међутим, не зна се због чега није ишла тамо да одмах тражи да јој врате њено дете, већ је измислила неки разлог, да кaо бајаги нешто пита, и ушла у кућу само да види свога украденог сина који је у то време већ био одрастао млaдић спреман за женидбу.
И шта је урадила?
Ништа. Видела је свога сина у тој кући. Чак је са њим и раз¬говарала. Имала је прилику да га препозна, добро осмотри и уста¬нови да и по неким кретњама и по¬нବ¬шањем јако личи на Сашу, а затим се вра¬тила својој кући. Била је стопроцентно уверена да је поменути младић њен син, али држећи се правила да ни у каквом послу не треба пренаглити нити на брзину доносити важне одлуке, своме мужу није о томе ништа говорила, само је размишљала шта да уради?
Пре свега одлучила је да буде смирена и да добро размисли шта ће и како ће радити. Знала је да са пов¬ратком детета, које је сад одрастао младић, неће би¬ти јед¬ноставно ни лако, и да ће ту бити мнго разних пр¬е¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬прека.
Грозничаво је размишљала о свему, закључила да то дете ни¬је расло поред ње и да је она, иако му је права и био¬лошка мајка, сада за њега потпуно страна особа. Он је емотивно везан за лажну мајку, и када би се суочио са сазнањем да је његова права мајка друга особа, сигурно би доживео велику непријатност, разо¬чарење и ко зна шта би још могло да се деси.
Постојала је ту и материјална страна. Богаташка породица у којој је младић одрастао и у којој сада живи, у том смислу може му много више пружити него његови прави родитељи.
Његов лажни отац је недавно умро. Остала је само лажна мајка која је стара и већ прилично болесна жена за коју се може предпос¬тави¬ти да неће дуго живети, а он је њихов јединац, у прав¬ном пог¬леду законити син са пра¬вом да у датом тренутку наследи сву имовину у поро¬дици.
Рачунала је да, ако она није имала ту срећу да дели судбину са тим дететом од његовог рођења до данашњих дана, да ужива у радости његовог постојања и одрастања, не чини ништа што би могло да поремети његов садашњи живот, јер она је његова мајка и у њој поред свега горкога постоји осећање љубави према том младићу, жеља да му живот буде бољи и угоднији, а биће времена, ако Бог да, да се све размрси и доведе у ред на прави начин, када за тако нешто дође време.
Сматрала је да је најбоље да сада тој жени која јој је украла дете, а која је већ једном ногом у гробу, не прави проблеме покретањем поступка у вези крађе детета, али да јој сасвим отворено, у четири ока саоп¬шти, да она зна сигурно да тај младић није њен биолошки син. Само то, и ништа ви¬ше, јер је знала да од тог часа жена која јој је украла дете у својој свести неће имати мира, и да ће до краја свог живота живети у страху од могућности да тај младић сазна исти¬ну о своме животу.
Но, и поред изложеног размишљања одлучила је да оде попу, да га пита за савет. Био је то онај исти поп за кога смо већ рекли да је некад, већ прилично давно исповедио жену која је признала да је учествовала у крађи детета. Поменути поп је био пензионер и врло стар човек, али је имао изузетно добро пам¬ћење, и уз помоћ књиге, у којој је неким својим тајним писмом, које нико други осим њега, није могао прочитати, водио бе¬лешке, врло брзо схватио да је пред њим жена којој је д嬬те украдено. Мало се за¬мислио и рекао:
– Све се може средити и ја ћу ти помоћи колико могнем, али немој журити. Сачекај мало да жалост прође и да се ситуација смири. И жена га је послушала. Коначно је одлучила да мало при¬чека.
***
Све што је у вези крађе детета чуо, стари попа је забележио у један свој посебан тефтер, рачунајући да то треба да буде запи¬сано, да се не заборави, јер, ко зна шта се мо¬же десити у будућ¬ности, можда ће то све једног дана затребати. И заиста је дошао дан када је то затребало, и било је корисно што је записао, јер сада, после толико протеклих година, ко би се свега могао сетити. Сретна околност је била и што је попа још увек, иако јако стар, био жив, и у дубокој старости у глави бистар човек, а појединцима који су га питали, како да у старости има тако бистру главу, увек одг¬о¬варао, да је целог свога живота редовно постио, никад није пушио, и у сваком пићу био умерен.

***
Изненада једног дана баш док је Марија при¬пре¬мала пала¬чинке са пекмезом од шљива, у кућу стиже Ми¬лица у друштву са једним младићем из Београда. Угл嬬давши Милицу Марија се обрадова и рече:
– Ево, као да сам знала да ћеш ти доћи. При¬премила сам палачинке са пекмезом, оне што их баш ти волиш. Опери руке и седи да пробаш.
– Мама нисам сама. Ту је и један младић, студент који ме је довезао са својим колима. Нешто се забавио око кола. Идем га позвати да уђе.
– Па зови га свакако. Нема смисла да бар мало не сврати.
Милица је спустила своју путну торбу у ходник, за час отр¬чала на улицу да би се након неколико тренутака појавила са мла¬дићем пред Маријом и рекла:
– Игоре, ево ово је моја мама Марија.
Кад је видела Игора, Марија се запрепастила. Мало је недостајало да од узбуђења не падне у несвест. Срце јој је почело да лупа као лудо, а у глави је осетила неки притисак. Узбуђење је било велико, јер то је био онај младић којег је пре неколико месеци препознала као сво¬га украденог сина.
Био је то прави шок. Једноставно није знала шта да каже. Остала је без речи. Ипак, успела је да остане присебна, за трен¬утак је савладала узбуђење и рекла:
– Баш лепо што сте дошли. Управо сам спремила палачинке које Милица воли. Надам се да ће се и вама допасти.
Затим им је показала сто у дневном боравку и понудила да седну.
Милица није дозволила да их мама служи, већ је сама оти¬ш¬ла у кухињу, донела палачинке за Игора и себе, а Марија је за трен отишла у купатило да водом охлади лице и попије мало воде, јер је узбуђење било велико, и требало је времена да се мало смири.
Кад се вратила, рекла им је:
– Децо ја идем мало у двориште да нешто видим, а ви се служите како желите.
***
Кад је младић сео у кола и отишао, Марија је одмах почела да испитује Милицу. Питала је ко је тај младић, од куда га познаје, какав је њен однос са њим, и све друго што јој је пало на памет. Поред осталог питала је и да ли се она, можда, са тим младићем за¬бавља, на што јој је Милица одговорила да јој је он само колега са фବкултета и ништа више, и да јој није ни на крај памети да се у тако неш¬то сада упушта.
Кад је то чула, Марија је одахнула, осетила је као да јој је тежак камен пао са срца, али се ипак није могла ослободити сумње да постоји могућност да се они неким случајем превише приближе, и од тога је страховала. Није могла да се сети, да нађе погодан начин да јој каже да је тај младић њен, то јест Миличин рођени брат бли¬занац, Грчевито је о свему размишљала али није могла ништа па¬метно да смисли и била је у великој бризи.
Често је размишљала шта да ради? Да ли да и Саши каже све што је сазнала о њиховом украденом сину? Дуго се колебала јер није знала како би он могао на то све реаговати, и шта све може из тога произићи? Често је сама себи постављала питање, због чега је све на овом свету тако компликовано и замршено и како се из свега тога извући? Молила је Бога да јој помогне и да је упути на прави пут, да поступи тако како ће за све бити најбоље, да се већ једном реши та мучна ситуација.
И није требала дуго чекати. Премда га није много инте¬ресовала политика, Саша је редовно куповао дневне новине. Радио је то из навике. Обично би погледао спор¬т¬ску страну и ставио их на страну.
Једног дана се десило да је Марија узела новине да их мало погледа. Листала их је без везе, јер у њима није било ништа што би њу интересовало. Пуким слу¬ча¬јем погледала је страницу на којој су биле објављене читуље, и угледала нешто што није могла да верује својим очима. Међу преминулим је видела и фото¬графију жене која јој је украла дете.
Тако је сазнала да је поменута жена умрла, и да је дошао час да се све разреши и разјасни. Никад се Ма¬ри¬ја није радовала ничијој смрти, па није могла да се ра¬дује ни смрти поменуте жене, али и поред тога она је истовремено доживела и велико узбуђење, и радост и бригу, јер је осетила да је дошао час да своме сину каже истину о његовом пореклу. Није знала како ће он реа¬говати кад сазна да му је она права биолошка мајка, ни како ће реаговати Саша кад све сазна, ни како ће се ствари у у целини у будућности догађати. Иако је жарко желела да се све што пре разреши и расплете, опет је код ње превладао разум, и одлучила је да ништа не ради на брзину, већ опрезно и полако, да све прође без велике буке и прејаких узбуђења, држећи се старих народних пословица које кажу да „тиха вода рони брег“ и „јутро је паметније од ноћи“.
Након дужег размишљања сетила се старог попа и потра¬жила, да га упита за савет. Он јој опет рече да још мало сачека, да прође жалост и да се све смири и обави оставинска расправа, па да онда поново дође код њега.
Тако је и било. После око шест месеци Марија је поново потражила попа који јој рече:
– Ја сам свештеник, слуга божији и ја код сваког свог поступка морам мислити да помогнем људима. Зато желим да ти кажем да имаш у виду да ће тај човек, односно твој рођени син, када сазна да му жена која је умрла није била права мајка, доживети шок и велико узнемирење. Да би се то избегло и да све прође са најмање комликација, ти најпре своме сину напиши јед¬но анонимно писмо у којем ћеш му саопштити да жена која је умрла није била његова права мајка, већ једна друга жена која је жива и која жели да га види, па ако хоће нека дође на одређено место ради разговора, али пре него поша¬љеш писмо, пронађи некако његов кућни те¬лефонски број, назови га, али немој казати ко си ти, него му само реци да ће убрзо примити једно писмо, чији ће га садржај узбудити, али да ће он на крају доживети ра¬достан тренутак. Када то кажеш, спусти слу¬шалицу и ником ништа даље не говори, и ништа не причај.

***
Када је примио анонимно писмо које му је послала Марија, Игор је најпре помислио да је то нека подвала или неслана шала, није му придао никакву важност, згужвао га и бацио у смеће.
Међутим, ипак је црв сумње радио. У једном часу почео је размишљати о садржају поменутог писма. По¬ста¬вио је себи питање:
– Шта, ако је оно што је написано у писму истина?
И одједном се у њему пробудила жарка жеља да што пре све разјасни. Међутим, проблем је био у том што није знао ни како да почне ни од куда да крене.
Страшно га је мучило сазнање да жена која је умр¬ла и коју је он сматрао својом мајком, стварно није била његова мајка, да је његова права биолошка мајка још увек жива и да се налази, можда, негде ту у близини.
Ужасан немир је морио његово биће, јер није имао никакве могућности да сазна истину. Почео је да пати од несанице, а кад би заспао, сањао је чудне снове. Ноћи су му постале тешке и кошмарне. Док је ноћу будан лежао у кревету, у глави су му се ројиле свакојаке мисли. Сетио се да је пре неколико година у новинама било више прилога о крађи деце из породилишта. У почетку се чинило да ће у вези са тим бити велика хајка, али све се брзо слегло и још брже заборављено, као да је неки моћни џин ставио своју огромну руку на поменуту тему. Сетио се и да је у неким новинама читао како је на фран¬цуско – швајцарској граници полиција запленила камион пун фетуса.2 Било је говора да су поменути фетуси по-реклом из Мађарске и Србије. И то се све брзо слегло и утишало. Да ли је ту на делу нека моћна мафија или су таква писања само „новинарске патке“, измиш¬љене сен¬зације, штампане са циљем да се подигне тираж? Ко би га знао? У овом мутном времену, све је могуће. Људи се не презају ничег само да дођу до новца.

***
Лутајући градом са тешким мислима у глави једног данa прeд вече Игор је срео свог пријатеља Милана, поз¬вао га да мало седне са њим у најближу гостионицу да се испричају.
Нашли су згодно место у башти једног ресторана. Све је заиста изгледало као некој бајци. Покрај баште је весело жуборио мали поточић а цели простор је био у хладу зеленила жалосних врби, чије су висећe гране као жива зелена завјеса чиниле ово место врло пријатним и угодним.
Одавно се Игор и Милан нису видели и сада је била при¬лика да се лепо испричају. Игор је осећао пот¬ребу да сретне неког ко би га могао разумети, да изложи свој проблем, или боље речено да се изјада. Хтео је нешто да каже, а није знао како да почне. Же¬лео је да прича о проблему крађе беба, али уопштено, тако да не каже М謬лану да се тај проблем тиче лично њега.
Милан је имао друге проблеме. Радио је у фирми која је у међувремену приватизована, и од тада је пошло све наопачке. Најпре су неки добили отказе а они који су остали, једно време нису редовно примали плату, да би за¬тим плате потпуно изостале. Преко годину дана није примио од фирме ни динара, и није било друге већ да покуша с неким послом на бувљаку. Тамо је продавао патике и папуче које је куповао од Кинеза и неку робу коју је доносио из Мађарске. Једно време некако је ишло, али из дана у дан, како је време пролазило беспарица је била све већа, па се и од тог посла ни¬је могло живети.
Иначе, Mилан је по природи увек био велики не¬задовољник. Никад му није ништа ваљало и увек је нешто критиковао, и често је био контрадикторан. За време комунизма није био задовољан, а сад прича како се у то време знао ред и како се лепо живело, на шта му је Игор одговорио, да то није истина, и да му се то само чини, јер кад човек једно време проведе у систему у којем се лоше живи, па дође промена и наступи други систем у којем се живи још лошије, људи мисле да је предходни систем био добар, хвале се како је тада било добро и причају како се некад лепо живело. Од лошег увек има горе и све је релативно, а многе ствари за које мислимо да смо у праву обична су варка.
Милан је имао и неке своје теорије као што је она о пре¬ломним историским тренутцима, кад је цео светски систем у кризи, кад завлада неимаштина и неред, а лоповлук и непош¬тење узме маха. То су времена која предходе великм ломовима и великим историјским прео-кретима.
Као пример наводи случај у Римском царству кад је зав¬ладао лоповлуки и неморал. Тада се појавило хриш¬¬¬ћанство помоћу којег је држава зауздала народ и завела ред. У том смислу често је спомињао св. Апос¬тола Павла и његову посланицу Солуњанима у којој каже:
„Најбоље бити овако као ја (то јест живети без жене – додао Б.М.), а кад већ не можете и курвате се и успаљујете, онда нека сваки муж има своју жену, и свака жена свога мужа, е да курвања не би било“
Тиме је озакоњено једноженство, и то је женама одговарало, јер су тако биле сигурне да их мужеви јед¬ног дана неће напусти. Зато су баш жене биле те које су одушевљено прихватиле хриш¬ћанство..
Затим би наставио:
И сада је дошло на рeд преломно историјско време, јер се у свету намножило много бирократије и не¬радника. Превише је разних лоповских безвезних за¬нимања од којих никакве користи нема. Многи људи доб¬ро живе а да ништа корисно не раде, а они стварни радници који заиста нешто производе су на просјачком шта¬пу, и тако више не може да иде.
Узмимо само школски систем. Ја сам у првом раз¬реду у основној школи имао само таблицу за писање и један буквар, а сада прваци морају да носе на леђима читав товар књига, и то је само зато да би се неким људима омогућила зарада. Ту су они који пишу те књиге, па оне силне комисије које их прегледају и одобравају, па штампарије, па књижаре и бог те знао ко још…

Сетимо се још ђака-пешака, сеоске деце која су приморана да у свако доба године планинским стазама пешаче до школе, и никога није брига да ли је киша или снег, да ли ће се дете прехладити, или на путу срести вука, медведа или какву другу зверку, и шта се тада може догодити? Замисли какав је мозак могао написати закон према којем је родитељ уз претњу казном присиљен да своје малолетно дете упише у школу ако му кућа није удаљена од школе више од пет километара, што значи да је дете присиљено да сваког дана пешачи тамо и натраг пуних 10 километара. У супротном следи позив од судије за прекршаје и плаћање казне, и нико не пита сељака да ли има новца да плати казну.
А тај исти мудри чово који је написао и одобрио та¬кав закон, своме детету у граду не дозвољава да пе¬шачи 200, 300 или 500 метара до школе, већ га вози аутомобилом да се његово чедо не би уморило.
А шта се онда дешава? Људи напуштају села и силазе у градове, и тако се прави нова сиротиња. Ето то је и један од одговора због чега људи напуштају села и беже у градове.
У тренутку када је Милан за трен прекинуо своју причу, узео у руку криглу са пивом и примакао устима, Игор, као да је једва чекао, настави:
– Е баш Милане, ти не знаш за меру. Ја сам са тобом сео да мало разговарамо о нашим проблемима, а ти мени држиш читаво предавање и развукао неку твоју теорију о, ђацима пешацима и другим проблемима, а знаш да то мене ни најмање не инте¬ресује.
– Па јасно ми је да те не интересује – настави Милан – јер ти у животу ниси никада пешачио. Тебе је твој отац возио колима у школу, па не знаш шта је патња. А да си само један дан имао прилику да пешачиш десет километара, другачије би ти сада говорио.
– Значи, ти си – упаде Игор – да деца из села уопште не иду у школу и да остану неписмена? Да ли је то решење?
– Ја не мислим да деца која станују у кућама разбацаним по планини не треба да иду у школу, од¬говори Милан – али треба тражити неко хуманије и погодније решење, да се деца не муче и не излажу опасностима. Таква решења се траже и остварују у другим земљама, па што се не би тако радило и код нас. Чак у далекој Монголији, где људи живе у јуртама – шаторима од коже, деца не пешаче, већ у јурти постоји телевизор и сунчана ћелија која производи струју, па дете не мора да ломи ноге пеша¬чењем, већ преко телевизора у својој кући слуша наста¬ву. То сам лично видео преко телевизије, и мислим да је то у реду.
И опет кажем да је целокупни садашњи школски сис¬тем код нас почев од основне школе па до ун謬верзитета уствари један добро смишљен инкви¬зиторски систем, чија је сврха да децу и омладину оптерети са мноштвом непотребних ствари, да их натера да уче и бу¬бају многе ствари које им никад у животу неће бити потребне, а од којих нико никакве користи нема, све са циљем да се великом броју про¬фесора и разних других чиновника обезбеде добро плаћена радна места. Ом¬ладина у свом нај¬леп¬шем животним добу често узалудно троши време бубајући разне ствари које им нису пот¬ребне и од тога свега у реалном животу никакве користи немају.
Па ни славни Никола Тесла није на леђима носио ону торбетину пуну којекаквих књижурина, него само таᬬ¬лицу за писање и буквар као и ја, па види докле је до¬гурао и шта је постигао.

Затим начини малу паузу, дохвати чашу са пивом да покваси грло и настави:
– Систем на Универзитету је у суштини један добро разрађен феудални систем који под видом сло¬боде универзитета омогућује појединцима да раде како хоће и шта хоће и ником не полажу рачуна, и да државним новцем који се скупља од пореских оба¬везника рас¬полажу по својој вољи и себи набијају плате.
Колико имамо само разних титула, доктората, ма¬ги¬стара, мастера и т. д., а да од тога народ и држава ни¬какве користи нема
– Нема народ и држава – упаде Игор – али имају они лично. Одбрани чово неки безвезни докторат, окити се титулом, и то му преставља визу за радно место, где се мало или ништа не ради, а добра плата и привилегије омогућују живот на великој нози. Колико је само разних доктора и докторчића који ништа корисно и паметно у току целог свог живота нису урадили, а тај докторат им је једини „научни рад“ који су остварили у животу
– А што се тиче лекара и њихове такозване Хипо¬кратове заклетве настави Милан – па то је у практичном жи¬воту чиста сме¬јурија. Нећу рећи да нема честитих и поштених поје¬динаца, али ве¬ћина њих се определила за лекарску струку само зато што им она гарантује добру зараду.
Када су питању лекари, ја скидам капу само добрим и са¬вес¬ним хирурзима. То је стварно те¬жaк, напоран и одговоран посао, али само када је у пи¬тању савестан и одговоран човек, који има осећаја пре¬ма болеснику и жели да му помогне. А замисли ону врсту лекара који пацијента посматра као месар теле, гледа са¬мо да болесном човеку узме новац. Познати су и такви случајеви да је болесник био мртав, а лекар је од род¬бине узимао новац, тобож, да се заузме да га спаси.
Знам и случај једног хирурга који је био ноторни ал¬ко¬холичар и није могао ништа да ради док се добро не налоче, јер су му се у нормалном стању, то јест кад у се¬би није имао алкохола, руке тресле и није могао да ба¬рата са ножем.
И реци ми где је ту Хипократова заклетва? Какве везе има тај човек са Хипократом?
И онда је Милан баш као да је питао Игора пре¬шао на другу тему и наставио свој монолог.
– Свима је познато да су у породилиштима мајка¬ма крали децу. То си, ваљда, чуо. И новине су о том опширно писале. Писале су једно време, а онда је све легло. Ућутало се као да ништа није било. Зашто? Ко стоји иза тога? Коме је у интересу да се, такви проблеми не реше и такав криминал не расветли? Ајде реци, ко је тај ко спречава истраге и онемугућује да се оне про¬веду енергично и до краја. Сигурно је да то није неки ма¬ли човек без икакве моћи и утицаја, већ они који све имају у својим рукама и дрмају са државом као мајмун са тарабом.
Ваљда ти је познато да у болници у сваком оделењу постоји примаријус. То је главни лекар који држи све под својом командом. Па ајде, реци ми, да ли је могуће ук¬ра¬с¬ти дете из породилишта а да то примаријус не зна? Па какав је онда то човек и каква је његова улога, и ко њега на такву дужност бира и поставља? На основу как¬вих критерија се бира примаријус у некој болници? Па то мора бити специјалиста, искусан лекар, човек са много уг¬леда и врлина.
И сад, гле чуда, тај угледни лекар ради личне мате¬ријалне ко¬ри¬сти украде мајци тек рођено дете. А знаш шта значи крађа детета? Па то је највећи могући злочин, раван убиству из корис¬тољубља, ако не још и горе. Значи, у питању је лова, новац, и када је у питању новац ту падају све препреке, и човекољубље и морал и Хипо¬кратова заклета, све ту пада и нема ту никаквих обзира. Циљ је само да се дође до лако стеченог новца, а колико ће патити ојађена мајка, каква ће бити судбина укра¬деног детета, на то нико не мисли. Важно је само да је лова у џепу.
И како се може то дете осећати ако којим случајем као одрастао човек сазна да људи које сматра својим родитељима то нису и да негде другде постоје или су постојали његови прави родитељи. Какав лом се у души тог човека може десити?
У тренутку када је то Милан изговорио, у Игору као да се нешто преломило и више није могао слушати његову причу. Нагло га је прекинуо речима:
– Е, баш Милане ти претера са том твојом причом. Нећу рећи да је наше друштво идеално поштено и да нема појединих лоповлука, али ти ниси ничим задо¬вољан, теби нико не ваља и за тебе су сви људи лопови, а мислим да ниси у праву када тако говориш, и можда би било боље да ти мало испиташ себе и своје поступке. Да ли си се икада запитао какав си ти човек и због чега се у теби накупило толико незадовољство?
Милан мало изненађен неочекиваним Игоровим р嬬чима, ућута, мало се замисли и након краће паузе нас¬тави:
– Ја сам Игоре искрен човек и увек говорим оно што мислим. Знам да то првенствено за мене није доб¬ро, јер људима је увек слађа лепа лаж од горке истине, али шта ја могу кад сам такав. Ја знам да људи, па и ти лично, волите кад вам се прича онако како вам годи. Кад се све приказује лепшим него што је у стварности, али ја једноставно тако не могу, а ако се теби моја прича не допада, пог¬ледај мало на Интернету што је све записано и дато у јавност о „крађи беба“, па ћеш видети да ли сам ја у праву или не.
И још нешто. У друштву у којем царује општа поквареност и безобзирност према животу и судбини малога човека, у друштву у којем је све непоштено и покварено, илузорно је очекивати да лекари буду пош¬тени, јер према ономе што раде крупније зверке они су ипак само ситна риба.
И тако је у не баш превише љубазном тону овај пут завршен Игоров и Миланов разговор.

***
После разговора са Миланом Игор је био јако нерасположен. Све му се у глави помешало. Толико је био безвољан да није могао ни да вечера, већ је отишао право у кревет. Дуго је лежао али није могао да заспи. Онда се одједном сетио Милановог савета, устао, отво¬рио комјутер и почео да претражује по Интернету. Када је укуцао „дете.крађа“, отворио му се сајт са великим бројем наслова.
Око два сата је тражио и пронашао доста по¬да¬така о поменутој теми, али како је већ био уморан, све је то прегледао површно и одлучио да потрагу настави прег¬ледањем старих новина.

Сетио се, да је човек за кога је мислио да је његов отац редовно читао „Вечерње новости“, и да их је након читања пажљиво слагао број по број, паковао у неке картонске кутије и носио на таван, одлучио јe да мало пролиста поменуте старе новине. Није му било тешко да пронађе оно што је тражио, јер је стари на свакој кутији лепо написао шта се у истој налази. Случај је хтео да баш у првој кутији коју је отворио пронађе опширан фељтон са насловом „Отмице из колевке“ аутора М. Р., објављен у „В嬬¬чер¬њим ново¬стима“ у времену од 1. до 14. августа 2002. године.
Пошто би излагање целога фељтона заузело много простора, а не би било ни сврсисходно, овде ћемо изнети неколико појединости (одломака) које су за Игора биле по-себно инте¬ре¬сантне:
Тако је на првој страници поменутог фељтона поред осталог запа¬зио и следеће:
„…. када је др В……. М……… у ГAK „Народни фронт“ за 100 марака, прасе и литар ракије једној жени дао туђе дете са отпусном листом коју је лично потписао и у коју је унео лажне податке о порођају, стању и полу детета.“
Када је дошао до шестог наставка запазио је наслов “ТРАЖЕ ЧЕТВРТО ДЕТЕ“ иза којег је следио поднаслов: „Љиљана и Јовица В……. имају троје здраве деце, али се не мире с тим да им је тек рођени син пре 11 година преминуо, јер за то нема никакве доку¬мен-тације,…………“
Породиља о којој се ради (Љ…..) поред осталог је рекла:
„Родила је мушко дете које је заплакало, а потом јој је речено да дете мора неко време да буде у инку¬батору. Међутим, убрзо је др К….. рекао да „не брине, још је млада, и да јој је дете умрло“….
У даљем наставку новинског текста дословно пише: – После неколико дана дошли смо себи (мисли се на родитеље – додао Б. М) и затражили обдукциони налаз, али нам је саопштено да аутопсија није завр¬шена. Били смо упорни да би на крају добили тај докуменат са потписом др Ђ….. К….. На извештају, међутим, нема ниједног печата.“
Једанаести наставак фељтона почиње са нас¬ловом УЗРОК СМРТИ НЕ ПОМИЊАТИ и под¬насловом: Лекарски налази о узроцима смрти ново¬рођенчади уг¬лавном непрецизни и непотпуни. У истрагу за својим нап¬расно умрлим бебама кренули….из Бео¬града….из Панчева и …. из Зрењанина ( имена особа намерно изоставио Б.М.).
У поменутом прилогу може се поред осталог про¬читати и следеће:
„И К……Ж…….сада настањена у Зрењанину, кренула је у истрагу за својим наводно умрлим сином, који је рођен 6. маја 1979. године у Сокобањи, а после три дана напрасно умро у нишком породилишту.“
……………………………………………………………………………………
„А док она (К. Ж. – додао Б.М.) покушава да докаже за многе недоказиво, њена кћерка А… је на Правном факултету успешно одбранила семинарски рад на тему „Крађа деце из породилишта“! За свој рад је користила управо новинске чланке о овој теми, али и кри¬вичну пријаву своје мајке К……..“
Једанаести наставак фељтона почиње са нас¬ловом „НАШЛИ СВОЈУ КЋЕР“ и поднасловом: „Ми смо трагали и нашли дете које нам је украдено по ро¬ђе¬њу…..“ (поднаслов је намерно скраћен – Б. М.)
Ова прича се протеже на три наставка (12, 13 и 14) и обрађује случај девојчице која се родила у ГАК „Народни фронт“ 5. маја 1979. год. Родитељима је ре¬чено да је девојчица умрла, али они су ипак након много перипетија успели да пронађу своје дете. У поменутом случају се спомиње др С. Д.
(Напомена: У оригиналном тексту који је своје¬времено објављен у листу „Вечерње новости“ дата су пуна имена и презимена дотичних особа, али у овој књижици из практичних разлога су приказани само иницијали.)
***
Након што је прочитао фељтон „Отмице из колевке“ Игор није имао мира. Осетио је потребу да се поново састане са Миланом. Назвао га је мобилним те¬лефоном, па су се договорили да се нађу у башти Град¬ске кафане, Убрзо су се и састали и сели за један сто у углу баште испод једног великог кестена који је правио угодну хладовину.
Поручили су кафу и почели разговор на тему крађе беба. Међутим Милан је по свом старом обичају, сада читав проблем гледао из гругог угла и заступао мишљење да лекари који учествују у крађи беба нису криминалци већ изузетно хумани људи који чине добра дела. Ево како је гласило Миланово образложење:
– Узмимо на пример један брачни пар. Обоје раде, и муж и жена. Онда жена роди двојке и шта да ради? Кад оде на посао, мора јој неко чувати децу код куће или да их носи у обданиште. Око деце треба радити, спремати храну, прати и тако даље. Са једним дететом, како тако, а са двоје, бога ми, тешко. И кад јој једно дете украду, то је за њу мање посла и олакшање.
Ако жена већ има двоје деце, тешко да ће се из ма¬теријалних разлога одлучити на треће, па ако затрудни, нема друге већ на абортус, а то је и болно и ризично. Овако кад јој украду једну бебу, остаје и њој само једна и лакше јој је. Мање посла и мањи издаци, и могућност да роди још једну бебу, а кад су људи млади и воле се, прављење беба је угодан посао који се обавља са ужи¬вањем. Дакле да закључимо, кад жена роди двојке, и лекар ћорне и прода једну бебу, сви су на користи, и лекар који је продао бебу, и онај који је бебу купио, а и родитељи чија је беба украдена, и коначно и сама беба јер ће одрасти у породици са вишим жи¬вотним стан¬дардом и биће јој угоднији живот. И кад се то све тако сагледа, ту је не видим ништа лоше – заврши Милан.
Слушајући Миланово излагање Игор је остао без речи, иако је увиђао да ту има неке логике, док са ста¬новишта морала то није могло бити у реду, али Милаn као Милан. Данас прича једно а сутра друго, и увек твр¬ди да је он једини у праву.
Игору још једна ствар није била јасна. Питао је сам себе, због чега се некад дружимо са људима који нам углавном увек у току разговора покваре распо¬ло¬жење. Шта је то што нас привлачи таквим људима? Питао се али није могао да пронађе одговор.

***
Једног дана Марија је поново навратила до попа да га упита шта даље да ради?
Стари поп се замислио, мало поћутао и одго¬ворио:
Све је то јако сложено и мени је врло тешко да ти дам неки паметан савет, али ја сам божји слуга и морам помагати људима, Позваћу тога човека или боље речено твога сина да дође код мене и све ћу му лепо испричати, па ако он пристане да се види са тобом, позваћу вас обоје код мене да се састанете и видите и о свему раз¬говарате.
Шта ће од тога свега испасти, сам свети Бог зна, али ја, колико могу да учиним, учинићу, иако ту много ризикујем, јер то је све јако запетљано, али, ето поку¬шаћемо са божјом помоћи, можда ће ипак све да буде како треба. *** Речено, учињено. Стари поп је поступио како је и обећао. Позвао је Игора на разговор и све му потанко изложио. Игор је рекао попу да је примио неко анонимно писмо, а у вези могућег састанка са својом правом мајком дуго се снебивао и на крају невољко пристао. По његовом држању јасно се могло наслутити да се много не радује том састанку.
***
Коначно једног дана и тај састанак мајке и сина је до¬говорен. Удешено је тако да се након вечерње мо¬лит¬ве у цркви састану у канцеларији месне црквене опш¬тине, мало касније, кад се народ који је био у цркви разиђе, тако да могу бити сигурни да неће бити никога да их омета у току разговора.
Када су ушли у просторију и сели за сто, поп их је најпре замолио да устану да се помоле и добију божији благослов за смирен и разуман разговор који требају обавити.
Након завршене молитве поп је полако тихим сми¬реним гласом испричао све што је знао о целом случају и што је мислио да треба да каже. Казао је и шта je она жена реꬬла на исповеди али њено име није спо¬мињао, јер то црквена правила не дозвољавају.
Марија је била јако узбуђена и испуњена осе¬ћа¬њем неиз¬мерне среће, док је Игор попово из¬лагање слу¬шао некако хладно без узбуђења, као да се све то њега не тиче, већ као да се ради о неком другом лицу.
На крају кад је све како треба разјашњено поп им је рекао да приђу једно другом, да се рукују и пољубе и да онда наставе разговор сами без његовог присуства.
У трену када је Марија пољубила свога сина, њене очи су биле пуне суза. Говорила је:
– Сине, мој драги сине, ево драги Бог је дао да сам те коначно пронашла.
Насупрот Марији Игор је деловао прилично уздр¬жано и рекло би се некако хладно узвратио мајци пољубац.
Нешто се дешавало у његовој глави што је више личило на забринутрост него на радост. Осећало се као да се није баш много радовао овом сусрету.
Марија је то приметила и рекла:
– Сине драги, зар се не радујеш нашем сусрету, кад смо се коначно након толико година срели и видели.
На шта јој је Игор одговорио:
– Знаш мама, бићу искрен, и кажем за мене је све ово што се сад догађа између нас више шок него радост. Ово је за мене једно велико изненађење, нешто што ни у сну нисам могао наслутити да ће ми се икада у животу десити, и мени је потребно време да се средим и пре-саберем, јер ја сам сада уистину невероватно збуњен човек, нити знам шта да мислим ни шта да кажем. Искрено ти кажем и молим те да покушаш да разумеш моје душевно стање.
Марија је са неверицом слушала Игора и није јој било јасно због чега он сада тако говори. Била је пот¬пуно изненађена, јер није тако замишљала први састанак са својим украденим дететом, својим сином кога није честито видела од оног тренутка када га је последњи пут подојила. Очекивала је да ће он при сусрету ис¬пољити радост, очекивала је синовљев топли загрљај, осмех на лицу и радост у његовим очима, али тога свега није било.
Није могла да издржи да га на крају не упита:
– Драги сине, ти као да се овом нашем сусрету не радујеш? Шта је теби? Реци ми нешто. Кажи шта ти је на срцу?
Игор је једно време гледао у земљу и ћутао, а онда реч по реч полако почео:
– Знаш мама, све сам чуо и све ми је познато. Сад знам да си ти моја биолошка мајка, али мама мораш да схватиш да ја преко двадест година уопште нисам знао за тебе, нисам знао да постојиш, па иако сам свестан да си ти моја права мајка, ти си за мене страна особа, још увек си за мене странац, особа коју сам видео тек пре пола сата.
– Игоре, како не можеш да схватиш да сам ја твоја мајка, ја сам тебе родила, и лоши људи су тебе као дете украли. Ја сам дуги низ година мислила на тебе. Осећа¬ла сам да си жив, да негде постојиш, сањала сам те, стално мислила на тебе, цели мој живот је прошао у чежњи и настојању да те пронађем и видим, и ето сада ми се, Богу хвала, та моја жарка жеља остварила.
– Било је шта је било – рече Игор и настави – ја не знам шта се дешавало и шта је тебе мучило, бар до сад нисам знао, али ја сам одрастао са тим људима који су према мени били добри, пазили ме, школовали, и ја сада живим у газдинској кући, богат сам човек, званично сам њихово дете, а шта би био, да ме нису украли, да сам одрастао са тобом и са мојим правим оцем који је у суштини сиромашан човек? Какав би ми он живот могао пружити, и шта би ја био и радио да сам одрастао са вама? Сиротиња, најобичнија сиро¬тиња.
– Немој сине тако. Нисмо ми сиротиња. Ми имамо своју кућу и добар комад земље, а отац ти је еко¬но¬миста, признат стручњак кога сви људи пош¬тују и цене. У на¬шој кући се увек пристојно живело и никад нико није био гладан. Сестра ти је завршила факултет, па шта ти уствари хоћеш……?
– Све је то тако, али ви сте ипак у односу што сам ја наследио, фукара, најобичнија фукара, и ја нећу да будем део тог света.
Ето, сад знаш да сам ја твој син, али ме остави. Пусти ме на миру да водим свој живот и немој ми долазити да те овде људи виде, а ја ћу кад будем имао времена доћи да се видимо, и све ће бити у реду када схватиш да смо ми ипак два света и да не можемо заједно.
***
У моменту када су се растајали Игор је из лиснице извадио неколико крупних новчаница и пружио мајци рекавши:
Ево, узми ове паре требаће ти:
Марија га је гледала збуњено. Одбила је да узме новац и рекла:
– Игоре, за Бога милога, шта ми то радиш? Па мени не треба новац, већ љубав, осећај да ме волиш као мајку, разумеш Игоре….
– Па ја не разумем шта ти хоћеш. Дајем ти паре а ти нећеш да их узмеш, а говоришо некој љубави. Па да не осећам нешто према теби, не би ти нудио новац. Хеј, где ти живиш? Љубав је теоретска ствар. Фикција! Где нема новца, нема ни љубави, схвати то један пут, разумеш…
Слушала га је и није знала шта да одговори. Била је збу¬њена. Ништа јој није било јасно али је ипак полако почела да схвата да, иако му је она рођена мајка, она и њен син не припадају истом соју људи, да су они ипак два различита света која се никад не могу разумети. Схватила је да је између њих прокопан дубок јаз који је тешко прескочити, и врло јадно се осећала.
Сетила се да је некад давно у једној књизи про¬читала:
„Наше дете које смо родили и одгајили, имаће у себи онолико наше личности, нашег „ја“, колико смо му у току нашег живота пренели. Ако смо у току живота са нашим дететом имали добру комуникацију, ако смо с њим довољно разговарали, и ако смо му у што је могуће већој мери кроз разговор пренели своја искуства, доживљаје, знања и ставове према одређеним проб¬лемима и си¬туацијама, наше дете ће у своме „ја“ носити више наше личности, и наша личност ће у већој мери да продужи своје постојање и након наше физичке смрти. Да би то остварили ми морамо са својим дететом раз¬говарати о свему већ од малих ногу, и научити га да са нама ко¬муницира,“
Размишљајући о томе била је свесна да је она немоћна да пов¬рати оно што је прошло и што је за увек промакло, осећала је неку горчину и било јој је у души врло тешко.
***
Када се вратила кући Марија је затекла старију кћер Милицу, пришла јој је, снажно је загрлила и очију пуних суза нежно љубила говорећи:
-Ти си моје једино право дете. Тебе једино имам. Ти мене једина волиш и разумеш.
– А зар она, моја млађа сестра Љиља није твоје дете? Зашто тако говориш?
– Јесте, и она је моје дете, али није тако умиљата као ти. Она се више окренула тати. Зар не видиш да је стално с њим. Ти си моја а она је татина, а ми вас обад¬ве је䬬нако волимо, и тата и ја.
О своме састанку са Игором ништа није говорила ни са Сашом ни са Милицом. Чекала је како ће се си¬туација даље развијати и појавити неки повољнији тренутак.
Уместо радости након састанка и виђења са својим сином Марија се врло чудно осећала. Није јој било јасно његово понашање. Покушавала је да га схвати, али у њеном бићу све је било кошмарно и пусто.
Осећала је да живи у неком чудном свету који није њен и који она не може да прихвати, иако се налази у стварности у којој је једино новац права вредност која као неки молох пустоши наше душе и пред којим узмиче све племенито и узвишено, и да појмови као осећање, љубав и све друго што има везе са човечјом душом постаје нешто само као мислена именица, нешто нест¬варно, нешто што ником не треба.
Дуго је о свему размишљала и све јасније дола¬зила до сазнања да је један део њеног живота непо¬вратно прошао и да оно што у нашем животу буде у одређеном времену пропуштено ни на који начин не можемо на¬докнадити.
У њену душу се уселила туга и она се све више осећала као усамљени залутали путник у напуштеној железничкој станици која више никоме не треба и кроз коју су сви возови већ одавно прошли….

 
Други део.

Марија је своју тајну о томе како је пронашла и видела свог сина чувала дубоко у себи. Није ништа го¬ворила ни му¬жу ни деци, али једног дана је приметила да се њена старија кћер састаје Игором, а није знала да је он њен рођени брат.
Бојала се да они не остваре недозвољену везу. Није зн¬а¬ла шта да ради. Бојала се да каже истину својој кћери, јер јој била позната стара народна мудрост која каже: „што ка¬жеш само једном човеку а наро¬чито же¬ни, то не може остати сакривено, то је исто као да си рекао целом свету!“
Дуго је размишљала и на крају одлучила да својој кће¬ри каже да су они ипак у крвном сродству. Није јој рекла да су они рођени брат и сестра, већ само да су блиски рођаци. Кћер-ка је питала зашто јој то није раније рекла и питала у каквом су они сродству?
Марија се опет брзо снашла и измислила причу да је у протеклом рату било велико страдање народа, и да су том метежу многе породице изгинуле а некима је, нарочито деци изгубљен сваки траг, и не зна се сигурно да ли је неко, мож¬да, жив или мртав, али да се понекад сазна да су појединци ипак преживели. Тако је Игоровог оца који је био дете усво-јила и одхранила нека по¬родица и дала му своје презиме. Успут је додала да она о томе ни Игору ни Саши ништа не говори, и да ће јој, кад буде боље рас¬положена за дужи разговор, још неке ствари об¬јаснити.
Касније је Марија о свему опширније раз¬миш¬љала. Се¬ћала се да је Игор, када је једном својим колима довезао Милицу, био у њиховој кући, и да је она чак и разговарала са њим, и није јој било јасно да ли се он тога свега сећа? Помишљала је на површност која је често својствена младим људима. Он је уствари био опчињен Милицом и гледао само у њу и ништа друго није примећивао, ништа га друго није интересовало, па му вероватно није ни остало у сећању.
Није знала шта да ради. Осећала је потребу да хитно назове Игора, да са њим опширно разговара и да му каже да је Милица његова рођена сестра. Дуго се двоумила да ли да га назове и замоли да се виде и разговарају, зато што од оног дана када су су се, зах¬ваљујући доброј вољи старога попа први пут видели и разговарали, и када је Игор сазнао да је Марија његова права мајка, више уопште нису имали прилику да се виде. С обзиром на ис¬куство које је доживела приликом поме¬нутог сусрета, није могла предпоставити како ће он реа¬го¬вати кад чује њен глас и када му она саопшти своју намеру да са њим разговара.
На крају је ипак са много стрепње подигла слу¬шалицу и позвала његов број. Када је Игор подигао слушалицу и пи¬тао ко зове, рекла је да је она његова мајка Марија, и да га моли да нађе времена да се састану, јер има нешто врло важно да му каже, на што је он нервозно одговорио, да он нема пре¬више слободног времена за којекакве састанке, већ ако има нешто да му каже или да га пита, то учини одмах преко теле¬фона, да се тако реши проб¬лем, Марија му је на то одго¬ворила:
– Сине мој, знам да си послом заузети, да немаш пре¬више слободног времена, али оно о чему желим да са тобом разговарам је нешто посебно, и то ни у ком случају не могу да ти преко теле¬фона кажем. Молим те жртвуј десетак минута. Неће трајати дуго, јер то што желим да ти саопштим могу да учиним само гледајући те очи у очи.
Кад је то чуо Игор је одговорио да ће се јавити следе¬ћег дана и да ће доћи колима по њу, па ће је одвести до једног места где ће моћи на миру обавити тај разговор.
Марија је замолила Игора да дође пре подне у десет сати, јер је тада сама у кући. Рекла му је да кад стигне, зау¬стави кола на улици испред куће и само да се кратко огласи сире¬ном, а она ће бити спремна, одмах дотрчати и ући кола.
Како је договорено тако је и било. Кад је ушла у кола, Марија ја замолила Игора да крене и да одприлике након једног километра на погодном месту стане, па ће му она све што жели на брзину испричати. Када су се кола зауставила, Игор је рекао:
– Ајде, говори, шта је то толико важно да ми ниси мо¬гла саопштити телефоном, већ сам ја морао овамо без везе до¬лазити?
Она му је одмах казала:
– Сине мој, приметила сам да се састајеш са мојом Милицом, па ме интересује какви су односи између вас и куда то може одвести?
– Мама, ако се не варам, чуо сам да си рекла са “мојом Милицом“? Шта то треба да значи?
– Сине мој то значи пуно јер је Милица моја рођена кћер, а то значи да је она твоја сестра! И то је било јако важно да знаш, па зато и нисам могла да о томе са тобом говорим преко телефона.
Кад је чуо мајчине речи и дошао до сазнања да је де¬војка у коју је био смртно заљубљен, његова рођена сестра близнакиња, Игор је остао без речи. Није знао шта да каже. Просто му је мозак престао да ради. Неколико минута био је у шоку, а затим се полако при-брао и наставио:
– Мама, за Бога драгога што ми то пре ниси рекла? Што си ћутала? Што си тако дуго чекала?
Марија је једно време ћутала и веома се нелагодно осе¬ћала. У њој је све кувало а било је и недоумице. Била је пуна неког беса који јој је саплео мисли и није знала шта да каже, али кад се мало средила и дошла себи, одговорила је Игору:
– Како нешто тако можеш да ме питаш? Сећаш ли се како си се понашао кад смо се први пут састали, кад си сазнао да сам ја тебе родила? Сећаш се шта си онда рекао? Да смо ми два света и тако то. Од тада је прошло више од шест месеци и ти ни једном ниси подигао слушалицу да ме назовеш те¬ле¬фоном, да упиташ, како сам? За тебе ја нисам постојала. Да ли си тога свестан?
– Добро, рецимо да си ти у праву. Ето, признајем да сам грешан и кајем се, али како то да Милици ниси рекла да има брата, да сам ја њен брат? Зашто јој то ниси рекла? То не могу да разумем?
– Зашто – одговори Марија, па настави – зашто? Зар мислиш да је то једноставно? Ништа нисам рекла ни њој ни твом оцу. Ти не знаш да је Саша тежак срчани болесник, да су му живци потпуно растројени. Раз¬мишљала сам како и шта да му кажем, али нисам се одлучила, јер знам да би то за њега био шок. Знала сам да би се он јако узбудио, да би му позлило, а можда би се десило и оно најгоре.То је био разлог. Како не можеш да ме разумеш?
А и твојој сестри нисам ништа рекла јер сам се бојала да она у тренутку неопрезности не каже Саши. Ето то је моје објашњење, ако ти то можеш и хоћеш да разумеш. Треба да знаш да ја имам вас четверо, и о свима водим бригу, а ја сам уствари сама, сама самцата, јер Саша је изгубљен болестан човек. Постоји много тога са чим он није задовољан, али за то ја нисам крива, а неза¬довољство које држи у себи чини га несретним, и та несрећа што му се усадила у главу узрок је његове болести и чини је још тежом. Његови живци су танки, мало му треба да се узбуди и да му позли. Не знаш ти како је то. А што се тиче Милице, она је још незрела, живи у илузијама, живи у машти, не зна шта хоће, а ти се ниси пот¬рудио да ме у протеклом времену потражиш да се видимо, да ти кажем, да ти све испричам, да се по¬саветујемо шта и како даље да радимо?
Е сад шта је ту је. Рекла сам ти оно најглавније. Знаш да је Милица твоја рођена сестра близанкиња, и ради шта хо¬ћеш. Ја ти више нећу досађивати. Покажи ми како се отва¬рају ова врата од кола, да изађем, па ћу пешке да одем кући, а ти хајде својим послом и нека ти буде сретно.
И управо када је Марија узела у руке своју ташну и почела да се диже да изађе и кола, Игор је ухвати за руку и рече:
– Стани мама. Куда журиш? Нећемо се тако рас¬тати. Ид嬬¬мо колима на једно место где ћемо се лепо испричати и где ћемо све што је важно потпуно ¬разјасни¬ти.
То рече, упали мотор, притисну гас и кола кренуше.
– Куда ме то возиш? –упита Марија?
– Не брини све ће бити у реду – рече Игор и ућути.
Тако су се ћутке возили двадесетак минута, а онда је зауставио кола поред једног усамљеног рес¬торана и рекао Марији:
– Ево, стигли смо. Ту ће ти, надам се, бити лепо и ту ћемо наставити наш разговор.
***
Чим је изашла из кола и мало погледала около, Марија се подсетила да је у поменути ресторан још као девојка неко¬лико пута долазила са Сашом, и да су се ту уз циганску му¬зику угодно проводили. Приметила је и да је простор око рес¬торана сада боље уређен. До рес¬то-рана који је био смеш¬тен дубље у дворишту некад је са улице водила само уска бе¬тонска стаза, а сада је цело двориште прекривено бетоном, и тако је начињен велики простор за паркирање возила. Приметила је око зграде и већи број жардињера са лепим цвећем.
И унутрашњост ресторана била је знатно изме¬њена. Уместо обичних кафанских столова прекривени б嬬лим стол¬њацима, сад су ту били постављени ниски столови и кожне фотеље. Много тога је изгледало мо¬дерније и комфорније, али то све није оставило неки по¬себан утисак на њу, нарочито кад је чула тихи глас неке музике с плоча, који је деловао некако мртвачки у односу на ону живу, дивну и темпераментну ци¬ганску музику која у човеку буди посебно расположење.

Сели су за један сто у углу ресторана. Место је на Маријин предлог изабрао Игор. Уз поручено пиће почео је раз¬говор у току којег је Марија Игору испричала цели исто¬ријат, све што се догађало од његовог рођења до нај¬¬¬новијих дана, а о чему је још раније писано у овој књи¬зи. Настојала је да му каже све, баш све. Чак му је спо¬менула и његовог Деду, Сашиног оца као доброг и при¬јатног човека који је умро са ту¬¬гом у срцу са сазнањем да није стекао унука који треба да продужи породичну лозу.
Игор је Маријино излагање пажљиво и са зани¬ма¬њем слу¬шао. У почетку је изгледало да је равно¬душан, али како је прича текла у његовој души се нешто мењало, тако да је при крају, у тренутку док је Марија завршавала своју причу о Деди, одједном почео да дрхти а из очију су му потекле обилне сузе. Изненада је пру¬жио руке према Марији, снажно је пригрлио и почео тихо плаклати. То је био онај преломни тренутак када се у Игоровој свести нешто променило, и када се најзад у њему пробудило осећање да је Марија његова права мајка.
Ни Марија у том трену није могла остати рав¬нодушна. Нежно је својим рукама обухватила Игорову главу, привила је својим грудима и уз тихо јецање из¬говорила:
– Сине мој драги ..сине..како сам сретна кад си по¬ред мене…
Све је трајало пар минута, а онда су се, пазећи да неко у сали не примети, полако раздвојили.
То је био онај судбоносни догађај, у току којег су пре¬шли границу која их је делила. Марија је осетила да заиста има сина који је стварно као мајку воли, а Игор је њу у својим осећа¬њима заиста доживео као своју рођену мајку. И то је би¬ло оно најважније.
Затим су даље наставили разговор који се углав¬ном односио на Сашу, јер је то Игора највише интере¬совало.
Марија му је испричала читав историјат њихових од¬носа. Изоставила је само оно кад је он њу у тренутку док је б謬ла у другом стању напустио, јер није хтела да га са тим оптерећује. Држала се правила које гласи да, ако желимо бити срећни, морамо настојати да ружне ствари што пре забо¬ра¬вимо, и да о том никад другима не при¬чамо, а оно што нам се у животу лепо десило треба да се што дуже памти и у мис¬лима освежава.
Седели су тако и причали дуже од једног сата. Игор је изразио жељу да продуже причу и да у ресторану ручају, али Марија је уз извињење рекла да овај пут не може дуже остати, јер је вероватно Саша већ стигао кући и да је сигурно чека.
Договорили су се да он њу не зове телефом већ да ће она назвати њега, да наставе разговор и начине неки план, како би она на погодан начин саопштила Саши да је пронашла сина и да он жели да се виде и упознају.
***
Саша није био љубоморан човек, али му је било нео¬бич¬но када Марију није затекао код куће. Ни деца нису била код куће па је био потпуно сам. Пошто се Mа¬рија дуже задржала, одлучио је да мало погледа теле¬визију, али како није било ни¬шта за њега инте¬ресантно, иск-љу¬чио је апарат.
Седио је на каучу и није му било јасно где се Ма¬рија тако дуго задржала и због чега му, како је раније било уоби¬ча¬јено, није оставила никакву поруку, да га обବ¬вести куд је оти¬ш¬¬¬ла и кад ће се вратити?
И док је тако замишљен седео на каучу, у једном трену му се придружио његов стари љубимац мачак Марко. Скочио је и сео му на крило, и ту нашао место погодно да се смести. Склупчао се, затворио очи и почео да преде. Саша га је по старом обичају нежно миловао, што му је очигледно пријало и он је даље пуштао своје умирујуће мачије звуке, који кад их човек слуша, изазивају осећај спокојства, па је Саша док је чекао Марију и миловао мачка и сам у седећем ставу заспао.

Кад се Марија вратила кући затекла је Сашу како спава заједно са мачком који се угодно сместио у ње¬говом крилу. Ни¬је хтела одмах да га буди већ је под¬грејала раније при¬премљено јело, поставила сто и затим га позвала да ручају.
Саша се мало изненадио кад га је пробудила и питао где је тако дуго била, на што му је она одго¬во¬рила:
– Не брини, ајде да сада најпре ручамо, па ћу ти онда уз кафу полако све испричати. То ће бити мало дужи разговор, али требаш бити стрпљив да ме полако саслушаш до краја, и нећеш се кајати, јер ће све оно што ћу ти казати бити врло за¬нимљиво и на крају ћеш чути и нешто што ће те сигурно обра¬довати.
– Па, ајде немој зановјетати, кажи ми одмах да знам о чему се ради.
– Е, тако не може. Прво ћемо лепо ручати. После ти мало прилегни, а ја ћу опрати посуђе и скувати ка¬фицу, па ћемо онда имати један врло занимљив раз¬говор. – одговори Марија, а Саша видећи да је она упорна и да неће другачије, оде у дневни боравак, изва¬ли се кауч и узе новине да чита.
Након десетак минута Марија је позвала Сашу за сто да ручају. Након ручка Саша се поново вратио и сео на кауч поред телевизора, а Марија је донела кафу и још неке кола¬чиће, села у фотељу и почела:
– Видиш Саша, ти мени кад ја нешто кажем, обично одговориш да ја нисам у праву, а и сам знаш да сам ја врло често у праву, па и када ја будем у праву, ти имаш обичај да ствари изврћеш и нећеш да признаш да сам била у праву – поче Марија са својим излагањем.
– Због чега ми то сада говориш? Шта си хтела с тим да кажеш? Не могу да схватим због чега почињемо раз¬говор на овакав начин? – одговори Саша.
– Разумећеш само буди стрпљив. Јесам ли ти лепо рек¬ла да требаш бити стрпљив.
– Ајде бићу стрпљив да се сада не препиремо. Знаш како кажу – паметнији увек попушта, а знаш како су у мене живци танки, и да ме свако очекивање јако уз¬буђује.
– Добро нека буде како ти кажеш. Немам ништа про¬тив тога, а сада ме добро слушај.
Сећаш се да сам ја након првог порода увек говорила да ја сумњам да је једно наше дете украдено. Да није умрло како су нам рекли, већ да је украдено.
– Сећам се, како се не би сећао. Стално си ме са том твјом фикс идејом гњавила. Стално си то говорила, иако сам ја одувек знао да је тако нешто немогуће.
– А шта, ако је, можда, могуће, шта ако је наше дете за謬ста украдено?
– Схвати, да је тако нешто немогуће. Ти тако мис¬лиш, јер се ниси помирила са губитком, и то што носиш у својим мис¬лима производ је твоје жеље, твоје нес¬премности да прих¬ватиш чиње¬нично стање.
– А рецимо, да моја фикс идеја, како ти кажеш, моја пред¬поставка, буде тачна и да ми једног дана ипак пронађемо наше дете. Како би се ти онда осећао?
– Како би се осећао? Наравно да би био сретан. Нико не би био сретнији од мене, али кажем ти, то је фикција коју ти носиш у својој глави.
– А да се то дете, које сада већ одрастао човек, од¬јед¬ном пред тобом појави и каже: Тата ја сам твој син! Шта би онда рекао? Како би се понашао? Да ли би се узбудио? Како би то поднео?
– Како би поднео? Наравно да би се узбудио, али после свега што сам у животу прошао и колико сам траума прежи¬вео, мислим да и такво узбуђење не би било неки посебан проблем. Поднео би ја то, јер то би било узбуђење које доноси радост, али да даље о томе на празно не расправљамо, реци ти мени због чега си почела овај разговор, да ниси, случајно нешто дознала?
– Још нисам ништа стварно дознала, али сам на добром трагу да пронађемо наше украдено дете.
– О каквом трагу, о чему ти то сада говориш? – нас¬тави Саша повишеним гласом, док му се на лицу при¬метило видно узнемирење.
– Правиш се да си равнодушан а видим да си уз¬не¬мирен. Сад ћу ти донети чашу воде и лекове, па кад их уз¬меш, онда ћемо наставити.
Када је Саша узео лекове и мало се смирио, Ма¬рија је наставила:
– Полако, само се немој узбуђивати. Мислиш ти да је м嬬¬¬ни све једно, и ја сам узнемирена, јер сам наишла на траг који ће нам сигурно омогућити да пронађемо на¬шег сина. Ако Бог да, и срећа послужи, може се десити да га за десетак дана пронађем, и да га видиш. Само буди, присебан, и молим Те редовно узимај лекове. И не¬мој да слушаш онај радио што ти стално подиже тензије.
– Који радио? Какве тензије?
– Па знаш који. Онај једини радио што на њему стално критикују владу и говоре о неправдама и ло¬повлуцима. Не знам како се тачно зове, то мене не ин¬тересује. Мислим да почиње са „Ф“, „Форпас“, тако не¬што …………
– Па шта ако слушам, како ти кажеш „Форпас“. Они једино говоре истину. Кад то чујем, лакше ми је, то ме од¬мара.
– Извини, али тај радио ме потсећа на неку „ла¬ја¬оницу“. Сећаш се да је покојни Милић од Мачве, онај поз¬нати сликар, направио у свом родном селу не¬што као кулу, која је имала четири прозора окренута на све четири стране света, па је свако ко је хтео могао да лаје на коју страну је хтео. И на исток и на запад и на север и на југ. То су, колико се сећам, назвали „лајао¬ница.“
А ја мислим да је тај твој „Форпас“ нешто као „лаја¬оница.“ Свакоме је дозвољено да прича шта хоће, али никакве користи нема од тога. Што народ каже: Пас лаје, ве¬тар носи! А они што им се пружила прилика, грабе ли грабе, раде свој посао и брсте Србију. Знаш ону: „Дошао у једну фирму неки тип па пита: Какве ви имате односе?, а они њему одговорају: Односе! Односе!“
Причао ми један човек који је био у Русији при¬лично давно, кад је тамо Хрушчов био главни, како је чуо један у то време актуелан виц. Уствари кад је Хруш¬чов разобличио Стаљина, људи су се мало ослободили па су почели причати политичке вицеве, као што је, на пример, овај:
„Рускиња имала троје деце; једно се звало Никита, друго Родина и треће Дружба. Сретне она једну своју поз¬наницу и она је упита: „Њу, как дитја?“ (Како су деца?). „Харашо“ (добро) – одговори жена.
– „Њу, что дјелајут?“ (Шта раде?) упита познаница.
– „Ничто. Свјо обикновено. (Ништа, Све је обично), Никита кричит, Родина плачет а Дружба сисат!“
И тако је то. Док они на „Форпасу“ причају и кукају, они којима је то могуће, измузоше Србију, грабе све што стиг¬ну. А ко зна какви ће бити и шта ће радити кад дођу на власт, и они за које „Форпас“ навија,. Хоће ли они сами себи сма¬њити плате и друге претеране државне трош¬кове?
– Добро, нека буде све како кажеш – настави Саша, не¬го ајде да се вратимо на праву тему. Реци ти мени шта си саз¬нала о нашем детету? Има ли заиста неке наде?
У овом часу не могу ти ништа више рећи осим да сам дубоко уверена да сам на сигурном трагу – одговори Марија.
– У реду – одговори Саша – а реци ти мени како си до тога трага дошла? На који начин? Да ли ти је неко нешто казао?
– Саша, то је моја ствар и немој ме ништа више питати. Не морам се ја теби сада испо-ведати. Ја сам га тражила и ја сам сада у дубоком уверењу да сам га пронашла, и ту више нема шта да се прича. Ако буде сре¬ће, видећеш га ускоро – одговори мало узрујано Марија.
– Како твоја ствар? Како то може бити само твоја ствар. Зар то није наше заједничко дете. Не разумем тво¬је понашање. Зашто тако поступаш.? Зашто ми то чиниш?
– Слушај, драги мој Саша – настави Марија, ја тебе сада уопште не разумем. Ти никада ниси веровао да је наше дете било украдено, никада ниси учинио неки напор да га тражимо, био си према свему потпуно рав¬нодушан, и у теби није било никакве наде. Па зар ми ниси сад пре пет минута отворено ре¬као да је могућност да је наше дете украдено и да је можда још живо, моја фикција? То је био твој став. Ти си тако разми¬шљао сво протекло време, и како сам ја могла да се ослоним на тебе и тражим неку помоћ, а сада кад се ситуација про¬менила, ти мени нешто замераш.
Док си ти слушао тај твој „Форпас“ и разне буда¬ла¬штине које су се тамо могле чути, ја сам размишљала о своме сину, и пуних двадесет година сам ту мисао држала у себи и тражила сам, јер нисам губила наду, и како ћеш се убрзо уверити, то све што сам чинила, није било узалуд, јер судбина не ради за оне који само скрсте руке и чекају, већ за оне који у нешто верују и чине све што је могуће да оно у шта верују и остваре, а ја сам ве¬ровала и видећеш да сам и остварила.
– Марија добро, нека буде тако. Осећам се уморан и не могу даље да расправљам, а и сваки даљи раз¬го¬вор не би имао сврхе, јер би се на крају посвађали, а што да се свађамо у часу кад нам се пружа нада да остваримо срећу.
– Извини и ја мислим да нема разлога за свађу и нећу с тобом да се свађам, али ти морам рећи да сте ви сви муш¬карци врло чудан свет. Ви имате неке спо¬собности које ми жене немамо, али никако нећете да признате да жене боље рବде неке ствари од вас муш¬караца. Ви јесте јачи, можда и храб¬рији, али ви се брзо палите и увек би хтели да сте у праву, а ми жене морамо да радимо само оно што ви желите и што је вама по вољи, да будемо понизне и послушне, и не дај боже да у било чему идемо испред вас, али ви не знате и нећете да признате да смо ми жене далеко стрпљивије и упорније од вас, и то је оно што ви мушкарци не може¬те да под¬несете. То вас излуђује, иако увек на крају све заврши онако како смо баш ми жене наумиле.
– Добро Mарија добро, све си рекла шта си хтелa и не¬ка тако остане. Нећемо даље расправљати јер почи¬ње се¬рија „Мој рођак са села“. То би хтео да погледам. Много ми се свиђа онај Драгче. Свиђа ми се она његова лежерност. Во¬лим да га гледам, иако знам да га ти не подносиш. Само не знам да ли је оне речи што их он из¬говара написао у целости аутор текста или тај Драгче ту успут и нешто своје додаје? Знаш, та серија ми је заиста по вољи, и док је гледам ја стварно од¬морим душу.
– Не чуди ме нимало што је тај тип твоја симпатија, и што волиш да баш њега гледаш, јер кад си био млађи много си личио на њега, баш као да ти је неки род. Ох, што смо ми жене луде и у какве се типове заљубљујемо! Шта ми би да се спанђам са тобом? Како сам била наивна да ти на брзину пад¬нем у загрљај. Боже, тако си ме на брзину смотао. Тако сам ти се предала као да сам је¬¬¬¬ла тикве лударе.
– Па нисам ја крив што сам био леп, што сам ти се свиђао и што си ти трчала око мене. Зна се да младе де¬војке воле мангупе. Ја сам у почетку био тих и миран младић. Бојао сам се да приђем девојци, па чак и кад се усудим да приђем, уста ми се завежу, мозак стане, и не знам како да почнем ни шта да кажем, и зато сам морао да се про¬мeним. Уствари једна девојка ме научила памети, па сам морао да постанем такав. Рекао сам чврсто себи: Од сада ће бити друга¬чије, нико ме неће ви¬ше „израдити“ !
И заиста од тог трена десила се нека промена у м嬬¬ни, и кад сам се проме¬нио и постао само¬уверенији, жене су почеле просто да трче око мене, јер је познато, како сам већ рекао, да девојке воле мангупе, а после шта се деси није ни важно, јер је главно да човеку мла¬дост буде бурна и весела.
– Јасно ми je да си ти у стању увек наћи добар из¬говор, и да ти мораш да будеш увек у праву. Ја имам пречег посла него да се надмудрујем с тобом. Морам нешто радит’, а ти, ено ти кауч па лези и гледај теле¬визију или слушај онај твој „Форпас“, а ја ако нешто не урадим, ништа неће да се среди само од себе….
***

Јутрос се освануо нови дан, дан у току којег је Марија горила од жеље да назове Игора, да га позове у посету, да се види и упозна са својим оцем. Са нес¬трשּׁљењем је чекала час кад ће Саша и деца отићи из куће, да то учини и да се дого¬воре око његове посете.
Одприлике око десет сати пре подне сви су отиш¬ли и онa је у кући остала сама. Пришла је телефону и наз¬ва¬ла Игора. Брзо су се о свему договорили, и он је обећао да ће до¬ћи следећег дана око четири сата после подне.
Након договора наставила је са уобичајеним кућ¬ним пословима, али је целим својим телом осећала неко посебно у第¬буђење које је било мешавина радости, не¬мира и знатижеље.
Иако је била прилично уверена да је у току ју¬черашњег разговора на неки начин припремила Сашу за тај тренутак, она није била у стању да сигурно процени како ће се све то одиграти и завршити? Како ће Саша реаговати кад први пут види свога сина? Да ће му се обрадовати, то је сигурно знала, али да ли ће узбуђење приликом њиховог првог виђења бити прејако, то није могла да процени, и зато је страховала да се Саша пре¬више не узбуди и да му од превелике радости не буде добро..
***
После подне истог дана, када су сели да попију уобичајену кафицу, Марија се одважила да каже Саши да ће сутра после подне имати прилику да види свог си¬на који ће им доћи у посету.
Саша је Маријине речи примио са неверицом и упи¬тао:
– Марија стварно ми реци да ли ти говориш истину или се са мном замајаваш или се неко трећи замајава са нас обоје и хоће да нас прави лудим?
– За Бога драгога – настави Марија – како можеш и по¬мислити да би се, када је у питању моје и твоје рођено дете, мо㬬ла замајавати? То је озбиљна ствар, то није за шалу, и ја ти сада поново озбиљно кажем, да ће наш син сутра доћи у ову кућу, и ти који се понашаш као неверни Тома имаћеш прилику да га видиш и опипаш, као што је и неверни апостол Тома опипао Христа. Само, молим те при¬пре¬ми се, уз謬мај лекове, и још нешто да ти кажем. Сутра обоје не¬ћемо пити кафу док га не видимо и док не прође прво узбуђење.
– Марија, вероваћу ти, нека буде како ти кажеш, али сада мислим да би боље било да ми то ниси рекла данас, већ да си оставила за сутра, јер сад ћу стално мислити на тај сусрет, и целу ноћ нећу моћи ока да скло¬пим.
– Сад тек видим да си ми ипак поверовао, али не брини. Пре спавања узми Либриум, и неће бити проб¬лема, а сутра ћу ја мало спремати кућу, а ти ћеш ми по¬магати, па ће ти брже проћи време.
***
Коначно је освануо следећи дан и тренутци ве¬ликог оч嬬кивања. Уместо јутарње кафе Марија је Саши и себи при¬премила чај од камилице.
После тога је замолила Сашу да изиђе из куће и мало прошета, док она мало са усисивачем покупи пра¬шину, јер је знала да њега звук усисивача јако нервира.
За ручак је спремила лагано јело, све за жељом да Саша буде што боље припремљен за планирани сус¬рет. У подне нешто пре четири сата Марија је села на кауч у дневној соби и позвала Сашу да јој се при¬дружи. Укљу¬чила је телевизор, и баш као наручен на ек¬рану се појавио цртани филм са Пајом Патком у главној улози, што је добро дошло као тема за опу-штање.
И док су њих двоје седели једно поред другог, вре¬ме је полако пролазило, али су се минути отезали као г¬¬дине. Како се ближило одређенo време, Марија је по¬стајала све нер-вознија. Са нестрпљењем је очекивала звук телефона, јер јој је Игор обећао да ће се јавити мо¬билним око пет минута пре че¬тири, С нестрпљењем је чекала да се јави али сигнала није било.
Саша није ништа говорио. Седели су и ћутали. Вре¬ме се отегло као дуга година. Већ је било и пола пет, а Игор се није јавио. Саша је и даље ћутао. Само је у јед¬ном трену замо¬лио Марију да му дода чашу са водом, и са стола дохватио кутију са Либриумом, узео две таблете одједном, ставио у уста и залио водом. Марија је знала шта то значи, али је и даље ћутала. Осећала се нер¬возно као да сва трепери, али је нас¬тојала да буде присебна. Дан се примицао крају а они су и даље че¬кали. У једном трену Саша је угасио телевизор и упалио елек¬тричну светиљку, и баш у том трену је зазвонило к󞬬но звонце као знак да неко чека на кућним вратима.

Кад је чула звук звона Марија је у једном трену устала као махнита, потрчала према улазу у кућу, отво¬рила вра¬та и угледала Игора. Иако се она са њим раније видела и раз-говарала, узбуђење је ипак било велико. У једном трену је осе¬тила да јој се у глави нешто врти и одједном је изгубила снагу и клонула. Да је Игор није прихватио рукама, сигурно би пала на под. У том трену је устао и Саша и кад је видео Игора како држи Марију, про¬сто је занемео. Од силног узбуђења нити је знао ни могао било шта да каже. Тако су стајали, минут, два, и онда се Марији повратила снага. Раширила је руке са намером да их обојицу загрли. Није имала речи да неш¬то каже. Само јој очи билу пуне суза. Истовремено су јој приш¬ли Игор и Саша, тако да су све троје нашли у једном загрљају. Стајали су тако једно време загрљени и тихо пла¬кали, али ипак су то биле сузе радоснице.
После краћег времена Марија је рекла:
– Добро ми мој драги сине дошао у ову кућу, а сад да ту не стојимо, ајдемо у собу да седнемо, да се боље видимо и да се ти са својим оцем како треба упознаш.
Када су ушли у собу и сели за сто, гледали су се неколико тренутака без речи, а онда је Марија устала и рекла:
– Ајде прво да се по нашем старом обичају мало зас¬ладимо и да Игор проба нашу домаћу ракију.
Затим је на сто донела тацну са домаћим слатком и ра¬кијом. Након слатка звецнуле су чаше са ракијом и полако је кренуо разговор. Саша се најпре извинио због каш¬њења, јер је, како рече, услед неке незгоде сао¬браћај био заустављен чита¬вих пола сата, на шта је Са¬ша, одмахнуо руком и рекао:
– Ма ајде, шта се ти ту нама сада извињаваш. Глав¬но је да си жив и здрав стигао, да смо се видели и да мало о свему разговарамо.
И тако се наставио разговор. Причало се без везе онако шта је коме у том трену пало на памет, а како је време промицало разговор је био све живљи и инте¬ресантнији.
У једном трену у кућу су ушле Милица и Љиља. Кад је угледала Игора, Милица се збунила. Није знала шта да каже. Ништа јој није било јасно. Питала се одкуд он сад ту?
Њену недоумицу је прекинула Марија речима:
– Милице ово је твој брат Игор. Ајде приђи му, рукујте се и пољубите као брат и сестра. Милица је послушала маму, пришла му, и они су се руковали и пољубили, а затим је села на седиште поред Игора.
И даље јој ништа није било јасно, па је одлучила да ћути и пажљиво слуша шта други говоре, и да после кад се друштво разиђе, замоли маму да јој све подробније објасни.
И за млађу сестру Љиљу све што се догодило, било је нешто нејасно и изненадно, али она није хтела да ни о чему много размишља. Директно је упитала Игора да ли је он заиста њен прави брат, што је он и потврдио. Након тога је устала и почела да по соби весело скакуће и гласно говори певајућим гласом:
– Имам брата, имам брата, свакоме ћу рећи да и ја имам брата, и нико ми сада ништа не може, јер и ја сада имам брата………..
Онда јој је Марија рекла да престане са галамом и да из друге собе донесе албум са породичним фо¬тографијама. Ма¬рија је затим отворила албум и про¬нашла Сашину фото-графију из млађих дана, додала му и рекла:
– Ево, сад погледај ту своју фотографију и види колико Игор личи на тебе. И заиста кад је Саша пог¬ледао Игора, видео је невероватну подударност изгледа целог лица. Мало је гледао, чудећи се, као да сам себи није веровао, а онда додао Игору да погледа фото¬графију. И заиста сличност је била изузетна. И док је Игор посматрао очеву фотографију, Марија је нас¬та¬вила:
– Не само лик него и глас вам је сличан. Право да ка¬жем, ја сам тебе Игоре препознала по гласу, а кад сам ти видела лице, све ми је било јасно. Била сам сигурна да си ти Сашин син, и мој наравно.
И док су они тако разговарали о свему и свачему, вр嬬ме је брзо пролазило. Три сата су прошла као један трен. Нису ни приметили да се ноћ дубоко спустила. Ма¬рија се надала да ће Игор остати на вечери, међутим он је то уз извињење од¬био, правдајући се неким неод-ложним послом. Када је устао и кренуо према излаз¬ним вратима, сестра Љиља је почела да плаче и није му дала да иде. Ухватила га чврсто за рукав од капута и никако није хтела да пусти. На крају га је уз много натезања пустила тек кад је обећао да ће сутра поново доћи.
***
Од тог дана кад се први пут видео са својим оцем Игор је често долазио у посету својим родитељима. Био је врло разговорљив и са свима радо причао, али уствари он се нај¬више приближио своме оцу, са којим је често расправљао о разним проблемима, тако да се једно време Марија осећала зане¬марена, иако није хтела да о томе са било ким разговара. Осе¬ћала је неку врсту љу¬бо¬море и често у мислима сама себе питала, зашто Игор више нагиње оцу него њој, јер да она није била упорна и да га није непрекидно носила у мислима, да га није целог живота тражила, никад не би било прилике да се он са својим оцем види и састане, али изгледа да је то тако у животу. Увек нам се дешавају неке неправде про¬тив којих смо немоћни и не преостаје нам друго већ да се помиримо са судбином.
У току разговора Игор је причао оцу како је био као војник на Косову за време НАТО агресије и како су их Аме¬риканци бомбардовали, а наша се војска вешто пре¬мештала са једне локације на другу, и тако успевала да сачува оружје и живу силу.
Никако му није било јасно због чега нас Аме¬ри¬канци толико мрзе и прогањају и због чега воде те силне ратове на свету?
Саша је покушао да му неке ствари објасни на свој начин. Имао је доста замерки Милошевићу и његовој вла¬давини, али никако није хтео да призна да је тај чо¬век крив за све невоље које су нас снашле. Пре свега истицао је да су за сво време ратних сукоба па и после појединци који нису били Срби, у Србији били у далеко бољем положају него Срби у Хрватској, Словенији, Косову и другим околним земљама. У Србији није било прогона на националној основи, нити су на тој основи ос¬поравана грађанска или било која друга права. У Мило¬шевићевој влади је било министара који нису били Срби – један Хрват, један Ром и једна Мађарица, то сигурно знам. Чак су и међу официрима биле зас¬тупљене и дру¬ге нације. Познато је да је комадант једи¬нице која је оборила онај невидљиви авион био Мађар.3
Истина, била је инфлација, тешко се живело, али под¬јед¬нако су сви патили без обзира да ли су били Срби или неки други. Било је појединих изузетака, али они су били реткост и нису били последица државнe политике, већ дело неод¬го¬ворних појединаца, и то све на нивоу уобичајеног кри¬минала.
Па у чему је онда проблем – питао је сам себе Саша и истовремено давао свој одговор:
Стране силе су планирале да растуре Југославију и то им је пошло за руком, делом и Милошевићевом кривицом. Он није желео да ратује, и покушавао је да спаси Југославију. Међутим начин на који је он хтео да оствари свој план, показао се неуспешан. Он је мислио да надмудри своје про¬тивнике, неки пут чак и да им се умили, са жељом да га прихвате као партнера, али они су мудро ишли, корак по корак (step by step), док га нису потпуно притерали уз зид, и завршило је како је завр¬шило. Уствари, они су њега изиграли. Једноставније ре¬чено он није био способан да носи са њихо¬вим лу¬кавствима, а њихова највећа грешка је била што су му судили у Хагу, јер су му на тај начин подигли углед у народу, и дали прилику да много тога што је за њих не¬повољно отворено каже. Да га нису отерали у Хаг, Милошевић би у историји био забележен као личност без посебног значаја, и могла би му се приписати и кривица за распад Југославије, а овако после Хага, где је у затвору умро под сумњивим околностима, он ће у ис¬торији српског народа остати забележен као херој и велики патриота.
Слично је и са Шешељем. Најбоље што су могли да ураде, да су били паметни, било би, да су га, када је дошао у Хаг, опалили ногом у дупе и присилно вратили у Београд. Овако „суђењем“ они су му пружили могућност да пред очима светске јавности изнесе много за њих непожељних чињеница, и то ће једног дана, када се прашина слегне, и стручни и објективни људи буду анализирали рад суда у Хагу, показати колико је тај суд био пристран и необјективан.
Уствари узрок наше српске трагедије је сукоб интереса великих сила. С једне стране је НАТО пакт а са друге Русија. Ту се може додати и лукава политика Ватикана који одувек има жељу да подреди цео Балкан, или одређеније речено да православце и муслимане пре¬веде у римокатоличку веру. ( у том смислу појавила се својевремено и Мајка Тереза4) , и прикривене реван¬шистичке тежње Не¬мач¬ке која, иако делује у оквиру НАТО пакта, има своју тајну политику, а то је тежња да ост¬вари доминацију на Бал¬кану и добије излаз на Јад¬ран5, што јој је по свој прилици осамостаљењем Сло¬веније и Хрватке и успело. Мислим да сам негде у неким новинама дaвно про¬читаo како је онај Македонац што је седио у Председништву Југо¬сла¬вије (Лазар Мојсов?) сво¬је¬вре¬мено све кратко рекао у једној јединој реченици: „Drang nach Osten!“
Међутим, треба имати у виду да су и Јељцинови Руси на неки начин издали Србију. Руси су нас у то вре¬ме издали, јер је и тамо владала издаја.
– Добро, нека све буде тако како ти кажеш – упаде Игор – иако ја на неке ствари гледам са резервом, али зашто су нас тако страшно бомбардовали? Шта смо им ми толико скри¬вили? У два протекла светска рата били смо савезници. У Дру¬гом светском рату смо спасавали њихове пилоте. То су радили и четници и партизани који су такође у већини били Срби.
– Па и зато постоји једноставно објашњење – нас¬тави Саша – требало је испробати неко оружје, а тре¬бало је и пот¬рошити нагомилане залихе старог оружја, да би се отворили нови послови за компаније које про¬изводе оружје а које држе капиталисти који имају ствар¬ну власт у Америци.
Сетимо се само рата у Виетнаму који Амери¬кан¬цима није био потребан и који су на крају изгубили. Без икакве савести они су тамо побили стотине хиљада људи и начинили непроцењиву материјалну штету. Имали су и они велике ма¬теријалне и људске губитке, јер је у том рату погинуло и доста Американаца, али нису у том рату сви били губитници. Гинула је америчка си¬ротиња а велики добитници су били капиталисти који у својим рукама држе америчку војну индустрију која је произ¬водњом разног оружја и војне опреме остварила огромне профите. У том гр¬му лежи зец.
Без обзира ко формално има власт у тој земљи, Репу¬бликанци или Демократе, основни правци њихове политике су исти. Неке разлике у томе којим путем треба ићи можда постоје, али циљеви су исти.
Ни Америка није без проблема. Њен главни проб¬лем је енергетика, а то произлази из организације живо¬та. У тој земљи живот је немогућ без аутомобила. Од мес¬та становања до радног места раздаљина је у про¬секу око 50 километара.
Колико тамо има аутомобила? Стотине хиљада, можда и ми¬лиона, ни број им се не зна. Све то треба хранити, и потребне су им огромне количине нафте. Ако нема нафте, нема живота, наступа економска смрт.
То значи да се они морају борити да обезбеде си¬гурно снабевање нафтом, јер је то један од њихови глав¬них проб¬лема. Треба постави питање како би функци¬онисала Америка да остане само три дана без довољне количине нафте?
Да ти дам један пример из наше земље. Једно време сам боравио у Бановцима, То је насеље у бли¬зи¬ни Београда око десетак километара даље од Батај¬нице.
Тамо у Бановцим сам гледао како свако јутро стотине људи, можда неколико стотина, путује на посао у Београд. Уместо да радна места буду у Бановцима, она се налазе у Београду, Земуну, па можда чак и у Пан¬чеву и ко зна где још? Па додајмо још ученике и студенте који такође масовно путују.
И не само то. Све животне намирнице па чак и хлеб сваког јутра стижу из Земуна и других околних места.
Да би то функционисало, потребно је гориво за бројна моторна возила, а тога горива у нашој земљи нема. Морамо га увозити. И замисли шта би се десило кад би само три дана остали без горива. Све би стало. Цео живот би стао. Настала би општа конфузија.
А замисли како се живело пре 70 година за време Краљевине Југославије, када није било толико ни ауто¬мобила ни трактора ни много чега другог. Тачно је да се живело много скромније, али је држава била економски стабилнија, и наталитет јер био повољнији, и живело се здравије, било је више и весеља и међуљудске соли¬дарности, и живот је у целости био радоснији и мање оптерећен разним бригама. Једноставно, иако су услови живота у мате-ријалном смислу били беднији, у суштини људи су жи¬вели веселије. Више су се дружили, било је више спрем¬ности да један другом помогне.
И управо када се Саша својим гово¬ром заморио, а Игору је већ постало помало досадно да слуша, у соби се појави Марија. Носила је на тацни кафу и неке колачиће, и чим је ушла рече:
– Ајде, доста политике! Прекините ту безвезну при¬чу да лепо на миру попијемо кафу, а политику нека бистре поли¬тичари који су за то плаћени, а ништа неће бити како људи мисле и планирају, већ како Бог одреди, а он не пита ни Србе ни Хрвате ни Албанце ни Русе ни Американце. Моја покојна мајка, Бог да јој душу прости, често је знала да каже „човек снује а Бог одређује“, зато се никад ничији планови у пот¬пуности не остваре. Таман мислиш да си нешто постигао, а ето врагa, нешто се деси, па све крене наопако. То ти је исто као кад рибар закачи рибу на удицу и мисли, ево масне вечере, а она се одједном откачи и оде својим путем.
Затим Марија спусти тацну са кафом на сто, седе поред Игора, погледа га и управо кад је хтела да му нешто каже, у собу утрча Љиља, и не питајући никог утр¬па се и седе између Игора и ње.
Такво Љиљино понашање није се ни најмање до¬пало Марији и она јој мало повишеним гласом рече:
– Зашто си баш морала морала да се увалиш ту између Игора и мене? Хтела сам нешто да му кажем, а ти си ми својим поступком прекинула мисли. То заиста није лепо.
– Немој мама да се одмах љутиш – одговори Љи¬ља – Игор је мој брат и ја га много волим. Ти не знаш колико сам патила зато што нисам имала брата и колико сам завидела другим девојчицама које су га имале. Ти не знаш колико је тужно бити девојчица која нема брата.
– Добро, лепо је да га волиш, и он воли тебе, али зар ниси могла да седнеш са његове друге стране, где има до¬вољно места.
– Па у реду, ако ти сметам ја ћу се преместити – нас¬тави Љиља.
– Не, немој сад устајати. Ја свакако морам да идем јер имам посла у кухињи, а ви наставите са причом, јер док ви пр謬чате неко мора и да ради, а ја видим каква је ситуација, да сам ја сувишна.
Кад је чуо шта је Марија рекла, Игор се диже са седиш¬та, ухвати је за руку и рече:
– Е, сад нећеш никуда ићи. Нека се Љиља мало забавља са татом, јер сам чуо да је она иначе његова миљеница, а сада ћемо ја и ти мало да разговарамо и никоме нећу допустити да нам се меша и да нас пре¬кида.
Ти си моја права мајка а ја сам твој син. Зло¬срећна судбина је нас раставила. Ја до недавно нисам знао ни да пос¬тојиш. Ми једно о другоме и нашим протеклим животима скоро ништа не знамо, и зато мо¬рамо раз¬говарати о свему што је пратило наше животе док смо били одвојени. Мени је тата причао о томе како си ти патила и никад ниси хтела да се помириш са мишљу да ја више не постојим, увек си оче¬ки¬вала чудо. Веровала си да сам жив и да постојим, и стално си живела у нади да ћеш ме једног дана пронаћи.
И тако се наставио разговор о разним догађајима из пртеклог времена. Овај пут је више говорио Игор. При¬чао је о неким недоумицама из свог протеклог жи¬вота, углавном о односима између њега и његових лаж¬них родитеља. Причао је да је бар привидно имао лепо детињство. Пазили су га и води¬ли бригу о њему. У мате¬ријалном смислу није му ништа недо-стајало, али да је он ипак на неки начин осећао да у његовом животу нешто не¬дос¬таје. Није веровао у било шта надна¬равно, а ни на крај памети му није била помисао да он заиста није њихово рођено дете, али је ипак осећао да нешто не штима. Постојао је неки осећај да нешто није у реду. Читао је у неком часопису нешто о наднаравним по¬јавама, пре¬досећајима и сличном, али није у то ве¬ровао. Није могао да прихвати твр¬дње да постоји нешто недокучиво и необјашњиво, а ипак се сада уверио и све је више убеђен у то да нешто ипак постоји. О чему се ради није му јасно, али сваког дана, сваког трена он до¬лази до нових осећаја и сазнања. Као пример навео је случај када је био дете, да га је често миловала и ма¬зила његова лаж¬на мајка и да је била пажљива према њему.
– Било ми је пријатно – рече Игор Марији – али ја ни¬када нисам осетио ону топлину као што осећам када ме до¬так¬не твоја рука.
Чувши то Марија није ништа рекла, али су јој из очију потекле сузе.
Док су Игор и Марија разговарали, Саша се забављао са Љиљом. Уствари она је радила домаћи за¬датак из мате¬матике, а Саша јој је помагао и неке ства¬ри објашњавао. Време је брзо пролазило па је дошао тренутак када је Игор морао да иде да обави неки посао. Пре растанка су се договорили кад ће он са својим колима доћи да их одвезе у кућу у којој станује, и да се договоре о плановима за будућност. Марија, која је већ била у тој кући, предложила је да он за почетак одвезе само Сашу, пошто она тренутно није рас¬по¬ложена за путовање, а поред тога има неких послова које мора неодложно завршити.
Тако се десило да је следеће недеље једног лепог сун¬чаног поподнева Игор дошао са колима и одвезао Сашу до места у којем станује, показао му кућу и ис¬причао шта се још све налази у његовом поседу.
У току даљег разговора изразио је жељу да про¬мени презиме и узме презиме свога правога оца, али је одмах рекао да то неће бити лако извести и да ће у том случају бити много трошка и разних бирократских завр¬злама, и да све у свему неће бити једно¬ставно.
У тренутку када је Игор прекинуо разговор и кренуо да скува кафу, неко је покуцао на кућна врата.
Био је стари Игоров познаник Милан. Игор му се није баш много обрадовао, али га је позвао да уђе у кућу. Пре него што је отворио кућна врата упозорио је Сашу да, ако случајно неко непознат уђе у кућу, ништа не говори о њиховим пор¬дичним односима, а свог правог оца Милану је преставио као неког даљег рођака који је на пропутовању успут свратио до њега да се виде и мало попричају.
Међутим, Милан је чим је сео и почео да пије понуђену кафу скренуо разговор на политичке теме, у току којег је мно¬га дешавања почео да објашњава на свој уобичајени начин, при чему је испо¬љавао свој огорчени антиамериканизам. При том је Американце називао „Амери“, а њихову политику и дело¬вање као „Америзам“.
За дивно чудо, Милан није имао много симпатија ни за Русе, које је окривио за многе наше невоље. При том је као прво навео чињеницу да је разбијање Југославије почело још давно, дело¬вањем Коминтерне, и даље, да су нас они заједно са енглеском обавештајном службом увукли у Други светски рат, и да нас Немци не би напали да се радило онако како је то хтео кнез Павле. Можда би нам Немци отели Словенију, али то не би била велика штета, јер се на крају видело да је за Сло¬венце Jуго¬славија била само прелазна етапа у њиховом плану за стицање независности, и да они никад у дубини своје душе нису осећали Србе као братски народ.
Кад се говорило о збивањима крајем марта 1941. годи¬не, он је масу која је демонстрирала назвао разу¬лареном „бео¬градском руљом“ која је дошла до изражаја и приликом пада Милошевићеве владе, када је успут запаљена и опљачкана зграда Народне скупштине, проваљена Народна банка и учи¬њено много тога што није било добро за Србију, чиме смо до¬ве¬дени у ћор¬сокак у коме се сада налазимо.
Што тиче Руса, по Милановим речима, прву глу¬пост је начинио Стаљин када је источноевропским земљама наметнуо комунистички систем. Уместо тога он је требао само да тра¬жи локације за војне базе у тим земљама, као што су то ура¬дили Амери у Шпанији, а да се не меша у њихово унутрашње уређење. Даље, он је требао настојати да се Грчка, Бугарска, Југославија, Румунија, Мађарска, Чехословачка и Пољска остваре као неутралне земље, чију ће безбедност гарантовати и поштовати са једне стране Совјетски савез а са друге Амери и државе западне Европе. То би била као нека тампон зона, а и Грчка би била заштићена од турских претензија, због чега је и ушла у НАТО пакт, а били би решени и неки други проблеми. Наметањем кому¬нис¬тичког режима источноевропским земљама, Руси су себи сами нато¬варили незгодан терет на врат. Годинама су они снабевали те земље јефтиним енергентима, а испало је да их они експло¬атисали. Источноевропске земље су биле на тако ниском тех¬но¬лошком нивоу да нису имали робе за извоз на запад и једино је Русија могла бити купац њихових роба, и да их истовремено снадбева сировинама. И тако су многи проблеми могли бити решени на једноставнији начин.
***
Поменуто Миланово излагање није било по вољи Игору, али је за Сашу било врло занимљиво, и када је Игор хтео да га замоли да престане са том својом, како је знао рећи „дрвеном фило¬зофијом“, Саша му је руком дао знак да пусти Милана да настави са својом причом.
Милан је за тренутак застао, попио мало воде да пок¬васи грло и даље наставио да он као и сваки прави Србин воли Русе као народ, али се не може помирити са поступком њихових влада које су за Србију биле штетне. Као прво, они су нам наметнули комунизам, јер без руске помоћи Брозова партизанија би била пичкин дим, и они никад не би могли савладати четнике и српском народу наметнути комунистичку диктатуру.
Затим, не треба заборавити да смо ми Срби у новије време два пута спасили Русе од пропасти. Прво, војним пучем 27. марта 1941. године, ми смо Немцима покварили планове. Да није било тог пуча, Хитлер би раније ударио на Совјетки савез, што би за Русе било далеко неповољније, и велико је питање какав би био исход тога рата. И друго, док су се Амери са својим са¬телитима у току распада Југославије зајебавали са Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини, Руси су добили на времену да донекле среде ситуацију у својој земљи и да кормило Русије преузме Путин.
А како су се они односили према нама и нашим инте¬ресима?
Сетимо се само Козирјева, оног шахисте Гас¬парова и њихови изјава о Србима. Пристали су на Хашки суд у којем нема ни једног судије из Русије, Кине, Индије и других заиста неутралних земаља. Кад се отво¬рено видело да то није објективан суд, да ли су се Руси икада огласити и предузели неке енергичније мере да се тај суд укине или присили да суди часно и по правди а не према нечијим политичким интересима?
Слушајући шта Милан говори у Саши одједном пла¬ну неки бес, па га одједном повишеним тоном пре¬кину и рече:
– Чуј ти мене добро Милане, шта ћу Ти сад казат’. Кад си поред мене,можеш причат’ шта хоћеш и колико хоћеш, само ми у Русе не дирај, јер су они једини наши прави пријатељи. Због нас су се умешали у Први светски рат, због нас су много крви пролили, а да није било њиховог Цара, у Првом светском рату нашој изнемоглој војсци у Албанији не би било спаса.
– Ја разумем да Руси не могу због нас ризиковати да до¬ђу у отворени сукоб са Америма и да ратују – поче Милан да се правда и настави – али нешто су ипак могли и требали учинити.
Због чега су се онако кукавички повукли са Ко¬сова? Њихов изговор да нису могли поднети трошкове око издр¬жавања поменуте војне јединице био је заиста смешан да није жалостан. Па сама Србија је без много напора могла да храни и издржава ту њихову војску, али они су се повукли из неких других разлога, јер су, можда, имали неки договор са Америма који су их на одређен начин уценили.
Игору се, међутим, Миланова прича уопште није допа¬дала. Напротив, јако га је нервирала и преко сваке мере ишла на живце. У њему је све кувало, и једног трена није могао да издржи, па је прилично оштро пре¬кинуо Милана.
– Ајде, богати Милане, остави се већ једном те поли¬тике. Немој нас с тим више гњавити. Каква је корист од таквог разговора? Никаква. То је само млаћење праз¬не сламе или што народ каже „Шио ми га Ђура“. Има и других паметнијих тема о којима можемо и требамо разго¬варати. Најважније је да мислимо на то како да нешто при¬вредимо, како нешто да се заради, јер на крају крајева све се врти око новца.
Милан опет изненађен Игоровим речима, ућута, за тренутак застаде, да се прибере, па настави:
– Игоре, ја разумем тебе и твој проблем. Немој ми замерити што ћу ти сада у твојој кући рећи нешто што ти се, можда, неће допасти, али ја ћу теби рећи истину, јер ја сам такав човек који увек жели да говори истину.
Ти си паметан и вредан човек. Пословно си способан и знаш како се зарађује новац, али није све у новцу. Ти новац мо¬жеш зарадити и стећи неку имовину, али од политике зависи шта ће се теби на крају десити.
Као пример, могу ти навести очигледан пример ве¬ликог броја Срба у Хрватској који се нису бавили поли¬тиком, јер претежна већина Срба у тој земљи нису били бунџије. Већином су били лојални грађани. Само су ра¬дили и стицали богаство. И шта су тим постигли? На крају су морали да беже и да све оставе, и сада многи од њих као пуки сиромаси живе у колективним центрима, а једу оно што добију од хума¬ни¬тарне помоћи. А каква је то храна, боље да не говорим. Знаш ли ти да има људи који су жељни да у току целе године окусе једну једину јабуку?
Ја знам да ти мене нећеш и не можеш разумети, јер ми смо ипак две врсте људи, од којих свака раз¬мишља на свој начин. Неки мисле, није важно шта се около дешава и кажу : важно је да ја имам свој посао и водим своју бригу. Мени је најважније да ја зарадим и да ја добро живим. Није ме брига за друге. Нека свако мисли о себи. Али не иде све баш тако, јер закуца мечка и на њихова врата и то баш у часу када се најмање надају.
– И шта са тим хоћеш рећи? – опет упаде Игор.
– Хоћу да кажем да човек хтео не хтео ипак мора да се бави политиком, односно боље речено да прати шта се околo нас дешава и шта нам све наши неп¬ријатељи спремају.
– Али каква је корист од тога што ти као становник једне мале земље знаш шта ти велике силе спремају? Иску¬ство казује да је увек у предности онај коју има војну и техничку надмоћ. Ми можемо пружити отпор, бранити се, али ћемо на крају поклекнути и бити поражени. И чему онда та борба, чему жртве, чему патње и напори?
– Ниси у праву Игоре. Да те питам, да ли си ти икада читао Библију? Да ли си чуо за Давида и Голи¬јата? Ко је у тој бор¬би победио, Давид или Голијат?
– Шта хоћеш да с тим кажеш? То је ипак само јед¬на библијска прича, а ко заиста зна шта се тада заиста десило?
– Можда је то само једна измишљена прича, једна ле¬генда, али да ли је теби јасно у чему се састоји моћ по¬менуте приче? Ти то сигурно не знаш, јер ниси никада о томе раз¬мишљао. Прича о Давиду који је савладао Голијата је при¬ча која и дан данас има невероватниу моћ и она је била мисао водиља јеврејског народа која му је и у најтежим часовима давала снагу и омогућила да се не само одржи до данашњих дана, већ да постане народ који, иако не преставља велику војну силу, ипак има вр¬ло велику моћ у свету.
– Нека то све драги Милане буде тако – опет ће Игор – али ме чуди да још ниси споменуо наш српски „косовски мит“?
– Косовски мит? – зачуђено се упита Милан, па настави – и тај, како кажеш „косовски мит“ има неке сличности са јеврејском причом о Давиду и Голијату, јер смо се и ми Срби захваљујући косовском миту успели одржати као народ у току 500 година турског ропства. Светосавље и косовски мит је био душевна храна зах¬ваљујући којој смо успели да се одржимо и на крају збацимо са леђа тирана који нас је газио пуних пет векова. Пет векова ропства ми смо издржали и опет смо опстали као народ и створили своју државу баш зах¬ва-љујући том „косовском миту“.
А шта мислиш, због чега су Амери навалили на Србију и због чега хоће да нас униште као народ? Зато што знају да док Срби постоје као народ, они нема шта да траже на Балкану. Због чега су толико навалили да нам отму Косово и Метохију? Због Албанаца? Шта њима значе Албанци? Ништа! Они сигурно њих презиру више него што мрзе нас Србе. Они њих користе само као срество помоћу којег хоће да униште Србе, а да би уништили Србе прво им желе отети Косово, јер нам желе убити душу, желе растурити „косовски мит“. Е то је главни разлог због којег су на нас навалили, иако су се тиме упустили у посао који личи на рачун без крчмара, јер ће они једног дана доћи у прилику да их баш Албанци отерају са ових простора. Једног лепог дана даће им ногу у дупе исто као што су својевремено дали Брозу, и касније Русима и Кинезима. Ко доживи, видеће шта ће се једног лепог дана десити.
Ми можемо о њима мислити шта хоћемо, али Ал¬банци су један јако сложан и паметан народ, и њима н謬¬ко ништа не може све док се једног дана као и ми Срби не почну гложити сами између себе.
Да ли си икада погледао географску карту Алба¬није, и да ли имаш појма о томе како изгледа та земља? Како изгледа њено тло? Источни део те земље са¬чињавају сурове камените планине а западни део окре¬нут Јадрану је претежно равно мочварно и подводно земљиште. Знаш ли одакле потичу називи Албанија и Монте Негро? Па ево, ако не знаш, да ти кажем. Када су италијански поморци пловили Јадраном, погледом на исток, када видели су црне планине, назвали су их Монте Негро (Црна Гора), а затим кад би се показале још више и суровије планине које су се белиле зато што су биле пок¬ривене снегом, те крајеве су назвали Албанија, што долази од речи „Алба“ која значи бело.
Да су Aмери стварни пријатељи албанском наро¬ду, они би им финанцијски помогли да исуше мочварно тло и пре¬творе у плодно земљиште, а ако им је била пот¬ребна војна база на Балкану, нису морали освајати Косово. Могли су је саградити у каменитој утроби албан¬ских планина.
То би била много боља и сигурнија база од Бонд¬стил-а (Bondsteel) на Косову коју у сваком трену могу уништити ракетни про¬јектили.
А баш ми је важан тај њихов Бондстил. Одмаглиће они из њега као што су се искуферисали из Вијетнама. Живи били па видели.
Кад све наведено исприча у једном даху Милан мало застаде да одм¬ори грло. Тај тренутак иско¬ристи Саша и рече:
– Милане, морам признати да си у много чему у праву али не морамо се бавити само политичким темама које нам кваре расположење. Има још тога о чему се може раз¬го¬ва-рати. Не морамо увек само да се жестимо и кукамо. Дај да окренемо на нешто веселије, нешто што ће нам побољшати распо¬положење, да мало одморимо душу.
– Радо би и ја причао нешто веселије али нам живот пружа мало прилика за радост, па је тешко про¬наћи неку ве¬селу тему, али, ево, сад сам се сетио једног пензионера, па ћу вам испричати шта му се једном приликом десило:
Човек је отишао да мало прошета и тако шетајући наи¬ђе на место где је био постављен рингишпил. То га потсетило на младост, и није могао одолети жељи да се и он у том ринги-шпилу мало провоза. Седне чово у корпу и окрене се неколико пута. И било му је лепо и био је задовољан, али кад је дошао кући, почело му се нешто у глави мантати. Тако му се мантало неколико дана, и није било друге већ да иде доктору и тражи лека. Доктор му даде неке пилуле али му оне нису помогле, и он, шта ће друго, већ поново оде доктору. Он му да неки други лек, али опет нема помоћи. У глави му се и даље манта. И тако неколико пута, све док се доктор није сетио да га упита, од када му се у глави манта?
Кад му је рекао да се возио на рингишпилу, доктор се нешто замисли, и кад му се упали лампица (тако се каже кад човеку проради мозак), рече:
– Знаш пријатељу, сад сам смислио шта ће бити нај¬боље да урадиш да решиш проблем. Слушај ме добро, шта ћу ти рећи:
Оди тамо где је онај рингишпил, па замоли мај¬стора да те неколико пута окрене у супротном смеру, и онда ти се сигурно неће више мантати.
И тако тај стари кеша право до оног мајстора што ради на рангишпилу, и каже му, како му је доктор рекао да га провоза у супротном смеру. Кад је то чуо, онај мајстор попиз¬ди и поче да се дере. Вели:
– Јебо те тај доктор који те је послао! Зар ти није јасно будало стара, да он тебе зајебава?
И отера га, нећу рећи где? Стид ме.
А јадан човек, не зна шта ће? Има бесплатну карту за градски превоз (а није баш бесплатна, јер се ипак нешто плати кад се вади), а не користи је, јер нема куд да иде, осим доктору, а пара ионако нема, па шта ће онда да се без везе гура по трамвају или аутобусу, само да би карту искористио, али у једном часу му дође мисао да седне у трамвај, па право у дуги крај града. Кад тамо, то досад није знао, неки парк и у сред парка рингишпил. Погледа он добро тај рингишпил, гледа, па сам себи не верује. И стварно тај рингишпил се окреће у супротном смеру. Гледа, и све му постаде јасно, и чим је рингишпил стао, потрчи да што пре зауме место у једној корпи, седне, лепо се намести, и провоза у супротном смеру, како га је доктор саветовао. И кад је рингишпил стао, гле чуда! Он осети да му се више у глави не манта, и види да је доктор био у праву, и да учени људи свашта знају, па их треба послушати када ти дају неки савет.
Ето, то је та моја прича, заврши Милан и драго ми је ако вам је бар мало поправила расположење.

Чувши Миланову причу и Саша и Игор су се слатко нас¬мејали, а Милан је додао:
Морам да вам испричам још нешто што сам пре извесног времена прочитао у новинама.
Десило се. то одприлике пре 400 година у Лици Тамо је живео један Србин, јак човек. Једном приликом јахао је на свом малом брдском коњићу, и у једном трену коњ малакше, падне, па ни макац. Не може ни да устане а тек још да носи и њега. Човек је знао да ће коња, ако га остави, појести вукови, и замислите шта је урадио? Подигао коња, натоварио на леђа и донео кући, при че¬му је пешачио више од једног километра.6 Ето, па нека неко сад каже шта све Србин не може да уради само кад хоће. Начинио је тај чово још неке подвиге и мађарски краљ Матија Корвин га је лично одликовао за његову снагу, храброст и јунаштво.
И морам још нешто да вам објасним. Тај човек је био сигурно јако снажан, јер да није имао снаге, не би то могао учинити, али ту није била важна само снага, већ воља, која је била важнија од снаге и која одлучује све. Онај ко има јаку вољу за њега не постоји ништа што није могуће.То треба да зна сваки Србин! Ето тако је то…..
Тако је Милан коначно завршио своју говоранцију и на крају рекао:
– Имам ја још тога што би вам могао испричати и што би вас сигурно занимало, али сад сам се сетио да морам ићи да нешто купим. Жена ми дала задатак, па ако то не урадим, биће проблема.
То рече, устаде , поздрави се са Игором и Сашом и оде тако брзо да га ни ветар не би могао стићи.
***
Тек што је Милан изашао из куће Игор погледа у Сашу и рече:
– Хвала богу да је отишао. Доста ми је било његове приче, али морам са њим лепо, јер ми треба. Јест ветропираст и много прича без везе, али ми је некад потребан у послу, и због тога га морам трпити. А данас нам је све покварио, јер ја сам мислио да овај пут разговарамо о нашим породичним проб¬лемима. Сада, кад смо се коначно као породица састали, има доста тога о чему се у будућности морамо договарати и саве¬товати.
Морам признати – одговори Саша – да тај твој Милан има дуг језик и превише прича, али у његовима причама ипак има и доста истине, и понекад је његово излагање и зани¬мљиво.
Не кажем ја – настави Игор – да много тога што он прича није занимљиво и да није истинито, али је заиста увек преопширан и његове приче никуда не воде. То је како она како народна пос¬ловица каже „Трла баба лан да јој прође дан…“. Он никад не зна да прича о нечем пословном, о томе како се може нешто прив¬редити и зарадити који динар, о нечему из чега би се могла да извуче нека корист. Ето у томе је проблем, али оста¬вимо сада Милана да пређемо на праву ствар. Уствари да решавамо наше проблеме. Као прво, мени је време да се женим, али ја пре женидбе желим да променим презиме, то јест да узмем твоје презиме као презиме свог правог оца, како сам ти, мислим, већ рекао, а да би то остварио, предходно морам решити низ проб¬лема. Наиме, ја не могу мењати презиме у овој сре¬дини где сада живим, и сада у вези тог желим да ти изложим свој план. Као прво, ја сам одлучио да продам сву своју непокретну имовину коју имам овде где сада живим и да направим кућу тамо где сте и ви, да сви будемо на окупу у једном месту.

Кад је то чуо Саша се јако обрадова и рече:
– То ти је паметно и то ме јако радује, али Игоре ја мислим да је много паметније и јефтиније купити неку добру постојећу већ саграђену кућу, него градити нову, а када купујеш неку некретнину увек је боље куповати од неког ко је то наследио него од оног који је то правио, јер онај ко је наследио не зна колико муке и труда треба уложити да се нека кућа направи. Само код куповине треба добро пазити да зграда има све потребне па¬пире, да после приликом укњижења не би било проблема.
Рекао му је да у близини њихове куће постоји једна таква кућа, чији је власник поштен човек, који је ту кућу наследио, и једва чека да је прода, па су добри изгледи да би се могла прилично јефтино купити, а онда би је након купо¬вине могао средити по свом укусу, што не би много кош¬тало, и тако би са много мање новца могао добити оно што жели.
Игору се поменута идеја допала, па је предложио оцу да остане код њега и да преноћи, па да га сутра одвезе својим колима назад његовој кући и да успут погледа како изгледа и за које би се паре могла купити поменута кућа.
На Игоров предлог Саша је одговорио:
– Драги сине, ја би радо овде преноћио, али не знам шта ће рећи мама.? Бринуће се где сам и због чега се нисам вратио кући.
– Тата, није то све што сам желео да ти кажем, има још много тога о чему би желео да разговарам са тобом, да ме поса¬ветујеш, и зато ја предлажем да ти сада не идеш назад својој кући, већ да преноћиш код мене. И немој да бринеш. Јавићу ја мами телефоном, и све ће бити у реду. Нема она разлога да брине кад си ти код мене.
– Али биће јој необично, јер од оног часа када смо се вен¬чали, ја ни једну ноћ нисам провео без ње, и њој ће то бити прва ноћ коју ће провести без мене.
– Па неће бити сама. Ту су у кући Милица и Љиља. Нису оне мала деца већ одрасле девојке.
И тако је на крају Саша пристао да преноћи код Игора, и то је била прилика да наставе разговор о постојећим проб¬лемима. Игор је испричао свом оцу како је његов „бивши“ лажни отац имао три трговачке радње које су једно време добро пословале. У једној је држао текстил а у друге две прехрамбене производе.
Међутим у новије време због опште беспарице и оси¬ро¬машења становништва, промет је јако опао а разни порези, доприноси и други намети су високи, па је до¬шао у ситуацију да не може даље успешно пословати. Зато је радњу са тек¬стилом затворио, а изгледа да слич¬на суд¬бина чека и оне у којима ради са прехраном.
На срећу он има приличну суму новца у банци, и тако, ако буде присиљен да затвори и преостале две радње, за сада неће бити новчаних проблема, а у плану има да се оријентише на увозне послове, јер то у са¬дашњим приликама доноси нај¬већу и најбез¬беднију зараду. Додуше, некад треба негде под¬мазати, али кад се све израчуна, ипак се исплати.
Када је то рекао Игор је очекивао да ће Саша нешто одговорити, али он је ћутао јер је изненада осетио неки умор, и у мислима пожелео да прекине разговор и мало одспава. Игор је то приметио, и тако је о поменутој теми разговор прив¬ре¬мено завршен, па је зато пред-ложио да мало погледају шта има на телевизији. Кад су укључили апарат управо су почеле вести које су по обичају биле мршаве, а неке теме су се већ раније неколико пута понављале. Зато су убрзо телевизор ис¬кљу¬чили и поново наставили причу. Саша који се у ме¬ђувремену разбудио први је почео:
– Никако не разумем због чега имају тако лош програм. Зар у нас нема способних људи који би могли урадити нешто боље?
На Сашино питање Игор је одговорио:
– Има способних људи и могли би они на теле¬ви¬зији на¬чинити занимљивији програм, али такви љу¬ди су потиснути у страну, и не могу доћи до изражаја, док они што раде на телевизији настоје да се прилагоде уку¬су већине гледаоца, чији интелектуални ниво није нарочито висок, и због тога то тако раде. Оно што се на телевизији сада при¬казује, можда се теби не свиђа, али ако се до¬пада већини гле¬даца, онда је програм ипак до¬бар.
– Па зар није задатак телевизије као јавног медија да подучава народ нечему корисном, да подиже општи културни ниво?
– Тако би требало да буде, али много тога од¬ређује поли¬тика. Знаш ону из старога Рима: Дај на¬роду „Хлеба и игара“!7,8
Игор је и даље кроз разговор желео да што више сазна о својој правој породици. Распитивао се за разне појединости. Највише о својим сестрама и њиховим пла¬новима за бу-дућност. Пошто се још раније дружио са Милицом, када није знао да му је она рођена сестра, и када је чак помишљао да са њом ступи у интимније од¬носе, до чега на срећу није дошло, неке ствари су му биле познате, јер му је она о томе причала, али он је, иако су о свему приликом првог сусрета нешто при¬чали, хтео да сазна што више о својој породици и желео је да то чује лично из очевих уста. Нарочито га је инте¬ре¬совало очево здравствено стање, али Саша као увек није био рас¬положен да о томе опширније говори, јер је спадао у ону врсту људи које своје муке крију у себи и не желе да оптерећују друге, а избегавао и да много мисли о својим здрав¬ственим проблемима, држећи се правила да онај који много мисли на своју болест тиме постаје још болеснији, а спадао је у људе који су решење мно¬гих проблема видели у томе да о њима много не мисле, живећи у уверењу да се човек не треба оптерећивати оним што не може сам решити, већ се треба, што народ каже држати изреке „удри бригу на весеље“, а живот ће сам или оно што кажу судбина одредити онако како ће у будућности бити.
Супротно Саши, Игор је имао друго мишљење и смат¬рао да у животу све треба пажљиво унапред пла¬нирати и настојaти својим радом створити услове зa очување здравља, за лечење и уопште за бољи живот.
У току разговора Саша је приметио да је Игор ипак на неки начин наметљив и да спада у ону врсту људи који мисле да су они увек у праву и да су склони да своју вољу намећу другима, али то код њега није па¬лило. Пажљиво је слушао шта Игор говори, али му није одговарао истом мером. Његови одговори су били тихи и смирени, а речи благе и умерене, и он је баш тим својим миром и спокојем у почетку прилично нервирао Игора, да би, како је разговор текао пос¬тепено исказао своју над¬моћ над њим, и тако га неп¬риметно доводио у си-туацију да и он у току раз¬говора промени свој стил и постане толе¬ратнији и сми¬ренији.
Наставили су са причом дубоко у ноћ и тако реч по реч, иако није било Милана поново су окренули раз¬говор на политичке па чак и на религијске теме.
Разговарали су о тешкој привредној ситуацији у земљи и закључили да је стање катастрофално. Посла нема. Масе људи сваког дана добијају отказе, а цене најосновнијих прехрамбених производа непрекидно расту, док плате и пен¬зије практично мирују, а њихова реална вредност непрекидно опада, јер ако цене нај¬важ¬нијих прехрамбених производа и најнужнијих услуга порасту за 20 па чак и 30 процената, а пензионери до¬бију повишицу од само два посто, шта је то него рела¬тивно вешто прикривено умањење пензија. Поред тога пос¬тепено су укинуте многе бенефиције у вези здрав¬ствених услуга. Много добрих и корисних лекова више нема на листи здравственог осигурања, већ их у случају пот¬ребе, пацијент мора платити из свог влас¬титог углавном празног џепа. Створена је ситуација да они који немају новца немају прилику да се како треба и на време лече. Зато много људи умире пре времена. Млади људи због непо¬стојања мо¬гућ¬ности да се запосле и обезбеде сталне и сигурне приходе, немају храбрости да се жене, оснивају породице и рађају децу.
Саша није могао да а не каже и како је циничан онај слоган што се често емитује на телевизији „Време је за бебе“, и да је веро¬ватно онај ко га је измислио за то добио прилично висок хонорар.
То му дође слично оном мудром закључку, кад је неки па¬мет¬њаковић рекао:
„Пошто је статистички доказано да највише љу¬ди умире у кре¬вету, потребно је у циљу смањења мор¬та¬литета смањити број кр嬬вета.“
Како се уопште у ситуацији када влада беспарица, велика скупоћа и незапосленост може говорити о неком „времену за бебе“. Не могу бебе живети од ваздуха.
Игор се на то само кисело насмејао и нaставио:
– Није криза захватила само нашу земљу. Ова кри¬за је општа, глобална. Мало је земаља које ова криза није зах¬ватила. И неће се то ни брзо ни лако решити, јер се мора много тога у свету променити да би ствари мог¬ле кренути на боље. А знаш који је главни светски проб-лем? Највећи проблем је тај што се широм света нам¬ножило превише администрације. Ако у некој држави има превише чиновника и других џабалебароша, а мало оних који стварно нешто производе, ту мора бити и кризе и свакојаких других проблема, јер се превише троши а мало зарађује. Значи, нешто је труло у владајућим сис¬темима, и то се мора мењати, милом или силом. Знаш да је онај мој пријатељ Милан који често којешта без везе лупа, кад боље размислим у неким стварима у праву.
Сећам се кад је ми је једном говорио о неком исто¬ријском преломном времену, кад се у свету нагомилају силне супротности, и када дође време да нешто мора да пукне, мора да се мења. Спомињао је светог апостола Павла и појаву хришћанства које се појавило и донело неки ред када је услед покварености и неморала Рим¬ском царству запретило расуло.
Ја опет мислим, да се и муслимански пророк Мухамед у своје време појавио у времену кад се видело да ни јудаизам ни хришћанство не могу да се изборе са социјалним проб-лемима. Право да кажем, има неких ствари у муслиманској религији које су разумне и прих-ватљиве.Узмимо, на пример њихов верски порез – „зекат“, који каже да сваки правоверни муслиман мора на крају пословне године да одвоји 40-и део свога чистог прихода за помоћ сиротињи. Има ту неке логике и муд¬рости, зар није тако?
Знаш, шта је Игоре – настави Саша – ти кад тако гово¬риш изгледаш ми као неки утопијски социјалиста. Чудно ми је то да ти, који си на неки начин богаташ, са¬да тако говориш. То ме потсећа на неке догађаје када су код нас у Србији деца појединих бога¬таша, па чак и по¬пова прилазили комунистима, а немој рећи да није било и попова који су се у своје време приклонили кому¬ни¬стима.
Знаш тата – продужи Игор – да ја немам никакве везе са комунизмом нити ми је шта познато о том сис¬тему, али ви¬диш да савремено капиталистичко друш¬тво не функционише. Моје је миш¬љење да је оно пре¬живело свој век, иако мени лично у постојећем систему није лоше, треба мислити на будућност. Да ли постојећи друш¬твени систем има шансе да преживи?
Стабилно друштво не може постојати ако нема правде и солидарности. Ово што се сад дешава код нас а и шире у свету личи као да су се људи већ поделили на касте. Ствара се једно кастинско друштво у којем једни имају и много више него што им треба а други једва преживљавају. И то није проблем који долази до изра¬жаја у садашњем времену. Кажу да је истак¬нути кому¬нистички функционер Милован Ђилас у своје вре¬ме, било је то негде у педесетим годинама прошлог века, гово¬рио о „бирократској касти“, а књижевник Бранко Чо-пић обја¬вио своју „Јеретичку причу“, у којој је критиковао тадашњу комунистичку елиту. Обојица су, разуме се, по¬вукли мачка за реп.Тако је то било тада.
Ето, ако се каже да постоје „заслужни грађани“ то значи да су остали грађани „незаслужни“, а шта је то него „парије“. Значи и ми смо „парије“ који треба само да плаћамо порез и разне намете, и то је то.
И још нешто да ти кажем и што ћете изненадити. Чуо си ваљда за светог Саву. Ја сам недавно нешто прочитао, што ме је јако изненадило. Крмчија све¬тог Саве, наводно, дослов-но гласи:
„Да нико и нипошто не брине само о себи, него и о ближњем, и нико да не¬ма ништа више од другог, ни богаташ од сиромаха, ни господар од слуге, ни кнез над оним којим влада, ни цар од војника.“
Кажем „наводно“ јер ја то нисам прочитао у некој црк¬веној књизи већ у једном часопису, па нисам баш си¬гуран да баш тако гласи, али ако је то истина, онда се св. Сава може поред онога свега што му се приписује посматрати и као први утопијски социјалиста!?
– И да ти кажем шта пише у Душановом законику који је донет на државном сабору у Скопљу 1349. године, и допуњен на сабору у Серу пет година касније.
У царској наредби у вези Законика стоји:
„Ако цар напише писмо или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо на¬рушава Законик и није по правди и по закону, како пише Закон, судије том писму да не верују, само да суде и врше по правди“, и даље: „Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а не да суде по страху од цара“, као и „Судије да иду по земљи куда је коме област, да над¬зиравају и да чине правду убогим и ништим“.
Зато ми Срби имамо разлога да са поносом кажемо да смо један од давнина познат демократски народ.
Онда је реч узео Саша и рекао да је то све лепо ре¬чено, али да је то све далека прошлост и нема везе са данашњим стањем, а ми данас као народ нисмо уопште солидарни. Код нас нема слоге, а мало је спремности да се међу¬собно помажемо. Ту је навео разлику између хриш¬ћанства и ислама и рекао:
– Иако ја мислим да је хришћанство напреднија и мање захтевна религија, боље прилагођена савременом чо¬веку, оно није изричито обух¬ватило не¬ке важне одред¬ни¬це људског живота и друштва, и да су следбеници Исуса Назарећанина у знатној мери из-неверили његово учење, јер је Исус пре свега истицао чове¬кољубље и солидарност међу људи쬬¬а, потребу да богати помогну сиромахе, и уопште помагање љу¬дима када су у не¬вољи, и баш ту је сав¬ремено Хришћанство заказало, и то је према ономе што ја мислим, био разлог због којега је велики број људи прихватио учење пророка Мухамеда. У Исламу је важна мате¬ри¬јална соли¬дарност богатих са сиромашнима, и то је једна очи¬гледна пред¬ност.
То је чињеница коју ће творци неког будућег светског поретка морати да узму у обзир, ако желе да остваре праведно друштво у коме неће бити буна и трзавица.
Ево, да ти успут још нешто кажем:
У Босни је у турско време живео један врло паметан и сналажљив човек. Био је то Гавро Вучковић. Што се тиче пис¬мености он је био самоук, али је иза себе оставио три врло значајне књиге. Прва књига коју је он о свом трошку штампао 1866. год., имала је наслов „Рјеч крајишничка“. У истој је на странама 21 и 22 дословно написао:
„У сваком народу има добри и поштени људи, а има и злих, подлих ………………………….., много се виче на Турке, а у Турака има лијепих обичаја, каквих на жалост у нас нема, врло мало још у појединих – Турчин један да је дошао из Хине (=Кине – додао Б. М.), и други незнам оклен, помажу једин другога; јели код кога тако? – на жалост није! -…….“

Игор је пажљиво слушао Сашу, али му се на лицу мо㬬ло видети, да је у недоумици, да га његово излагање изненађује, да би хтео нешто да каже, али не зна како? На крају кратко рече.
– Па ти онда навијаш за муслимане?
– Не навијам ја ни за кога. Само излажем чињенице. Па види само шта се са нама Србима дешава у овом веку. Ћорав види да нестајемо, да идемо у пропаст. А због чега? Због неслоге и себичности. Због неспрем¬ности да један другог помогне. И да ти још нешто кажем, па мисли шта хоћеш. Свако друштво у којем се један узак круг претерано богати, а велики број људи живи у си¬ромаштву, и једва сас¬тавља крај са крајем, па било то држава, политичка стран¬ка, верска орга¬низација или било шта друго, осуђено је на пропаст. По¬гледај исто¬рију. Види како су про¬падале им¬пе¬рије. Увек је пре рас¬пада и пропасти владала неправда и масовно оси¬ромашен народ. Сети се оне фран¬цуске кра¬љице Марије Анто¬анете, кад је пи¬та¬ла што се народ буни? Неко је рекао да немају хлеба, а она је одговорила, што не једу колаче? И како је завршила? На гиљотини! На гиљотини, дабоме.
Тако је било и у Русији. Силоси су били пуни жита, а народ није имао хлеба, а кад су људи изашли на улицу Цар је наре¬дио да се у масу пуца. И тако је букнуо пожар који је Лењин са својим прис¬талицама вешто искористи и освојио власт.
Стара је народна изрека каже да свака револуција почиње са пијаце, али многи то неће да знају или се праве глуви и ништа не чују.
Одосмо ми предалеко – у једном трену рече Игор – мислим да смо промашили тему, јер ја сам мислио да ми више раз¬говарамо о нашим породичним темама и проб¬лемима. А вре¬ме је и да идемо спавати, јер ако овако наставимо са причом, дочекаћемо зору…..
Слажем се са тобом – настави Саша – али широм св嬬та све је у некој вези. И крађа деце у породи¬лиш¬ти¬ма је на неки начин у вези са отсуством морала које је завладало у целом свету.
И да ти још нешто кажем. Недавно сам у неком ста¬ром часопису, не могу се сетити тачно где, прочитао један чланак у којем је неки наш земљак који се потурчио писао турском Султану о разлозима због којих тадашња турска држава има проблема. Нећу бити дуг. Споменићу само две реченице:
На једном месту дословно каже „Бог не мења ништа у једном народу док се сам народ не изопачи“, а на другом, где наводи три разлога који су узрок, како би да¬нас рекли, кризе у турском царству, и у оквиру трећег разлога каже: “Напо¬кон узрок је свих узрока и последица: пох¬лепност за митом и повађање за женама.“ А било је то одприлике у 17.-ом веку, и Султан га је добро наградио.
И то је био крај приче, бар за ову вече, јер су и Игор и Саша били уморни и осећали да је време да се иде у кревет.
***
Следећег дана кад се Саша пробудио, било је око осам сати, док је Игор устао нешто раније и скувао себи кафу а Саши чај од менте, јер му је он већ рекао, да одавно не пије кафу због високог притиска.
Након доручка којег је припремио Игор, сели су у ко¬ла и кре¬нули на пут. Није било магле, коловоз је био сув, па је путовање било пријатно, иако је на путу било доста ударних ру¬¬па, због чега је Игор морао добро пазити како вози. Ипак, пошто удаљеност није била велика, брзо су стигли куда су наумили.
Кад су кола зауставили испред куће, на улазу у дво¬р謬¬ште, са пуно радости су их дочекале Марија , Мили¬ца и Љиља.
Игор је у међувремену отворио гепек, извадио три повеће пластичне кесе у којима су били дарови наме¬њени мајци и сестрама и одмах дао шта је коме наменио.

Затим су Игор и Саша продужили до куће о којој је Саша причао Игору. Пошто су је погледали извана Игор је пожелео да види како изгледа њена унутрашњост, али није било влас¬ника да кућу отвори. Међутим Саша се брзо сетио да упита комшију када власник куће долази да је обиђе. На срећу поме¬нути комшија је имао кључ од куће, откључао улазна врата, па су могли да уђу и да све лепо разгледају.
Када су видели што их је интересовало, Игор је рекао Са¬ши да му се кућа допада и да би је радо купио. У том смислу договорио се са оцем да он потражи власника куће, да се рас-пита за цену и о томе да ли кућа има све потребне папире, да би се могла након куповине без проблема укњи¬жити. Затим су се вратили кући где их је дочекала Марија која је у међу-времену спремила ужи¬ну и тако су сви на окупу као једна породица заједно ужи¬нали. Било је доста разговора и разних шала, јер су сви били радосни и добро расположени.
Затим је Игор наставио пут за Београд, куда је ишао пословно због договора са својим пословним партнером у вези увоза пасуља из Кине. Са собом је повезао и Сашу који је ткође имао неког посла у Београду. У току вож¬ње Игор је при¬чао оцу о том свом послу, и тако је Сବша сазнао да наша зем¬ља увози пасуљ, и не само па¬суљ, већ и јабуке, бели лук, пара¬дајз, зелену салату и још много другог поврћа које се и у на¬шој земљи произ¬води, а могло би се призводити и у већим количинама тако да увоз не би био потребан9.
То сазнање га је запрепастило и није му било јасно за¬што се тако ради, када то све можемо произвести и у нашој земљи? Игор му је одговорио да он о томе много не размишља, и да је он одлучио да се тиме бави, јер је ту прилика да се доста заради, и на крају рекао:
– Ја морам да радим и да зарадим, а радим оно што је у датом моменту могуће. Ако нећу ја, хоће други, и ту се не може ништа променити све док држава нешто не уради.
***
Кад су се Саша и Игор вратили из Београда, Марија им је поред осталог испричала како јој је ком¬шиница донела часопис „Треће oкo“10 у којем је јед¬на лекарка објавила причу са насловом „Упорност вредна живота“ у којој је описано како је нека жена у по¬родилишту родила двоје муш¬ке деце. При том је, навод¬но, једно дете под мисте¬риозним околностима умрло, а мајци нису хтели да покажу чак ни мртво дете.
Жена је посумњала да јој је дете украдено, и ишла чак у Бугарску до бабе Ванге, да јој она каже шта се са њеним дететом десило? Од Ванге је добила одговор да је дете живо и да се налази у неком великом граду, али баба није знала који је то град и несретна жена није могла да га нађе, али срећом сасвим случајно је препознала свога сина на једној свадби. И тако је коначно пронашла своје дете.
– Затим је додала да по њеном мишљењу у једном делу поменуте приче има одређене нело¬гичности коју је тешко схва¬тити, али то није толико битно, колико садржај приче у целини. И на крају је рекла:
– Ко хоће, ено му „Треће око“, још га нисам вра¬тила, па може да прочита целу причу, јер ја не могу овако укратко да верно поновим све што је тамо на¬пи¬сано.
***
У току врло кратког времена Саша и Игор су се толико зближили да су скоро увек били заједно, и сами за себе нешто причали, док су Марију скоро потпуно за¬поставили, услед чега она није била задовољна, али ником о томе није било шта говорила. И ту је дошла до изражаја она мудра стрпљивост коју поседују неке па¬метне жене. Држала се оне старе народне пословице која каже „Тиха вода рони брег“, и рачунала је да ће доћи време кад ће њен син Игор за којим је годинама толико жудила, једног часа увидети да треба наћи вре¬мена да и са њом, својом мајком, понекад мало раз¬говара.
Већ смо рекли да јој није било баш право што се Игор више зближио са својим оцем Сашом него са њом, али је при¬метила да се, од како се њих двојица чешће састају, друже и разговарају¬, Сашино здравствено стање битно побољшало. То више није био онај безвољни по¬мало оронули ста¬рац и болесник, на чијем се лицу скоро никад није појављивао осмех, већ сасвим други, добро расположен човек чије лице блиста од задо¬вољ¬ства. И када иде улицом очигледно се види да се у њему нешто проме¬нило. Уместо мало погуреног човека опуш¬тених рамена и главе погнуте према земљи, сад Саша корача улицом усправно и самоуверено, као некад пре два¬десетак година, и све је то видела као очигледан доказ како душевно стање и добро расположење могу пози¬тивно утицати на човечје здравље и кондицију.
Међутим у Маријиној души тињало је још једно не¬за¬до¬вољство. Сада на крају животног пута коначно је схватила да Саша ипак није био за њу прави избор, јер они, иако су пр謬вид¬но живели у слози, ипак нису успели да се довољно душевно зближе, јер је он увек избегавао било какав оз¬биљинији раз¬говор са њом.
Једном приликом сетила се мајчиног савета, која јој је говорила да постоје два разлога који могу по¬ве¬зивати два бића. Један је лепота или физичка прив¬лачност, а други је комуникација. Сродне душе које имају подударне укусе и подручја интересовања, могу наћи раз¬лог који ће их привући једно другом, и увек ће наћи вре¬мена за разговор о раз¬ли¬читим темама.
У почетку, док су људи млади, физички изглед је важ¬нији, али како године пролазе и људи старе, духовна по¬дудар¬ност постаје све значајнија.
И још нешто: Жене морају знати да су мушкарци не¬ш¬то посебно. Они се жене и жртвују своју слободу да би могли задовољити своје сксуалне прохтеве када год то зажеле, а жене ступају у брак са очекивањем да ће тако имати сигурност и заштиту, али се при том врло че-сто преваре.
Коначно је схватила да он нема интереса да са њом много разговара и да је она њему у суштини нај¬по¬требнија у кревету. И зато се често врло јадно осећала.
***
Јутрос су Саша и Игор колима отпутовали у Бео¬град, а обе девојчице отишле у школу, па је Марија оста¬ла сама у кући. То је била згодна прилика да позове ком¬шиницу на кафу. Она је брзо дошла и чим је попила ка¬фу одмах је пре¬врнула шољу. Исто је учинила и Ма¬рија са жељом да ком¬шиница погледа и у њену шољу.
Марија је била лоше расположена и неко јој је био пот¬ребан за разговор. Није била пушач, а комшиница ни¬је могла да попије кафу а да не запали цигарету. Кад је повукла први дим, рекла је Марији:
– Ајде бога ти запали и ти једну да се опустиш. Запали једну, видећеш како ће ти бити боље.
Марија се устезала јер до сада никад није пушила, али је уз краће нећкање ипак попустила. Узела је ци¬га¬рету и запалила. Када је први пут повукла дим, осетила је неку горчину, и није јој пријало, али није хтела да прекине, и десило се чудо. Одједном је осетила као да се пробудила, а црне мисли су исчезле. Све је изгледало као да после тамног облачног неба сунце одједном гране и све обасја, и она је осетила потребу да прича, да све каже што је мучи, да све из себе истресе.
Била је прилика да се поштено испричају, јер је си¬гурно знала да ће за догледно време бити саме, да их нико својим присуством неће ометати, нарочито Саша који из Ма¬рији непознатог разлога није волео да му та жена долази у кућу. Једноставно је није подносио, али никад ни једном речи није рекао због чега, а разлог је био једноставан. Радило се о догађајима који су се де¬ша¬вали давно, још у време док су њих двоје били момак и девојка.
Та садашња комшиница као девојка била је веома лепа. Саша је бацио око на њу, и пожелио је да је освоји, али она није била као остале девојке, и то му није ус¬пе¬ло, зато што је она спадала у оне девојке враголанке ко¬је знају и умеју да се вешто поигравају са мушкарцима.
Када јој је на једној игранци Саша пришао и за¬молио за плес, она је без нећкања пристала. Музика је свирала танго и она му је дозволила да јој се у току пле¬са својим телом макс謬¬мално приближи, а сама се по¬нашала тако да је помогла Саши да се у току плеса при-лично узбуди. Кад је осетила да се неш¬то миче у ње¬го¬вим панталонама, још се чвршће привила уз њега и ма¬ло, како су тада знали рећи, промешала. Саша се толи¬ко занео да при том није мислио шта ће се десити кад музика престане, и кад се они одвоје једно од другог, али десило се шта се десило. Саша је морао да брзо стави руку у џеп од панталона и тако реши проблем. Сви присутни у сали који су га гледали, били су свесни онога шта му се десило.
Касније једног дана је успео је да је наговори да дође на састанак, и она је дошла. Предложио јој је да оду у био¬скоп. Гледали су „Продавачицу љубичица“ са Сариетом Мон-тиел у главној улози.
Док је девојка гледала филм, Саша се бавио дру¬гим пос¬лом. Полако јој је ставио руку на крило, па исто тако полако, миц по миц, гурнуо под сукњу а затим кре¬нуо руком према горе и напипао онај „патент“ којим се крај чарапе причврсти за „халтер“. Затим је ишао даље, све док није осетио да је близу оно о чему је највише размишљао. Сво време она је пратила како се његова рука помиче, али га није ометала, јер је, како му се чи¬нило то и њој пријало, што је осетио по лаганим дрх¬тајима њеног тела. Саша је по њеном држању по¬мислио да је ствар сређена , и да ће нешто бити, али су му се на¬де изјаловиле. Чим се филм завршио и светло упа¬лило, она се измакла и једним потезом одмакла ње¬го¬ву руку од себе.
Било је још сличних ситуација. Једном приликом су се договорили да они сами оду на излет у оближњу шуму. Тамо су се љубили и миловали и Саша се опет понадао да ће нешто бити, али не дај враже, у једном трену она се спотакне и падне (Саша није знао да је она то намерно извела), и при том исчачи ногу. Рекла му је да је јако боли и да не може сама да иде, и шта се десило? Јадни Саша је морао да је упрти на леђа и тако носи кроз шуму читава два километра. Кад су се приб¬лижили насељу, она му рече да су јој болови попустили и да даље може да иде сама. Саши је било јасно да га је „изра¬дила“, али јој није ништа рекао.
Тако су се забављали на разне начине неколико месеци а онда је Саша одлучио да јој отворемо каже шта хоће, након чега је добио кратак одговор:
– Може, то и ја једва чекам, само морамо најпре код матичара!
И тако се све завршило, а Саша је затим почео да се забавља са Маријом која није појма имала о Саши¬ним аван¬ту¬рама са ње¬ном комшиницом, а она је о свему мудро ћутала и само се поне¬кад загонетно смешкала.
Марија је почела своју причу тужним темама. Го¬во¬рила је да се родила као баксуз, јер има осећај да никад у животу није имала среће. Сваки пут кад човек по¬мисли да је срећа на дохват руке, увек се нађе неко ко ти је украде.
Комшиница је на то додала:
– Да, у праву си, има много они који нам краду сре¬ћу. Некад је то кад лекари украду мајци рођено дете, некад, кад из белог света дођу ракете и бомбардери и побију недужне људе. Да ли си помислила како је било оној мајци којој су, они што су нас бомбардовали, убили мало недужно дете, док је седело на ноши, или када је страдала она даровита девојчица (Сања Милен¬ковић) која је била најбољи математичар у школи, да не гово¬рим о родбини оних које су убијали да би им извадили органе и живе их секли?
Ипак ја сматрам – настави комшиница – да често мислимо да нам је за несрећу крив неко други, а забо¬рављамо да срећа сваког човека, па и читавог народа, у доброј мери зависи од њега самога и његовог карактера. Добар и наиван човек често без своје кривице страда, а поштен човек неће да краде и када живи у највећој беди.
И док су тако причале, комшиница се одједном сетила да је заборавила да погледа у шољицу и рекла:
– Добро. Доста је било приче, а сад да погледамо шта има у шољи, па да идем, док се твој Саша није вратио. Знаш да он мене не подноси.
Затим је подигла своју шољицу, нешто гледала и као за себе тихо мрмљала, тако да Марија није добро чула шта говори, а то је није баш много интересовало, јер је за њу било важније шта ће рећи кад погледа у њену шољу.
На крају је спустила своју шољу и кад је Марија упи¬тала шта је видела, кратко је одговорила:
– Па, знала сам, биће неких проблема, али на крају ће све добро завршити.
То рече и подиже Маријину шољу да погледа шта се у њој види. Ту морам рећи, да је комшиница још давно од своје бабе научила једну мудрост, која се састоји у томе, да за сваког коме гледа у шољу има унапред припремљену причу, док је само гледање у шољу нај-обичније фолирање.
Једна прича је за заљубљене младе девојке, др¬уга за старије удаваче које траже неког ђувегију, трећа за забринуте родитеље чији је син у војсци или негде у далеком свету, четврта за болеснике који леже у пос¬тељи, и чекају неку утешну реч и тако даље.
Тако је комшиница и за Марију имала своју по¬себну унапред припремљену причу и рекла јој:
Е драга моја, ти има да частиш. Биће убрзо ве¬сеља у твојој кући. Могло би бити и удаје и женидбе. У то сам си¬гур¬на сто посто. Ево, види овде, види петла, гледај даље овамо, пар коња, ево овде цвет. Ма шта ти ја кажем, има да буде свадба и то брзо! Има да ме частиш! Видећеш!
Марија је гледала у шољицу тамо где је она прс¬том показивала, али није ништа видела, ни коње, ни пет¬ла, ни цвеће. Међутим комшиница је упорно по¬нављала: Види, види, како не видиш! Зар си слепа? И Марија је одједном видела све што је комшиница го¬ворила. Сама себи није веровала али је све видела, јер је сугестија коју јој је наметнула комшиница била јача од њене воље.
***
Убрзо након што је комшиница отишла својој кући Марија је кроз прозор пред кућом видела паркирана Игорова кола, а већ у следећем трену Игор и Саша су добро распо¬ложени ушли у кућу.
Чим су ушли у кућу, брзо су се раскомотили, оп¬рали руке и сели за сто за ручавање, јер су на путу до¬бро оглад¬нили.
Сарма, оми¬љено Сашино јело, већ дуго је крчкала на шпорету, и била готова, а и супа на углу плотне већ је дуго чекала, и Марија је из помоћ ћерке Милице брзо све поставила на сто.
Када је после ручка дошла на ред кафа, почео је раз¬говор о томе шта су радили и како су се провели у Београду.
На жалост од замишљеног посла због којег је Игор путовао у Београд, није било ништа, јер је захваљујући Саши Игор брзо закључио да је човек са којим је требао да крене у озбиљан посао, обична варалица, и да је његова фирма без потребног капитала. Тај човек је ре¬гистровао фирму са укуп¬ном имовином од око 1000 евра, и сада покушава да про¬нађе клијенте од којих би извукао новац да „ради“, и ко зна шта би се са тим нов¬цем десило? Можда га Игор више никад не би видео.
Међутим Саша је одмах наслутио да ту нешто није у реду. Саветовао је Игора да том човеку каже да жели погле¬дати његове пословне просторије и да му прикаже доку¬ментацију о бонитету фирме, и тако се брзо ус¬та¬но¬вило да је у питању обична варалица.
Али није било све тако црно како на први поглед из¬гледа. Игор је са неким послом отишао у једну другу фирму и ту је имао прилику да се упозна са једном мла¬дом и лепом де-војком која је завршила економски факултет. Дуго су и срдач¬но разговарали, па би се могло помислити, да се једно другом допа¬дају, и да има наде да би могло, можда чак, и врло брзо бити нешто оз¬биљно.
Кад је то Саша испричао пред Маријом, она се одмах при¬сетила, шта јој је рекла комшиница, кад јој је јутрос гледала у шољу, и закључила да то гатање ипак није без везе, и да ту има нешто недокучиво, што људ¬ски ум не може по¬т¬пуно ни схватити ни објаснити.
Тако је размишљајући у мислима већ видела како Игор и његова изабраница у белој хаљини стоје пред олтаром. Оно што се није њој остварило, нека се бар оствари њеном сину.
Али то није све. На путу им се још нешто десило. У по⬬ратку су примили у кола једног старијег човека, избеглицу са Косова, и успут чули његову тужну причу.
Тај несретни човек некад је био прави газда у свом селу. Имао је срећну породицу, лепу кућу и остале помоћне прос¬торије, своје њиве, ливаде, шуму, вино¬град, стоку и све како се најбоље може замислили, а сад живи са болесном же¬ном као пука сиротиња у избег¬личком кампу. Имао је два сина. Оба су убијена, и то се десило када су дошле међу¬на¬родне снаге да, к΄о бајаги, заведу ред. Шта да се каже? Траг¬едија! Ужас!
Али што највише изненађује, што за све невоље које су га снашле тај човек не криви Албанце, већ Србе. Он изричито каже:
„Ми Срби смо криви смо за све што нас је сна¬шло. Нај¬крив¬љи су они Срби који су први, када су Ал¬банци добро плаћали, продавали своје куће за велике паре и селили у Србију.“
Затим једно време ућута, мало се накашља и на¬стави:
„Наше село је било чисто српско. У њему није било ни једног Албанца ни неке друге нације. Онда један добро¬стојећи човек прода кућу Албанцу и оде у Србију. Кад је тај Албанац купио кућу, за неколико дана дође њих двадесет и сви се стрпаше у ту кућу, а ту су и њи¬хова деца. Знаш како је код њих. Тешко је наћи породицу у којој нема десетеро деце. Син се оженио и прави децу а мајка му још рађа.
И онда, знаш какви су они? Што год стигну све пок¬ра¬ду. Не можеш сачувати ни воћњак ни виноград, ни стоку, ништа више није твоје.
И шта ће други људи да раде? Почеше и они да про¬дају, јер није се могло издржати. Док је био Ранковић, како тако, а кад он оде, све крену у пропаст. За пет го¬дина у селу више Албанаца него Срба, и кад ти неко на¬чини неправду, немаш коме да се жалиш. Кадија те тужи, кадија ти суди.
А ко је скинуо Ранковића? Опет Срби, српске ули¬зице. Нису га баш они скинули, али су и они томе добро помогли. Како је то ишло? Како је почело? Ранковић је био веран Титу и он је у њега имао велико поверење. Пос¬тавио га за свог заменика, али нашла се једна особа којој то није одговарало, и она је бургијала , и тако је по¬чело. Било је ту наравно још помоћ¬ника и оних којима је ишло у рачун да гa скину. И када се то догодило, почело је расуло. и пропаст је била на видику. Ко је био паметан знао је да Југосла¬вији неће бити лека, а кад се Југо-славија распала, лако је било отети и Косово. А за све су криве српске улизице и ши¬ћарџије.
Ето, тако смо чули једну тужну причу и једно, мож¬да, субјективно виђење наше националне трагедије. Док је човек причао Саша и Игор су ћутали, јер нису знали шта да му кажу.
Ипак у једном трену Игору нешто није било јасно, па је тог непознатог човека упитао:
– Кажеш да све почело од оног часа кад је смењен Ран¬ковић, а ја сам баш чуо да је тај Ранковић дуго играо у Тито¬вом колу и да је био врло незгодан и немилосрдан човек?11
– Ја не кажем да је он био анђео. Он је у почетку био шеф по злу познате „Озне“, али како је време про¬лазило, и он је прог¬ледао, и видео да је на погрешном путу, али опширна је то тема , и ја ти о томе сада не могу све казати, али ако будеш имао прилику потражи књигу у којој је о Ранковићу своје¬вре¬мено писао хрватски кому¬ниста Марко Белинић, па ће ти многе ствари постати јасније.“
То рече и замоли да зауставимо кола да изађе. Кад је човек изашао, Игор је наставио да вози и успут упитао Сашу:
– Тата, ја се никад нисам бавио политиком, и ништа ми није јасно о тим ранијим збивањима као и о томе шта смо ми као народ скривили и где смо пог¬решили, па је читава међу¬народна заједница против нас?
Сине – одговори Саша – многи јесу против нас и циљ им је да униште српски народ, али то није „ме¬ђународна зајед¬ница“, то је одређен круг, како се каже „западних земаља“, а они нису и никако не могу да се сматрају „међународном заједницом“. Нажалост, то је такође једна грешка коју су мно¬ги и код нас прихватили.
– Знаш тата, ја врло мало познајем нашу новију историју, нас¬тави Игор – али ми се чини да смо ми ипак један бак¬суз народ. Стално нас прати нека невоља и страдање. Када је по¬чело то наше страдање и шта је узрок свему томе?
– Када је почело? То је тешко рећи, али ако би иш¬ли дବ¬¬ле¬ко у прошлост, могло би се рећи да то траје од бит¬ке на ре¬ци Марици 1371. године, када су браћа Мр¬ња¬чевићи пре¬тр-пили велики пораз, након чега су Турци заузели велики део сада¬шње Македоније.
Битка на Марици се може сматрати као злосрећан по¬четак српских пораза и стрaдања која трају вековима до да¬на¬шњег дана, али преопширно би било да ти све набрајам како је све текло и шта се догађало. Зато ћу много тога шта се у прош¬лости догађало сада прес-кочити, и казаћу ти неколико речи о збивањима која су се дешавала након Првог светског рата када смо начи¬нили неке неопростиве грешке које смо скупо платили и још увек плаћамо.
Прву грешку је начинио краљ Александар кад је прис¬тао на стварање заједничке државе са Хрватима и Сло¬венцима. Срби су тада требали узети оно што су им са¬везници нудили. Да су тако урадили, све би за наш на¬род било боље и сигурно би било мање страдања.
Уствари ја мислим да је краљ Александар био пре¬терано амбициозан, а о његовом интелектуалном капа¬ци¬тету нисам над¬лежан ништа да кажем. Мислим да је завршио како је и радио, јер је он на души носио Аписа који је на Солунском процесу осуђен и стрељан. Међу-тим, не могу схватити да се он, када је ишао у Марсељ није боље осигурао. А велико је питање ко уствари стоји иза његовог убиства. Колико је јавности познато, њега су убиле усташе. Они јесу били организатори убиства, али ко је био главни газда, коме је то било у интересу, можда се никад неће сазнати, али углавном циљ је постигнут – појачан је раздор између Срба и Хрвата.
Можда, да је којим чудом у том времену на кормилу српског брода био најумнији српски владар Кнез Милош Обреновић, да би све за нас било повољније, али не тр嬬ба заборавити да је и тог старог лисца Људевит Гај у Загребу, како се у народу прича, успео да декинтира12 .
Друга грешка је био пуч који се десио 27. марта 1941. године, који су организовали енглески агенти, а из¬вео генерал Симовић са својом официрском булу¬мен¬том. Кнез Павле је покушао да вештом политиком спаси Jугославију. Он није волео Немце ни Хитлера, али је при¬шао Тројном пакту, јер је као паметан човек увидео да је то једини начин да се избегне рат са Немцима и српски народ спаси од крво¬прoлића, али на жалост, није му успело.
Хрватски историчар Богдан Кризман је то све ле¬по и поштено још за време социјалистичког режима написао, и чак у једном трену и на телевизији изложио, и ту је све јасно казано. На¬рав¬но, да су тадашње власти то све брзо заташкале.
Трећа наша будалаштина је било герилско рато¬вање. Ту су били главни Дража Михајловић који је радио за Енглезе, и Јо¬сип Броз који је радио за Коминтерну и чији је главни циљ био да се дочепа власти.
Дража је брзо увидео како се Немци крваво освећују (за сва¬ког убијеног Немца стрељано је100 Срба), па је са жељом да избегне страдање народа, начинио са Нем¬цима неку врсту примирја, али док је „сарађивао“ са Нем¬цима истовремено је од њих спа¬шавао америчке пилоте.
Броз је наставио да ратује, јер га није много бринуло колико ће српски народ страдати.13 Гурао је српске мла¬диће да јуришају на бункере и на Сремски фронт, где су масовно гинули. Па и мој брат је био тешко рањен на Батини, где су голоруки јуришали на немачке тенкове, и где је била велика погибија, и да нису дошли Руси са. Каћушама, нико се не би спасио
У јесен 1941. године када су комунисти протерани из Србије, Броз је нашао уточиште у Босни, где су му усташе олакшале посао, тако што су у току крвавог лета 1941. године побили српску интели¬генцију (лекаре, адво¬кате, свештенике, родољубиве учи¬теље и друге), па су тако неписмене сељачке масе остале без духовног вођства, постале лак плен кому-нистистичких аги¬татора, који су их упрегли у своја крвава кола.
Иначе дуга је то прича. Када је Хитлер без објаве рата напао Краљевину Југославију, он је уствари објавио рат срп¬ском народу. Добро се сећам једног плаката на¬писаног нема¬чким и нашим језиком, латиницом и ћи¬рилицом са претећим нас¬ловом „СРБИ!“ у којем „Не¬мач¬ки командујући генерал у Београ¬ду“ прети „да ће за сваког убијеног немачког војника бити стрељано 100 Срба, Јевреја или Цигана“. Тај плакат је објав¬љен не¬колико дана након окупације, а не како неки кажу, након устанка у Србији. Исто тако се сећам једног плаката у коме Немци извештавају да је у неком селу, негде, мис¬лим у близини Градишке, за једног погинулог немачког војника обешено 100 српских сељака. Немци су једно¬ставно ушли у село, и ишли од куће до куће, купили људе и одводили на вешала.
Код нас је обичај да се говори о усташким злочинима а прави кривци су Немци који су након окупације пре¬дали зло¬чинцима власт у руке.
Сећам се у једне велике потере за неким човеком који је означен као непријатељ Великог немачког Рајха. То је био Рикард Викерт који је почетком месеца маја 1941. године извршио самоубиство у Сарајеву.
Поменути Викерт сигурно је био нека крупна риба, Зато су Немци су хтели да га пошто пото живoг ухвате, а вероватно постоји и разлог што га после рата нико није спомињао, јер би се могло предпоставити, да то неком није било у интересу. ¬Сличан случај се десио са Мус¬та¬фом Голу¬би¬ћем, који је радио за Русе. Неко га је издао. Немци су га ухватили и на свиреп начин убили, а његово се име за време живота Јосипа Броза није спо¬мињало.
Много тога што се дешавало у поменутом рату оста¬ће вечита тајна и неће бити никад расветљено. (Види: „Српски Рашомон“ – у при¬пре¬ми!).
***
Када је почео усташки терор сељаци су се сами организовали, постављали сеоске страже и бранили своја села.То су били четнички или добровољачки од¬реди, и они нису имали намеру да ометају кому¬никације и нападају градска насеља, већ само да бране своја се¬ла. Да је тако остало, злочина би сигурно било, али далеко мање него када су комунисти, који су на лукав начин преу¬зели команду, почели прекидати кому¬никације и нападати градове, што је још више ражестило усташе, и било узрок да се и Немци умешају у те борбе.
Никада се онако масовна трагедија на Козари не би десила да партизани нису заузели Приједор и рудник Љубију и прекинули комуникацију Загреб – Бања Лука.
Тај партизански рат је био рачун без крчмара и узрок ма¬сов¬ној погибији српског народа, а најстрашнији ус¬ташки злочини су се десили управо након устанка у Србији и Црној Гори, после којег су Немци дали уста¬ша¬ма одре¬ше¬не руке и пустили их да раде шта хоће.
После, кад се рат завршио и комунисти чврсто зау¬зели власт, већина народа је годинама живела у нео¬писивој беди, док је комунистичка врхушка пригра¬била све себи и живила што народ каже „као бубрег у лоју“….
Постојали су ткозвани „дипломатски магацини“ у ко¬јима су се чланови партијске врхуше снадевали лук¬суз¬ном робом по ниским ценама, док је обичан народ био више гладан него сит……..а да не спомињем „обавезан откуп“, утеривање у зад¬руге и много тога другог.
И још желим нешто да ти кажем. Ми Срби смо за многе наше невоље сами криви, јер смо до зла бога, наиван и лакомислен народ. Лако поверујемо лажним обећањима и дозволимо да нас разни мангупи и бело¬светски олоши жедне преко воде преведу. Имамо ми паметну народну пословицу која каже: „Обећање лудом радовање!“, али често дозволимо да нас разни лажови навуку на танак лед. Лако је искористити народно неза¬довољство, подићи буну и повести народ у погибију. За то не треба велика памет. То може свака будала, али мудро водити један народ и једну државу, то може само врло паметан човек који није покварен, који је истински патриота, и коме нису најважнији његови лични инте¬реси. А дај нађи таквог….“
У току свог излагања Саша се мало уморио, и на кратко застао, и управо кад је намеравао да настави причу, Игор га је прекинуо речима:
– Тата, ево стигли смо кући. Запамти где си стао са причом, па ћемо други пут наставити.
Уствари кад људи причају, време брзо пролази, и њима се учинило да су за врло кратко време стигли назад кући, па је Сашина прича коју је Игор са интере¬совањем слушао, за сад била прекинута.
Када су ушли у кућу, Марија им је саопштила пријатну вест, да је власник оне куће коју Игор намерава купити, до¬лазио да разговара и поручио да каже Игору, да, ако је озби¬љан купац и спреман да све одмах плати у кешу, продаће му је по повољној цени. Оставио је и број свог телефона, да га назо¬ве ако жели.
Игору се поменута кућа допала а и цена му је одговарала, и он је одлучио да је купи али да покуша још бар мало сни¬зити цену, међутим Саша му је рекао да нема смисла да се цењка, већ да му плати колико тражи и да ако мисли куповати пожури, јер се може појавити неки други купац.
У вези куповине поменуте куће по¬стојао је још један проблем. Игор је пре куповине желео да промени пре¬зиме и да његово ново и право презиме буде у уговору о куповини. У вези са тим договорио се са Сашом да од¬јави своје пребивалиште у месту у коме сaда живи и пријави у месту где му живе родитељи, па да у том но¬вом пре¬би¬валишту изврши промену пре¬зимена.То му је било потребно и због планиране же¬нидбе, али ту се сад појавио нови проблем. Имовина коју је наследио од својих лажнијх родитеља води се на њиховом пре-зимену, и ту би код продаје могле настати ком¬пликације, ако промени прези¬ме. Ствари су биле сло¬жене и тре¬бало је наћи неки начин да се то све некако реши. Све се у Игоровим мислима јако за¬петљало, и он није могао да смисли нешто паметно да све уради бла¬го-времено и како треба. Међутим, сви проб¬леми су решени на брз и једноставан начин, када се једног дана срео са Мила¬ном, који му је дао потребан савет како да то све изведе, али о томе из разумљивих разлога овде нећемо гово¬рити, иако сваки иоле паметан човек зна како се такве ствари раде. Овде треба рећи да Милан и овај пут није могао да издржи и да не почне са политиком, па је Саши успут рекао:
– Саша, послушај ме само један минут да ти нешто кажем. Синоћ сам нешто размишљао и закључио да Србија никад није била у горој економској ситуацији ни тако војно слаба као сада, али се они на западу ипак нас још увек много плаше. Не знам због чега? То ми није јасно?
– Кад је у питању Србија – одговори Саша – они имају комплекс ниже вредности. Иако су према нама врло арогантни и често се праве јако важни, они су у ствари страшно иско쬬¬-плексирани – одговори Игор – јер не треба заборавити да је 1912. српска војска била главна снага које је Турке отерала са ових простора, и то је био почетак пропасти, њене империје, да се Аустро-угарска распала након што је напала Србију, да су у току Другог светског рата Нем¬ци ратујући са Србима добро окрвавили гаће, и да је НАТО пакт, иако нам је побио преко 2000 људи, отео Косово и Метохију, порушио мостове и начинио огромну мате¬ријалну штету, ипак у том неп¬раведном и нерав¬ноправ¬ном рату доживео невиђену бруку и морални пораз, али ко им је крив што су без везе чачкали мечку.
То рече и ућута, јер није био расположен за даљи разговор, пошто су му мисли биле оптерећене бри¬гама везаним за послове које је у току следећих дана морао да обави.
Требао се одјавити у свом месту боравка и при¬јавити у новом, затим обавити разне бирократске фо𬬬малности око промене пре¬зимена, вађења нове личне карте и нове здравствене књижице Требало је више пута ићи у пошту или у банку ради уплате разних такса, а што је најгоре, свагде је требало увек дуго чекати док се не дође на ред, и требало је много стрп¬љења да се то све издржи.
Но, било како било, коначно је дошао и тај дан кад је Игор након дугог чекања у реду стигао до шалтера у МУП-у, и добио своју нову личну карту у којој је поред његовог имена било исписано и његово право презиме које је било истоветно са презименом његовог стварног оца Саше. Тако се се ипак сретно завршила једна замр¬шена животна прича чији се почетак десио оног часа када су га безобзирни и нечасни људи у по¬родилишту за шаку новца одвојили од његове рођене мајке.
Велика је радост била када је Игор своју нову личну карту показао својој мами Марији. Oна је одлучила да тај дан свечано прославе и припремила богату вечеру. И Саша се то¬ме догођају силно радовао, због чега је и једно прасе ни криво ни дужно платило главом.
Уз све набројано Игор је прилично често знао да скокне до Београда. Разлог је била она девојка коју је недавно упознао. Марија је неким урођеним инстиктом ко¬јег поседују само жене, приметила да се нешто врло озбиљно спрема, и да ће, како јој недавно рече она комшиница, кад јој је гледала у шољицу рекла, у њеној кући ускоро бити великог весеља.
И десило се како је стари мудрац давно рекао: оно о ч嬬му говориш, то ће се и догодити, а ако у нешто чврсто ве¬рујеш, то ће се и остварити.

***

Онај ко једног дана буде читао ове редове, можда неће разумети због чега су уз опис животног пута једног украденог детета и свега онога што су у вези са тим доживели његови родитељи, а посебно упорна мајка Марија, додати успут још неки, рекло би се, политички садржаји, који на први поглед немају никакве везе са основном темом, али можда ће на крају схватити да на овом свету није само мајка Марија била једина којој су несавесни људи украли срећу, већ да живимо у свету загађеном од неправде и безобзирности, у којем се често под плаштом хуманих идеологија лишавају среће многи појединци па чак и читави народи, и да писац када је по¬чео да пише ово дело није то радио са намером да напише нешто што би се требало допасти педигрираним кри¬тичарима и публицистима кетманскога соја, већ да при¬каже део истине једног несретног и прогоњеног али поносног народа, који успркос великим страдањима и даље одолева и пркоси бело¬светским силницима.

Завршено 23. фебруара 2013. год. у Новом Саду.

Бранко Мићић
Додатна објашњења:

1/ стр. 41: Види: Томас Ман (Thomas Mann): „Чаробни брег“, глава трећа.

2/ стр. 50: Никола Маловић: „Лутајући Бокељ“, Лагуна, Београд, 2007. год.:
У поменутој књизи се на назначеним страницама може прочитати:
Стр. 226 –„ …, где се абортиран дијелом мене могу на тржишту зарадити дебеле паре. Јер, мало се шта од фетуса заправо бацало. „

Стр. 253 – „Ми смо убили дијете. У утроби смо га искидали и за бадава продали фармацеутској индус¬три¬ји; да од јетре нашег че¬да направи помаду за подмлађи¬ва¬ње.“

3/ стр. 87: – „Kada saznaš da su Dani Zoltan i Dejl Zelko postali najbolji prijatelji. Dani Zoltan je kao pripadnik Vojske Jugoslavije 1999. godine oborio “nevidljivi” avion F117 kod Buđanovaca. Dejl Zelko je bio pilot oborenog aviona, došao je u Srbiju i izvinio se za sve.“ (податак примио од пријатеља из Канаде преко Интернета).

4/ стр. 88: Види: Разоткривени митови, „Треће око“ број 607, 19. март, 2013, стр.17-19.
:
5/ стр 88: Zlata Vokačova са потписом као Stefana Mаrpurugo u noveli „Facelija“ („U spomen Nacike Grofa“) pored ostalog navodi i sledeći citat iz jednog nemačkog dokumenta iz 1941. godine:
„Danas možemo samo konstatirati da 78 milijuna ljudi na središnjem njemačkom području od Jadrana dijeli samo slovenski narodić koji broji samo trećinu toliko glava kao Berlin stanovnika“.

6/ стр. 102: Богдан Ибрајтер, дневни лист „Политика“

7/стр.105 – Владислава Голубовић: „Жути бицикл“, Београд, 2002. год., „Евро“ – страна 110 – „Зар телевизија није само медиј за заглупљивање широких народних маса?“

8/стр.105 – Мигел Делибес: „Љубавна писма чулног шесдесето¬годишњака“, „Свјетлост“, Сарајево, 1990. год., страна 59 – Телевизоман! – Телевизија нема квалитетне програме, нигдје, да их има, да је заиста квалитетна, не би ваљала, јер деведесет посто гледалаца су они који немају укуса, они нису интелектуалци, не би је гледали. Тајна јесте у томе да не постанете сужањ телевизије, не проводите вријеме узалудно.
9/стр.114 – Види: Гојко Николиш: „Коријен,стабло, паветина“, „Нполит“, Београд, 1988.год., Прва књига, поглавље „Паветина се обавија“, VII – у тексту на стр. 177-178 се види доста сличности са постојећом ситуа¬цијом.
10/ стр. 115 – „Треће око“, број 604, од 5. фебруара 2013. год.

11/стр. 124 – „Што се Ранковића тиче, ја то кажем отворено и пред Србијанцима, он је крвав од главе до пете. Он није знао ништа, сем за Тита. Све је могао огањ да гори, само је ли Тито наредио, он ће све запалити за њега. Тако да је он крвав од главе до пете…………….
…………Тако се Ранковић и тиме бавио, он се свачим бавио. Дакле ту је била контраобавештајна служба у велико, али Ранковић је био такав, да је Тито рекао, побиј све, он би без размишљања све побио. Нареди му – „Удри“, он удара. Такав је он био. („Женски логор на Голом Отоку – исповест кажњеница и иследнице“, сакупили и приредили Драгослав Симић и Бошко Трифуновић, АВС рroduct, Београд 1990., Поречка 15).

12/126 – Херман Вендел: Борба југословена за слободу и јединство. Са немачког превео С. Недић. Фототипско из¬дање 1991.год., стр. 226 – „Гај Милоша Обреновића уце-њивачки олак¬шао за неколико хиљада форинти.“

13/стр. 126 – Žena koja je prošla sva iskušenja i patnje partizanskog rata, Fahrija Kapetanović – Jovanović u svojoj knjizi “Vjera i strah” (Izdavač “Filip Višnjić”, Beograd, 1986. god.) pored ostalog potresno i upečatljivo je opisala patnje srpskog naroda u toku Brozove NOB.
Evo nekoliko citata iz njene knjige:
Str. 62: Srećom, ja nisam vidjela golgotu banijskih i kra¬jiških izbjeglica kako se valjaju preko pola zemlje i hiljadama leševa obilježavaju svoj put. Nisam vidjela ni sablasne slike smrznutih porodica i čitava sela u zavijanom Šatoru i Grmeču. Ni apo¬kaliptične gavranove koji ujutro u nepreglednim jatima prelijeću Unu na bosansku stranu, a uveče grakću i otežali od ljudskog mesa vraćaju se natrag.
Str. 68: U junu 1942. godine na 3, 5 hiljade kozarskih partizana nasrnulo je je 45 hiljada teško naoružanih neprijateljskih vojnika. Zarobljeno je i u logore otjerano 70 hiljada nenaoružanih ljudi i žena, među njima i 24 hiljade djece. Djeca ratni zarobljenici, djeca ranjenici, djeca invalidi na štakama, djeca bez ruku ili bez očiju, djeca logoraši, specijalni dječji logori i posebna vrsta mučenja djece………….
Str. 76: Šta bi bilo sa mnom da sam bila na mjestu dječaka Miloša koji je u Jasenovcu, nogu okovanih u bukagije, bio određen da loži vatru pod velikim kazanom i velikim roštiljem? U ključalu vodu kazana ustaše su ubacivale po četvoricu živih ljudi, a na željezne šipke roštilja vezali, a zatim polagano pekli, po šestoricu živih ljudi, dječakovih rođaka, poznanika, seljana.

 
Накнадне забелешке:

– ТВ „Пинк“, 14. фебруар 2013. год., 22 сата.
Емисија са темом о крађи деце. Радња прилично замршена. Жена (презиме Димитров) 10. марта 1971. родила у Шајкашу два сина. Са образложењем да су физички слаба и да требају у инкубатор, деца су однесена у Нови Сад у болницу (тачно име болнице није казано), где је једно дете, наводно, умрло. На крају је изгледало је да је мајка пронашла украденог сина, али DNK анализа није то потврдила.(Овде се може поставити питање – да ли је код DNK анализа могућа грешка? – Б. М.)

26.mart 2013 uveče na televiziji –Evropski sud u Strasburu – krađa dece.
27. mart: na TV se donose vesti o presudi, ali u listovima novosadski „Dnevnik“, „Alo“, „Kurir“ i „Informer“ nema, ni reči.
28. март: – РТС – 1, јутарњи програм – у прегледу штампе уопште не спомиње пресуду о крађу беба.

У новосадском „Дневнику“ нема ништа о крађи беба.

„Вечерње новости“ на страни 13 (Хроника) доноси чланак који заузима 2/3 странице у оквиру којег се налази и једна фотографије мајки несталих беба.
Наднаслов: Европски суд за људска права у Страсбуру наложио Србији да реши све случајеве нестале деце.
Наслов: БЕБЕ РОЂЕНЕ ЗА ТУЂУ СРЕЋУ
Поднаслов: Пресуђено је да се Јовановићима исплати обештећење. Пред судом још стотине тужби.

Лист „Данас“. На страни 5 прилог са насловом: Афера „беби мафије“ поново актуелна у Србији, ПРОПУСТИ У СУЂЕЊИМА КОШТАЋЕ 35 МИЛИОНА ЕВРА.
Уз приложени фотографију текст: Родитељима сумњив нестанак око 3.000 беба. Прилог заузима више од ½ стране..

Лист „Политика“ (Београд) на страни 8: „Страсбур тражи решавање случаја несталих беба.“ – Танјуг.
16. 04. 2013 – „Независне новине“, Бања Лука (Интернет издање):
Отац Горан Плауц и мајка Драгица Плауц траже своја два сина близанца рођена 05. 08. 1993. год. у Тузли. Деца у болници нестала.
***
Шестог августа 2013.год. наишао сам на Интернету три потресна писма госпође Р. С., чији је садржај у вези са крађом деце у породилиштима.
Уз поменута писма објављено је и 18 коментара различите садржине, и све то преставља значан доку¬мент о једној опасној кри¬миналној појави у нашем друш¬тву.Тај криминал одавно траје и прос¬то је несхватљиво да надлежни ништа не чине да он спречи, а они који газе основна права човека достојно казне.
Из разумљивих разлога ја на овом месту нећу излагати садржај поменутих писама и коментара, али иста могу бити дос¬тупна свима који су за поменуту врсту криминала заин¬те-ресивани. Довољно је да то потраже на Фејсбуку (www.Facebook. com).

16. 09. 2013., oko 18 časova – RTS-1 (Beogradska hronika): Emisija o krađi dece.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Бранко Мићић (Бранко Мићић-Кондић) је рођен у Бугојну 1928. го¬дине где је провео детињство и Други светски рат. По завршетку рата завр¬шио је нижу гимназију у Травнику, затим Средњу техничку школу и Вишу педагошку школу (смер: физика, кемија и математика) у Загребу, и касније Технолошки факултет у Новом Саду.
Радио је као техничар, наставник и инжењер у производњи до од¬ласка у превремену пензију 1977. године.
За време активног рада у својој струци објавио је око четрдесет стручних радова и приручник „Основи пекарства“ (Београд, 1976.).
Након пензионисања своје интересовање усмерава на при¬купљање грађе из прошлости свога родног места Бугојна, и то у току 1983. и 1984. године објављује у локалним листовима појединих радних организација („ИНПО“ – Бугојно, „Шпедиција“ – Бугојно и „Борац“ – Травник).
Истовремено пише и приче у којима слика живот, људе и збивања из свог краја.
До сада је објавио следеће приче и документарне записе:

У листу „ИНПО“ – Бугојно:
„Разговор“ (1986.), „Два правила“ (1986.), „Подмазивање“ (1987.), „Инсани и хајвани“ (1987.), „Чудан сан“ (1987.), „Брља“ (1987.), „Пијавица“ (1988.), „Мудровање Митра Ћутолога“ (1988.), „Чудно вријеме“ (1989.) и „Како је умрло једно гробље“ (1989.).
У листу „Задругар“ – Сарајево: „Горки разговор“ (дец. 1987. – јан. 1988.), „Макробиотиква“ (август, 1988.), Разговор“ (јун 1989.) и „Црв (нов. 1990.).
У „Јеврејском прегледу“ (Београд, нов.-дец., 1987.) објавио је краћу документарну причу „Јеврејско гробље у Бугојну“, док је на конкурсу Са¬веза јеврејских општина Југославије (Београд, 1987.) добио другу награду за рад „Кратак приказ историје јеврејске заједнице у Бугојну“.
О прошлости Ватрогасног друштва у Бугојну писао је у часопису „Заш¬тита од пожара“, Београд, бр. 10., 1982.год.
Више прилога у периоду 1985-1987. године објавио је у „Веснику“ – орган Удружења срп. прав. свешт. – Београд (1985. – бројеви: 737 и 742; 1986. – бројеви: 749, 752, 753, 755, 757, 759 и 760; 1988. – бројеви: 773 и 774).
У едицији „Catena Mundi“, Београд – Краљево, 1992. (други део, стр. 472 – 474) објављен му је прилог: „Како сам доживео покрштавање“.
Поред осталог сарађивао је у „Православљу“ (број 327/1980 и 349/1981.), „Библиотекарству“ (Сарајево, 1982.), затим у листовима „Борац“ – Травник (април, 1988. – документарна прича: „Јусуф Печенковић – мој професор хемије“) и „Глас Крајине“ (прича: „Размишљање у самоћи“ – Бања Лука. 1988.).
Затим у „Гласу Поморавља“ (фебруар и мај 1990.), „Новом об¬зорју“, Бугојно, 1990 (прича: „Кућа“) и „Гласу на камену“ (Мостар, 1990., бр. 12). Добитник је прве награде за сатиру Библиотеке „Радоје Дома¬новић“ у Великој Плани за 1990. годину. (Кратка прича: „Како је крепао мој мага¬рац.).

Збирку песама са насловом „Дођи у моју ноћ“ објавио је у Бугојну 1990. године, монографију „Јањ – прошлост и садашњост“ у Шипову 1991. године, краћи роман „Прича о срећи“ (Нови Сад, 2000. године) и монографију „Срби у Бугојну“ (Нови Сад, 2003. године).
Поред наведеног објављено му је и следеће:
У годишњаку „Гарави сокак“, Инђија 2004. године на страни 151 песма „Судбина“, а у годишњаку посвећеном сусрету песника – сећа¬ње на Бранка Миљковића, Ниш 2004. године песма „Дар“.
Збирка песама са насловом „Песме и песмуљци“ у Новом Саду 20. јануара 2005. године.
У „Пазовачким новинама“ број 110, септембра 2005. године на страни 43 песма „Кад Сремац лађом путује“, а у броју 112 истих новина (новембра 2005. године) на страни 58 песма посвећена научнику и проналазачу Николи Тесли.
Кратак роман са насловом „Прича о срећи“ (друго прерађено издање) – објавио Центар за културу Стара Пазова 2006. године.
Монографија са насловом „Срби у Бугојну“ (друго, проширено и прерађено издање) објављена је у у Новом Саду у фебруару 2007.год.
Краћи роман са насловом „Прича о љубави“, Нови Са¬д 2008. године.
Прича „Едуковање“ у „Антологији најкраће не¬објављене приче“, часописа „АКТ“, Ваљево, 2008. год.
У Зборнику радова чланова Савеза књижевника у отаџбини и расејању „Сазвежђа“ број 7, Београд, 2008. год., стр. 23 и 24, песме: „Молитва за српску слогу“, „Судбина“, „Петао“, „Дар“ и „Стам¬педо“.
У току 2010. год. објавио је збирку приповедака са насловом „Приче из родног краја“, затим „Причу о једном животу – први део“, „Причу о једном животу – други део“, и документарне записе „Ратна зима у Мркоњићу“ и „Станко Кутањац – непризнати народни херој“.
У току 2010. год. приредио је и умножио у виду мале књижице чланке учитеља Ми¬лана Ј. Бешлића објављене у сарајевском „Школском вјеснику“ 1908. и 1909. год., са насловом „Бугојно и околина“ са намером да поменутог ау¬тора спасе од заборава.
У јануару 2011. год. приредио је и објавио брошуру „Тестамент госта Радина“ – преписан савременом ћирилицом.
Прича о једном животу – трећи део“, аутобиографски запис, обја¬вљен у Новом Саду , 2011. год
„Размишљања о постојању и животу“,монографија, Нови Сад, април 2011.год.
Документарни материјал са насловом „Запис о злочину“ објавио је у Новом Саду 1912. год. (напомена: на корицама је грешком упи¬сана 2010. год.)
„Гавро Вучковић о себи и своме времену, монографија, Нови Сад, 2012. год
„Запис о Крупи на Врбасу“,монографија, Нови Сад 2013. год.
„Српске породице у општини Бугојно“, документарни запис, Нови Сад, 2013. год.
„Украдена срећа“ кратак роман из савременог живота“, Нови Сад, 2013. год.
У међувремену је у часопису „Треће око“ објавио следеће кратке приче: “Вампир (број 568, 20. септ. 2011.), „Глигорије“ (број 573), „Моћ бабе Иконије“, (број 576), „Предосећај ( број 583), “Грех бабе мачице“ (број 589), „Тајна веза“, број 595), „Молитва“, број 598), Мртвачка свећа“ ( број 603) и „Кућа пуна духова“ (број 609,16. април 2013. год ).
У електронском часопису „Носорог“, Бaња Лука, објавио је следеће:

број 120, страна 20 – кратка песмица (један стих) са нас¬ловом „Живо¬тињско царство“:
број 121, стр. 2 клетва: „Да бог да ти деца силиконе сисала!“
број 125 страна 5 – песма посвећену Николи Тесли.
број 126, страна 4- песма „Судбина“.
Број 128, стр. 5 – песма „Петао“.
брoj 133, стр.2 – песмица „Комад хлеба“
број 134, стр. 10 – „Mолитва за народну слогу“
број 136, стр. 7 – песмице „Риболов“ и „После кише сунце“.
број 139, стр. 4 – песмице „Лептир“ и „Печат“.

На сајтu „mycity./ Naša pisana dela:

Песме. „Дар“, Лептир“ „Петао“, „Кад једног дана отегнем папке“, „Ја сам жена“, „Данас ћу се добро налокат΄“, „Кад Сремац лађом путује“
Сатирична прича „Како је крепао мој магарац“
Кратки романи: „Прича о срећи“, „Прича о љубави“, „Украдена срећа“ и „Љубавни јади Јосипа Броза“ – први наставак.
Монографија „Размишљања о постојању и животу“.
Кратке приче: „Вампир“, „Глигорије“, „Моћ Бабе Иконије“, “Предосећај“, „Грех бабе мачице“ ,“Молитва“, „Тајна веза“

Збирку новинских чланака у којима се описује прошлост Бугојна и околине, а који су објављени у току 1982., 1983., 1984. и 1985. године у локалним листовима „ИНПО“ – Бугојно, „Шпедиција“ – Бугојно и „Борац“ – Травник, аутор је сабрао и фотокопирањем умножио у ограниченом броју примерака, са жељом да их сачува од заборава. Заинтересовани за ову збирку, која када је у питању прошлост Бугојна, данас преставља занимљиву историјску грађу, могу се обратити лично аутору.
Бранко Мићић- Кондић
„Украдена срећа“
(кратак роман)
Умножено у 20 примерака
Нови Сад, Текелијина 11/2
Моб. 064 213 1096