Blog

30 mar
0

VESELA VEČER POEZIJE UZ BAND BUMERANG IZ SRPSKE

U velikoj dvorani Društvenog centra u Ljubljani – Bežigrad 28.03.2014. u 19:30h Predsednik Saveza srpske dijaspore Slovenije g. Saša Gajić, pozdravio je prisutne, te zaželeo svima ugodno raspoloženje uz dobro veselje. Savez srpske dijaspore Slovenije organizovao je i izveo uz svoje članstvo kulturno umetnički program pesnika, umetnika, prijatelja i počasnih članova, ovoga puta svoje pesme su predstavili g. Petar Stojanović, g. Zoran Gundžulić, g. Miloš Đonović, a kum saveza dijaspore i najbolji violinista i  R. Srpske  g. Nedeljko Trivunović je povremeno uz band BUMERANG pokazao svoje umetničko-sviračka dostignuća. To da je izvedeno profesionalno i zanimivo, dokazuju i burni aplauzi, koji su i ovoga puta odjekivali dvoranom. Nekoliko izvornih pesama otpevala je i mala Sara Gajić, koju su pratili česti aplauzi. Veselje koje je trajalo do sitnih sati, svirkom, pesmom i igrom gosti nisu gledali na vreme. Organizatori su se pobrinuli i za dovoljno različitog pića, pečenja, a pred ponoć bilo je razdeljeno i pet torti uz različite kolače. Dakle, zahvala ide organizatorima, izvođačima, a posebno već slavnoj muzičkoj grupi BUMERANG, koji zaista znaju odraditi svoj profesionalni posao.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

ВЕСЕЛА ВЕЧЕР ПОЕЗИЈЕ УЗ БАНД БУМЕРАНГ ИЗ СРПСКЕ

У великој дворани Друштвеног центра у Љубљани – Бежиград 28.03.2014 у 19:30 часова. Председник Савеза српске дијаспоре Словеније г. Саша Гајић, поздравио је присутне, те зажелео свима угодно расположење уз добро весеље. Савез српске дијаспоре Словеније организовао је и извео уз своје чланство културно уметнички програм песника, уметника, пријатеља и почасних чланова, овога пута своје песме су представили г. Петар Стојановић, г. Зоран Гунџулић, г. Милош Ђоновић, а кум савеза дијаспоре и најбољи виолиниста и  Р. Српске  г. Недељко Тривуновић је повремено уз банд БУМЕРАНГ показао своје уметничко-свирачка достигнућа. То да је изведено професионално и занимиво, доказују и бурни аплаузи, који су и овога пута одјекивали двораном. Неколико изворских песама отпевала је и мала Сара Гајић, коју су пратили чести аплаузи. Весеље које је трајало до ситних сати, свирком, песмом и игром гости нису гледали на време. Организатори су се побринули и за довољно различитог пића, печења, а пред поноћ било је раздељено и пет торти уз различите колаче. Дакле, захвала иде организаторима, извођачима, а посебно већ славној музичкој групи БУМЕРАНГ, који заиста знају одрадити свој професионални посао.

Opširnije
26 mar
0

ПРИНЦИП ИЛИ ПРИНЦИПОВАЊЕ ПО ГАВРИЛУ

Припремио: Мр. Слободан М. Чуровић

И би Принцип. Именом, Гаврила. Презименом муке .
И би принцип. Био и остао поносни зауст и збир свих ср(б)ских ријечи, најоштријих, најхрабријих.
Принцип изговорна бројка за заум опаких намјера КиК –а, којима је Србија била сметња да остваре Дранг нацх Остен (продор на Исток).
GavriloИ би Принцип у Сарајeву граду, плотуни слободе, символ подвиговања и страшног избора, части и дате ријечи. Рука затегнута, Гаврила жишке ,прва је стријела слободница у Европи, против тиранског, ауторитарног система, који је млио и понижавао мале народе, под видом демократског удешаја.
Гаврило из куће гласите, чији надимак некад бјеше Чека, вребао је и дочекао најстаријег престолонасљедника Европе, са пријетећим ратничким амбицијама, који баш на Видовданак, то најдаље небо Србиново, хтједе да војним маневрима застреца Србље, Пијемонт и тада узданицу свих Словена, измучену, уморну балканским ратовима, да би демонстрирали силу, на Дан завјетовања Обилићевског, баш на тај Дан, а како рече Џон Рид…..
Све се закувало раније, иако би многи данас да наметну слику ревизије историје, да побједнике проглашавају залуталима, да губитнике чашћавају, ко да је наш изгиб њина прћија  и још увијек, као свекада ср(б)ском крвљу и да на костима Ср(б)ским, гради новоколонијалне вавилонске куле, лажијезика и лажичињеница.
Како велики латиноамерички писац, творац „магијског реализма “Хорхе Луис Борхес вели: “ Аустрија је по сваку цену хтела рат. Атентат је био само изговор.“(Др Младен Мирић , Српска баштина , Београд , 2013, стр.33).
Све је раније договорено у Конопишту у лагодним буржујским шетњама, освједоченог мрзитеља Срба,Кајзера Вилхелма II и крутог клерикалисте Франца Фердинанда, јер: “нису због Принципа „заратиле највеће државе, већ због тежње немачког Рајха  и К и К за премоћи у свету и пута на Исток.“

Зар у Аустрији већина учених људи није била за рат.
Зар у ратничком прогласу Ки К – а није пријетећи истакнуто: “Србија мора умрети.“
Зар први логор у свијету у I свјетском рату, али за Србе није увела Ки К-а.
И није тада умрла Србија (но се вазнела у истинску епопеју). Али је касније и као вазда умирала (али и васксавала) на рате, јер нам је кућа на друму, па смо у њу пуштали чуму, да останемо на беспућима од немила до недрага, у безуму, у суровој истини да ниједан народ нијесу толико кажњавали као нас, што јесмо имали принцип, што принциповасмо  и лобањама свијетлисмо, што се наше синђелићевање, гавриловање, тепићевање, саичићевање, гавриловићевање, претвори  у мит, у жучну пјесму трагичницу, мученицу.

И би Принцип, са укоријењеним стопама, којих више  нема поред Миљацке, а вода протиче и не каже ништа, али она зна, за најширу стопу, натврђу петљу младобосанаца, на чијим уснама бијаше као аманетски припјев ријеч жеравица, Богдан Жерајић.
„Ко хоће да живи нека мре“ , ко хоће да јесте, нек не буде није, ко хоће сад нек не буде послије. Ко хоће, ко смије, коме баста, коме је мрети као и жељети.
Тај хитац и данас путује Јевропом, старом усидјелицом, напудерисаном прекрајањима, пребрајањима, превртљивостима.
И би хитац. И би добар. Од Гаврила. Из Обљаја, који се нама јавља, глувој дјеци, па не видимо стопе, ту пест од зора, јер да би ушло у пјесму „аутоматика“ , кроз погибију се мора.
И много касније од тог хица други су хитачинама  осиромашеног уранијума поранили да нас чашћавају, умјесто барутног повјетарца Гавриловог, изручивали су торнада ратних ђаконија, да се још освете, јер нијесу се никад нама осветили, док кивно нас попречују, условљавају, јер недовољно су нас убили.
И би Принцип, и јесте и биће принцип.
Онај вјечни, из Терезина, мученик у ледној тамници, од гуја и акрепа, завезан за алку, да не утекне, а он им утекао, но не знају, у бесмртност се преселио, иако му једна рука на земљи остала, другом је Бога пригрлио.
И сад је сен што светли, па наврати каткад у Беч, да још једном упише своје име ср (б) у књигу жалби и опомена. Истргнуће је они, поцијепати, но потпис части Гаврилов је остао, не могу га препрати, ни његов тајни код.
(Кажу да је  мемљива  тамница после паћеничке смрти Гаврилове  а по тијелу му бијаху гнојне ране величине тањира), да је након исељења из овог свијета, кажњавања најбестидбнијег и најбездушнијег, та тамница била окречена у црвену боју, са букетима цвијећа. И ма колико би је пута прекречили, остајала је та боја, млазница Гаврилове крви, како је говорио послије затворски чувар.
Та млазница, та омладница, та тужна српска јасика, још и данас чудесношћу херојства жила , но је ли у нама остало још ,  и колико  колико оног смијемо ли, колико је у нама остало још Гаврила.
 
У Подгорици , 21. 3. 2014.     

Opširnije
23 mar
0

POŠTOVANJE – U ALPSKOJ DEŽELI NOVO VODSTVO DIJASPORE

novi siteJavlja dopisnica: prof. Jovana Vujičić

Godišnja skupština Saveza srpske dijaspore Slovenije održana 21.03.2014 u prostorima na svom sedištu   (Linhartova cesta 13 Ljubljana) za vremenski perod od četiri godine izabrala je novo vodstvo i to:

–    predsednik saveza prof. Saša Gajić, univ. dipl.polit.
–    generalni sekretar saveza g. Đuro Tešanović
–    tehnički sekretar saveza g. Dragomir Dragosavljević
–    potpredsednik saveza g. Igor Mitić i g. Radovan Milić
–    blagajničarka saveza ga. Vanja Gligorević
–    predsednik nadzornog odbora saveza g. Milorad Savić
–    predsednik disciplinske komisije saveza g. Siniša Vukadinović
–    predsednik sportskog sektora saveza g. David Tepić
–    predsednik muzičkog sektora saveza g. Nedeljko Trivunović
–    predstavnik za zastupanje Srba iz Slovenije u Srbiji general Milan Aksentijević
–    predstavnik za zastupanje Srba u Sloveniji za sticanje statusa manjine prof. Milenko Vakanjac

Iskrene čestitke novoizabranom vodstvu!!!

 

Opširnije
20 mar
0

ЧУДНО АЛИ ИСТИНИТО

Pripremio: Протинамјесник Петар Јовановић

ХРАМ СВ. ОЦА НИКОЛАЈА (ЦРКВА БРВНАРА) У РОМАНОВЦИМА СО Градишка, Република Српска

Протинамјесник Петар Јовановић – Најстарија богомоља парохије романовчко – машичке јесте стара дрвена црква у Романовцима, највјероватније и најстарија у овом Поткозарском крају. По предању њена старост сеже и до 400 год. Ово мишљење допуњује и сам изгед цркве који има све знаке старине. Приповедају се и две фантастичне приче о мјесту на којем је црква подигнута. Једна, да  је било неко језерце и кад је народ тражио да гради цркву, турске су власти дале ово језерце. Људи су се дали на посао. Мушкарци су доњели камење, а жене земљу у прегачама. Језеро је затрпано, изгубило се и премјестило у сусједно село Миљевиће. Друга пак, да су Турци након бројних молби околњих Срба, дозволили градњу цркве искључиво у једном дану, а увече место градње је било одређено управо то језерце. Када су српски неимари током јутра поранили градити, језерце је преко ноћи нестало.
ROM. ZVONIKБило тако или другачије, важно је да је та црквица сачувана и данас уз велику бригу и самих мјештана. Црквица је непрецјенљиве између осталога и умјетничке вредности. Можда је значајно нагласити и то, да неки болесници који посећују ту црквицу изјављују, да болови у црквеном  кругу нестају или се веома смањују.Тако се те приче преносе са кољена на кољено. Постоји могућност, да је та црквица подигнута кријући од турака у шуми. На ту помисао наводи сам амбиент, положај цркве обкољен је са три стране шумом, а и груби извођађки радови на грађи цркве. По народном причању промјенила је три крова. Не памте ни најстарји људи кад је посљедни пут прекривена. Ни нека бака Јања Ковачевић за коју веле да је живјела 115 год. а умрла око 1934 год. није запамтила кад је посљедни кров постављен. Црква је посједовала, истина у лошем стању,  антимис издан за време Митрополита Павла Ненадовића 1749 – 1766 год. који се данас налази у ризници епархије Бања Луке. Ситно урезана цифра 1812 год. на вратима и запис на дверима 1815 год. Најстарији су датуми о њој. Али то ће бити податци вјероватно о њеној последњој поправци. Дуга је 7,40 м; широка 4,16 м обимњих зидова 1,90 м; висина до сљемена 5,75 м. Основна уздужна брвна испадају са западне стране преко 1 м због дуге и извучене стрхе, која образује неку врсту отвореног тријема пред улазом. Ојачање обимне конструкције извршено је костницима, али са унутрашње стране. Кров је стрм са широком стрехом и на челним странама јако извучен, и са источне стране за 1 м, а са западне за 1,60 м. Заобљења су постигнута врло честим роговима и прирошцима. Унутрашњи простор подјељен је на олтар и средњи дио. Притвора нема али је над тим дијелом подигнут хор са степеницама у дужини 2,13 м. Олтар је одвојен сада високом дрвеном преградом са старим дебелим довратницима царских и северних двери. Јужних двери нема. Отвори двери су на декоративан луг. Преградне даске ужљебљене су између стубова и иконостаса. Свети престо је на декоративном стубу на каквом је био и жртвеник кога сада нема. Под језемљен таванице нема, има два спојна отвора. Главни улаз са запада, правоугаоног облика величине 1,46 x 1 м. Затварају га двокрилна храстова врата дебелине од 0,55 м. Други отвор од 65 x 50 цм на олтару до југоисточног угла. За пропуштање светлости на појединим местима, служе уски прорези на брвнима. Храм је посвећен Св. оцу Николају. Пред црквом је у раније време подигнут дрвени звоник са два звона. Од старина сачуване су царске двери од тешког боровог дрвета. Горњи дио је на заобљен луг. Величина појединих крила је 141 x 42 x 4 цм. Површина је уоквирена простим црвеним шарама подељена у три поља која су предвојена црвеним и жутим простим тракама. Сва поља су исликана допојасним ликовним преставама. Технички су веома слабо обрађена,  боје су избледеле а темељ се са добрим дијелом скинуо. На лијевом крилу испод полулука, насликан је Св. Архангел Михаил који држи теразије са пуно ситних љутских прилика у тасу, а у другој руци печет са рјечима: Свјат, свјат, свјат. У трећемом пољу Св. Архангел Гаврило од Благовести са крином у руци. Основа је код свих плаве боје, доле бледо ружичасте. Драперије су зелене, окер са мрким сенкама, тамно-црвене и сиво-беле, доста грубог и неукусног тона, избледело од времена. На десном крилу, у горњем пољу: Св. Архангел Рафаил, у краткој војничкој туники, маслинасто-зелене боје, црвеној хламиди и сивим крилима. У једној руци носи рипиду, у другој колут са написом: Свјат, свјат, свјат. У пољу испод њега: Св. апостол Павле, у тамно – плаво хитону, цинобер плашту, са мачем у лијевој руци и пером у другој. У доњем пољу је Богородица, са раширеним рукама како у Богородице, ширшаја небес. У лијевом углу је бјели голуб са благодатним зрацима. Царске двери нису поручбина једног ктитора, него више приложника којих су имена исписана покрај сваког лика.                                                                                                                                             То показује слабо економско стање становништва. Поред Апх. Михаила записано је: Писа Анчелија (Анђелија) одкупи себи; код апостола Петра пише: одкупи себи за помен Стеван вадар. Поред ап. Павла: писа Марко за спомен себи 12 гроша и по: код Богородице: писа Иока (Јока) за помен себи гроша 119. На полеђини двери је слабо читан запис: Теодор? (Ц) Ексан? Писа ереј (апхимандрит Антоније). По књигама има нешто записа. У служевнику штампано у будиму 1799. год. на полеђини насловног листа пише: Сија службеник ест цркве романовачке писа поп Паво Бранковић месеца октобра 1855 године ден 8. На псалтиру Будимског издања 1838. год. првом празном листу: Сија књига салир попа Миаила Новковића откупи га Ђука Суруђић живијем за здравље мртвим пред душу. Бог им дао царство небесно за цванцика 1848. год. Свакако да је ова светиња запамтила многе муке свога народа што би да је сачувано од заборава било од непроценљиве вредности за упознавање ове парохије и овог мјеста.
Први пут 1812. год. цркву су прекрили браћа Пејашиновић (било их је пет), а један од њих био је ковач који је исковао све ексере за прикивање шиндре. Да би се заштитила од тоталног нестанка јер је зуб времена учинијо своје, жене предвођене свештником Велимиром Поповићем извршиле су прекривање цркве црјепом 1955. год. Жене које су водиле посао биле су: Петрана Петровић, Тривуна Макић, Јелена Кукић и Марија Тодоровић.

   Зашто су жене водиле овај посао? Људи су били чланови комунистичке партије па се могло десити да неко буде искључен, а то би била велика »несрећа« за дотичног. Желећи да од заборава отргну успомену о Православном вјенчању писца Петра Коћића и Милке Вукомановић, 18. септембра 1904. год. Задужбина »Петар Кочић« Бања Лука – Београд у посљедње време организује додјелу књижевне награде »Кочићево перо« за јесен истакнути прегаоцима на књижевном пољу. На тим годшњим скупинама, народним саборима окупљали су се и општински чиновници који су на неки начин имали могућности а и потребу да материално помогну ове старе Светиње, као и поправку запуштеног пута који води ка цркви. Зборовање ове врсте код овог Светог храма има позитиван утицај на село Романовце.

Č U D N O  A L I  I S T I N I T O

Pripremio: Protinamjesnik Petar Jovanović

HRAM SV. OCA NIKOLAJA (CRKVA BRVNARA) U ROMANOVCIMA SO Gradiška, Republika Srpska
Protinamjesnik Petar Jovanović – Najstarija bogomolja parohije romanovčko – mašičke jeste stara drvena crkva u Romanovcima, najvjerovatnije i najstarija u ovom Potkozarskom kraju. Po predanju njena starost seže i do 400 god. Ovo mišljenje dopunjuje i sam izged crkve koji ima sve znake starine. Pripovedaju se i dve fantastične priče o mjestu na kojem je crkva podignuta. Jedna, da  je bilo neko jezerce i kad je narod tražio da gradi crkvu, turske su vlasti dale ovo jezerce. Ljudi su se dali na posao. Muškarci su donjeli kamenje, a žene zemlju u pregačama. Jezero je zatrpano, izgubilo se i premjestilo u susjedno selo Miljeviće. Druga pak, da su Turci nakon brojnih molbi okolnjih Srba, dozvolili gradnju crkve isključivo u jednom danu, a uveče mesto gradnje je bilo određeno upravo to jezerce. Kada su srpski neimari tokom jutra poranili graditi, jezerce je preko noći nestalo.
Bilo tako ili drugačije, važno je da je ta crkvica sačuvana i danas uz veliku brigu i samih mještana. Crkvica je neprecjenljive između ostaloga i umjetničke vrednosti. Možda je značajno naglasiti i to, da neki bolesnici koji posećuju tu crkvicu izjavljuju, da bolovi u crkvenom  krugu nestaju ili se veoma smanjuju.Tako se te priče prenose sa koljena na koljeno. Postoji mogućnost, da je ta crkvica podignuta krijući od turaka u šumi. Na tu pomisao navodi sam ambient, položaj crkve obkoljen je sa tri strane šumom, a i grubi izvođađki radovi na građi crkve. Po narodnom pričanju promjenila je tri krova. Ne pamte ni najstarji ljudi kad je posljedni put prekrivena. Ni neka baka Janja Kovačević za koju vele da je živjela 115 god. a umrla oko 1934 god. nije zapamtila kad je posljedni krov postavljen. Crkva je posjedovala, istina u lošem stanju,  antimis izdan za vreme Mitropolita Pavla Nenadovića 1749 – 1766 god. koji se danas nalazi u riznici eparhije Banja Luke. Sitno urezana cifra 1812 god. na vratima i zapis na dverima 1815 god. Najstariji su datumi o njoj. Ali to će biti podatci vjerovatno o njenoj poslednjoj popravci. Duga je 7,40 m; široka 4,16 m obimnjih zidova 1,90 m; visina do sljemena 5,75 m. Osnovna uzdužna brvna ispadaju sa zapadne strane preko 1 m zbog duge i izvučene strhe, koja obrazuje neku vrstu otvorenog trijema pred ulazom. Ojačanje obimne konstrukcije izvršeno je kostnicima, ali sa unutrašnje strane. Krov je strm sa širokom strehom i na čelnim stranama jako izvučen, i sa istočne strane za 1 m, a sa zapadne za 1,60 m. Zaobljenja su postignuta vrlo čestim rogovima i prirošcima. Unutrašnji prostor podjeljen je na oltar i srednji dio. Pritvora nema ali je nad tim dijelom podignut hor sa stepenicama u dužini 2,13 m. Oltar je odvojen sada visokom drvenom pregradom sa starim debelim dovratnicima carskih i severnih dveri. Južnih dveri nema. Otvori dveri su na dekorativan lug. Pregradne daske užljebljene su između stubova i ikonostasa. Sveti presto je na dekorativnom stubu na kakvom je bio i žrtvenik koga sada nema. Pod jezemljen tavanice nema, ima dva spojna otvora. Glavni ulaz sa zapada, pravougaonog oblika veličine 1,46 x 1 m. Zatvaraju ga dvokrilna hrastova vrata debeline od 0,55 m. Drugi otvor od 65 x 50 cm na oltaru do jugoistočnog ugla. Za propuštanje svetlosti na pojedinim mestima, služe uski prorezi na brvnima. Hram je posvećen Sv. ocu Nikolaju. Pred crkvom je u ranije vreme podignut drveni zvonik sa dva zvona. Od starina sačuvane su carske dveri od teškog borovog drveta. Gornji dio je na zaobljen lug. Veličina pojedinih krila je 141 x 42 x 4 cm. Površina je uokvirena prostim crvenim šarama podeljena u tri polja koja su predvojena crvenim i žutim prostim trakama. Sva polja su islikana dopojasnim likovnim prestavama. Tehnički su veoma slabo obrađena,  boje su izbledele a temelj se sa dobrim dijelom skinuo. Na lijevom krilu ispod poluluka, naslikan je Sv. Arhangel Mihail koji drži terazije sa puno sitnih ljutskih prilika u tasu, a u drugoj ruci pečet sa rječima: Svjat, svjat, svjat. U trećemom polju Sv. Arhangel Gavrilo od Blagovesti sa krinom u ruci. Osnova je kod svih plave boje, dole bledo ružičaste. Draperije su zelene, oker sa mrkim senkama, tamno-crvene i sivo-bele, dosta grubog i neukusnog tona, izbledelo od vremena. Na desnom krilu, u gornjem polju: Sv. Arhangel Rafail, u kratkoj vojničkoj tuniki, maslinasto-zelene boje, crvenoj hlamidi i sivim krilima. U jednoj ruci nosi ripidu, u drugoj kolut sa napisom: Svjat, svjat, svjat. U polju ispod njega: Sv. apostol Pavle, u tamno – plavo hitonu, cinober plaštu, sa mačem u lijevoj ruci i perom u drugoj. U donjem polju je Bogorodica, sa raširenim rukama kako u Bogorodice, širšaja nebes. U lijevom uglu je bjeli golub sa blagodatnim zracima. Carske dveri nisu poručbina jednog ktitora, nego više priložnika kojih su imena ispisana pokraj svakog lika.

To pokazuje slabo ekonomsko stanje stanovništva. Pored Aph. Mihaila zapisano je: Pisa Ančelija (Anđelija) odkupi sebi; kod apostola Petra piše: odkupi sebi za pomen Stevan vadar. Pored ap. Pavla: pisa Marko za spomen sebi 12 groša i po: kod Bogorodice: pisa Ioka (Joka) za pomen sebi groša 119. Na poleđini dveri je slabo čitan zapis: Teodor? (C) Eksan? Pisa erej (aphimandrit Antonije). Po knjigama ima nešto zapisa. U služevniku štampano u budimu 1799. god. na poleđini naslovnog lista piše: Sija službenik est crkve romanovačke pisa pop Pavo Branković meseca oktobra 1855 godine den 8. Na psaltiru Budimskog izdanja 1838. god. prvom praznom listu: Sija knjiga salir popa Miaila Novkovića otkupi ga Đuka Suruđić živijem za zdravlje mrtvim pred dušu. Bog im dao carstvo nebesno za cvancika 1848. god. Svakako da je ova svetinja zapamtila mnoge muke svoga naroda što bi da je sačuvano od zaborava bilo od neprocenljive vrednosti za upoznavanje ove parohije i ovog mjesta.
Prvi put 1812. god. crkvu su prekrili braća Pejašinović (bilo ih je pet), a jedan od njih bio je kovač koji je iskovao sve eksere za prikivanje šindre. Da bi se zaštitila od totalnog nestanka jer je zub vremena učinijo svoje, žene predvođene sveštnikom Velimirom Popovićem izvršile su prekrivanje crkve crjepom 1955. god. Žene koje su vodile posao bile su: Petrana Petrović, Trivuna Makić, Jelena Kukić i Marija Todorović.

Zašto su žene vodile ovaj posao? Ljudi su bili članovi komunističke partije pa se moglo desiti da neko bude isključen, a to bi bila velika »nesreća« za dotičnog. Želeći da od zaborava otrgnu uspomenu o Pravoslavnom vjenčanju pisca Petra Koćića i Milke Vukomanović, 18. septembra 1904. god. Zadužbina »Petar Kočić« Banja Luka – Beograd u posljednje vreme organizuje dodjelu književne nagrade »Kočićevo pero« za jesen istaknuti pregaocima na književnom polju. Na tim godšnjim skupinama, narodnim saborima okupljali su se i opštinski činovnici koji su na neki način imali mogućnosti a i potrebu da materialno pomognu ove stare Svetinje, kao i popravku zapuštenog puta koji vodi ka crkvi. Zborovanje ove vrste kod ovog Svetog hrama ima pozitivan uticaj na selo Romanovce.

Opširnije
15 mar
0

Srpska kultura danas (raščepljeni identitet i raspismenjavanje)

Mr Slobodan Curovic Припремио: Мр. Слободан М. Чуровић

Српскoj култури  је потребан здрав ,националан  пројекат, истинитог идентитета и представљања.
Концепт постмодерне (као тренутне стилске формације, умногоме је удаљен од традиционалних вриједности српске културе , од оног изворног и српског предзнака, све више кокетирајући са европским сервисима културе,   културног изобличавања и наметања квази естетског. Српска култура данас је урушена, намјерно бачена у запећак  пред лажним културама и културњацима. Какав је наш однос према мајчинској српској култури и шта она подразумијева? Јесмо ли ми дорасли том питању? Зашто се туђинска култура имитација и квазиквалитета  проглашава нашом изворном културном понудом? Зашто смо фолклор и гусле, игре, пјесме, предања  потиснули, зашто смо стидно поклекли, а све у име опијености  јевропским  понудама. Зар да заборавимо народног гуслара Танасија Вућића који је 1927. год.   у Прагу  на Универзитетском славистичком центру пјевао пред студентима а касније и пред Масариком. Годину дана касније од њега је добио Орден бијелог лава  први степен. У Берлину  је снимио двадесет  грамофонских   плоча на Фонографском одјељењу од којих су двије златне ,проносећи славу и свјетлост подвиговања овог нашег светог инструмента. Зар нам више нијесу умилни звуци наше пјевајуће историје, зар блуз и џез да наше српско „бити“ укрље ионемијеме.
Јесмо ли ми вјерни културници или понављачи, додворници  друге новоколонијалне културе, несрасле са нашим постојањем и историјским ходом.Зашто се стидимо својег?
Јесмо ли ми ћирилична, изворна српска култура или хрватска, наметнута латинична култура, јер битно је и писмо на којем ћемо саопштавати духовни садржај, наше религиозно, морално и умјетничко „вјерују“. Да не пролазимо поред гробова предака, као непознатих и хладних писмена.
Српски језик је кућа, писмо је ћирилични (али само оно) кров.Језик је бивство, писмо је ков, најсроднија ковча којом смо везани за прошлост, да би закорачили у будућност. Да не будемо гола раскултурњена ледина, да будемо своји, они Срби, али бивши прави Срби.
Кафкијански процес је само процесић у односу на непрестана расрбљавања, расписмењавања, рашћиличарења (нарочито у српској негдањој Спарти, Црној Гори ).
Изгледа да се код нас сваких педесетак година појачава та бруталност гашења свега српског, намјерне заборавности, јер ковачи лажних злослутних писмена и несрпских писама не мирују у настојању да се ругају свим српским(читај најбољим својим ) културним, духовним вертикалама , да их пониште и преграбуљају.
– Зар је Његош, још увијек обурдани владика и владар Црне Горе   заслужио, да буде утамничен у ледној фараонској извјештаченој гробници (по укусу комуњарско- ватиканском ) да нема мира колико су га пута декретима селили, не поштујући његов аманет скромне капеле , да ту почине на језерском врку ближи звијездама, мисли луче и мучеништву.
И његов јубилеј желе смандрљати и представити га као неко страно тијело у бићу „ваљатне српске Црне Горе“ , а не као њену кичму и жилу, осунчану генијалност тајночувца ловћенског , отргнутог у свесвјетија са стегом земног. Хоће да  га представе и карикирају као другачијег непознатог, а не обилићевског, крваву сузу српског наднебесја и најдалековидније српско слово.
– Дан Светог Симеона, државотворитеља, ср(б)ског светородитеља и првосвеца готово се и не помиње (да није литије наше свете цркве улицама Подгорице ) не би ни зали да је на обалама Рибнице рођен отац Светог Саве, а да зидине његовог града  дјелују сабласно пусто, зарасле у коров и контејнеризацијом заточене.
– Од Подгорице до Зете (некада ср(б)ске поносите, до центра Голубоваца, на неких 15 километара само су два ћириличнас натписа (ресторан „Златибор“ и Ресторан код Милете ).
– Подгорица тоне  по новорјеку у латинично пријевођење, јер је до те мјере осакаћена ћирилица, са мрзилом српског и форсирањем латинице да се осјећа нелагода, по једном подло  заумљеном  плану, чији су центри  кроатоцентрични, дозирани евроатлантским извозницима назови културе.
– Тв и већина штампаних  медија изузев  опозиционе новине „Дан“ стварају карикатуру од српског језика, у форсирању неког непостојећег лингвистичког,  политичког језика, црногорског, сочно обогаћеног хрваштином(ђетињство, сенчење   (страствена изведба, кућански послови, мобител, укњижба, извана.  Реторика нарочито спортска је препуна тих новотарија (поравнат резултат, неко је забио гол, казнени ударац …
– Шта тек рећи за наставне програме гдје је пребрисан , искључен Свети Сава, јер је непожељан, јер је „освајач“ (иако се некада пјевало у оквиру светосавских свечаности:
„Све што нама треба добијамо с неба.“
Али завладале су земне категорије, јер ако се грколико присјетимо неких прошлих шездесетак година, били смо  обогаљени и људски престрављени особеном атеистичком инаџијском матрицом, која је бога прогласила за партијског непријатеља а цркве и манастире претварала у нужнике. И нигдје погубније ни разорније рашчепљење свега српског није било као у Црној Гори. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић је осуђен за вербални деликт на 11 година затвора само што је поменуо српске муке и страдања у извитопереној Ендехазији.
Двадесетак година уназад  новокоскојевски љубитељи култа бравара (што је Србље био забравио да не знадоше ко су) острашћени  дукљани  позивају приликом избора бираче да ће се уништавањем српског коријена Црне Горе остварити „повијесни сан о  Црној Гори као саставном дијелу Црвене Хрватске.
-Ради кратког подсјећања странци су некада говорили о Црној Гори :

„Језик којим се говори у Црној Гори  је српски.“
(А. Делари ,Црна Гора ,ЦИД, Подгорица ,2003.)…
Наше писмо је наша култура памћења и постојања.   Нама се   сумњива субкултура сведена  на кич и ужасавајућу порнографију (под видом перформанса) непрестано сервира и трује нас, под етикетом „културе“ (тог мртвог мора  европске културе, како је говорио Аве Јустин Поповић)
Куда гледају креатори културе, самозвани естетски законодавци , која је то количина културе и какве, која је наша лична карта и како дефинисати српску културу данас?
Мислим да нам свима недостаје већи проток информација и културна сарадње одоздо. Кад кажем одоздо не мислим пежоративно, али је чињеница нажалост да претплатници културе ведре и облаче и стварају један изоловани културни миље, гледајући са парнасовских висина ,произашли из комунистичке мустре, вјешто се прилагођавајући тренутку, укусима ,„снобовски“ под видом саморекламације и самопозивања , јер они су вјешто приграбили ту титулу вјечитих културних умијетника, чудесно опстајући у свим режимима.
Српска култура у Црној Гори је заробљена култура, од појединаца и српских закупника идентитетских питања . Она  је рашивена и племенски и концептуално, она је сведена у поједине кружоке, који су закупили и медијски и књижевни простор у Србији, позивајући се да су неприкосновении произвођачи српске културе и аутентични, богом позвати пјесници, без којих би наш простор био сиромашнији, а ми пуно несретнији да није њих.
Нажалост у питању су углавном похађивачи и сакупљачи индекса и неположеници семестара, који су ухљебили итекако своје призивање Ср(б)ства, јер оно постаје за њих уносни рудник наплаћивања Српства.
.Из наставних програма нестају српске величине, уводе се минорне величине ,локални  писци у покушају, а све са циљем стварања новог дукљанског човјека, истргнутог из коријена, нестварног, грађеног по профилу наметнуте „испразне“  културе и културисања.
Такве су и манифестације, фестивали, пјесничка посијела по постмодернистичком рецепту, мутне, магловите слике, проглашене су  за вриједности , затетурао се  неки нови Рембоовски пијани брод.
Литерарна продукција је углавном полатинињена и покатоличена, у свјесном одрицању и дистанцирању, по партијским директивама од свега што је српско, истински православно.
Нама је потребна култура српске самосвијести. српског кроја, израз и снага нашег бића, које је током свих вјекова својом усменом и писаном књижевношћу свједочило о томе да смо Срби, несретни, черечени , колчени  на непочин- страшном пољу, свакоме на сметњи, замршени у нашим наравима, невични да градимо  свој врт културе, као своју одбрану и своје преимућство. Сваки дио гдје су Срби јесте један омладак, једно грлиште врлине и надања.
А заиста се имамо подичити, кроз свјетлосни средњи вијек, кроз  романтичарски занос, кроз наш реализам обојен фолклорним, предањима, вјеровањима, кроз савремену књижевност, кроз игру и пјесму, обичаје, кроз братобраништа, јер се није само саборнички пјевало, већ и живјело.
И у томе је наша снага била, онај витализам који је толико тражио у књижевности Скерлић, што нама данас, дјеци овог вијека некако ишчезава, јер смо учаурени у успорени у флоскулама атомског доба и глобалне књижевности, коју покушамо неуспјешно да имитирамо, не водећи рачуна о заштити свог културолошког кода, не знајући, нити препознавајући своје мјесто у породици европске културе, јер некако са снебивањем и потцјењивањем комуницирамо са „демократским“ свијетом. Ако не поштујемо себе и своју духовност неће нас ни други поштовати.
Зато су и овакве трибине, неопходне да сачувамо вјеру у себе, да „прогледамо“ и да своје културне вриједности са поносом показујемо свијету, чувамо као аманете  своје непролазне пјесничке, умјетничке ведрине ,да их оставимо неокрњене, неукрадене за генереције које долазе. Читава наша култура је својеврсна дивотна фреска, која је издржала све бодеже и паљевине, миомирисна пјевалница и лелекница. Док смо загледани у њено лице, имамо се у шта огледнути.

Opširnije
12 mar
0

SRBI BELE KRAJINE NEKADA I DANAS

1Na nekadašnjem grudobranu Evrope od Osmanlija, uz reku Kupu, danas živi samo 280 Srba. Potomci uskoka samo u četiri sela. Srpski se gotovo i ne čuje. Ćirilica nestala, na latinici i spomenici BELA Krajina, najjužniji delo Slovenije uz reku Kupu, je i najseverozapadnije ostrvo srpskog jezika, glasi često ponavljana fraza.  U stvarnosti, srpski jezik se danas veoma retko čuje u poslednja četiri sela u kojima žive potomci srpskih uskoka: Bojancima, Marindolu, Milićima i Paunovićima. U ostalim selima nekadašnjeg grudobrana Evrope pred Osmanlijama, danas žive pounijaćeni i pokatoličeni Srbi koji govore samo slovenački.

– Statistički se još 280 ljudi u Beloj Krajini izjašnjavaju kao Srbi, ali osim nekoliko najstarijih žitelja, srpski više niko ne govori. Sela su gotovo pusta. Potomci srpskih Krajišnika koji su čuvali Habzburško carstvo od Turaka, tokom pet vekova su uspeli da sačuvaju jezik i identitet, pa sve do kraja Drugog svetskog rata. Tek u SFRJ oni su ga izgubili. Danas kažu da im je dovoljno da budu lojalni građani Slovenije. Srbi u Beloj Krajini su virtuelni – kaže istoričar Borisav Čeliković, koji je krajem 2012. obišao poslednja srpska sela Bele Krajine.

Srbi su uspešno čuvali svoj identitet sve do Drugog svetskog rata, jer su imali osnovnu školu i učitelja, koji je obično dolazio iz Srbije. Crkva je vekovima bila ne samo hram pravoslavne vere, već i čuvar svesti o srpskom identitetu. Posle 1945. sve se promenilo, iako su Srbi u Beloj Krajini ratovali na strani komunista.

– Oni su se tokom Drugog svetskog rata po borbenosti pokazali kao pravi naslednici uskoka. Međutim, prihvatanjem partizanskog pokreta doveli su na vlast komunizam koji im je posle rata ukinuo školu na srpskom, navodno jer nije bilo dovoljno đaka, iako je tada je u Beloj Krajini živelo nekoliko hiljada Srba. Lokalnog paroha su imali do pedesetih, a onda je određeno da je za njih bude nadležan sveštenik iz Srpskih Moravica u Hrvatskoj, koji je dolazio samo ponekad. Ekonomske migracije u gradove samo su doprinele ubrzanoj asimilaciji Srba – kaže Čeliković.

2Po popisu pre Drugog svetskog rata u Sloveniji je bilo više od 7.000 Srba, a od toga je najveći broj bio u Beloj krajini. Već 1967. etnolog Milenko S. Filipović beleži da ih ima tek 500-600 i da se sklapaju mešoviti brakovi, što je do tada bilo nezamislivo.

– Srpski prvoslavni identitet je čuvan i tako što se ženilo i udavalo iz drugih krajiških krajeva, neveste i mladoženje dolazili su sa Korduna, Banije, iz Like, Dalmacije – navodi Čeliković. Ipak, on naglašava da se ne može sva odgovornost za asimilaciju prebaciti

na komunističku Jugoslaviju. Rasrbljavanje cele Vojne krajine počelo je mnogo ranije, zajedno s padom moći Osmanske imperije. Habzburzi su od početka 16. veka pozivali i nudili privilegije onima koji su bili spremni da brane granice carstva pred nadirućim Turcima. U tom pojasu zemlje, gde rat nikad nije prestajao, imali su smelosti da žive samo Srbi graničari, krajišnici. Neki su bili starosedeoci, a neki su se doseljavali iz srpskih krajeva od Skadra do Zadra, privučeni privilegijom statusa slobodnih ljudi, sa lokalnom samoupravom pod srpskim vojvodama i sa crkvom koja je čuvala nacionalni identitet.

5Prema do sada poznatim austrijskim dokumentima, oko 1530. na ratom spaljene i puste zemlje oko Žumberačkih planina, u današnjoj Hrvatskoj, a zatim i susedne Bele Krajine, u današnjoj Sloveniji, došao je prvi talas srpskih uskoka iz Stare Srbije, a zatim je usledilo još nekoliko iz Bosne i Dalmacije.

Austrijski carevi su štitili srpske privilegije i veru dok su im Srbi bili potrebni za ratovanje. Najveći pritisak dolazio je iz Katoličke crkve koja je insistirala kod Habzburga da “grčkoistočne šizmatike” prisili da se vrate “pravoj rimskoj crkvi” ili bar da joj plaćaju danak. Već u doba Marije Terezije ograničavaju se prava krajišnicima i nameće se unijaćenje. Pretapanje Srba u druge narode postaje sve intenzivnije, a od 1881. kad je Vojna krajina ukinuta počinje tragedija nekadašnjih graničara hrišćanske Evrope. Oni ostaju bez državnih plata, na škrtom zemljištu koje ne može da ishrani mnogo gladnih usta, okruženi verski netrpeljivom sredinom koja ih naziva “vlasi”, što je pogrdan naziv za “divlje gorštake” koji “žderu živo meso”. Počelo je masovno iseljavanje, a oni koji su ostali bili su pred izazovom da se odreknu vere i nacije, ili da trpe izolaciju.

– Srpska pravoslavna crkva je čuvala nacionalni identitet i predanje o srednjovekovnoj Srbiji. Gde je ona potiskivana, nestajali su i Srbi. Prihvatanje katoličanstva, ili unije, dovodilo je do potpune promene identiteta, grkokatolici i katolici u Sloveniji postajali su Slovenci. Unijatstvo je promenilo identitet stanovništva Žumberka o kome hroničari u17. veku navode da je srpsko, istog porekla kao ono u Beloj Krajini. Početkom 20. veka na pitanje jednog etnologa kome narodu pripadaju oni kažu”valjda smo Srbi”. U četiri sela Bele Krajine srpski identitet sačuvan je sve do polovine 20. veka. Danas sam pronašao samo nekoliko staraca koji se osećaju kao Srbi i govore čist srpski, na način kako se govori u istočnoj Hercegovini – kaže Čeliković.

On navodi da je crkva u Bojancima živa samo zahvaljujući starini Zdravku Vukčeviću koji je predsednik crkvene opštine, zvonar i najčešće jedini vernik koji stoji pred sveštenikom kad ovaj dođe o velikim praznicima. Na uskoke iz starina podsećaju samo još stari vezeni peškiri u crkvi s likom Svetog Georgija i điriličnim pismenima:

6– Na grobovima koje potomci podižu svojim starima su latinična slova, kao i na tabli ktitora koji su obnovili crkvu. Vučković je podigao je sebi grob za života, s latiničnim natpisom. Na pitanje zašto nije stavio ćirilična slova objasnio mi je da niko ne bi znao da pročita njegovo ime, jer mladi ne uče ćirilicu.

GLASALI ZA NEZAVISNOST
POČETKOM devedestih, Srbi Bele Krajine masovno su glasali za nezavisnu Sloveniju da bi sebe poštedeli problema i gubitka posla, ali ni to ih nije
poštedelo političkih manipulacija.
Kako je kasnije priznao tadašnji slovenački ministar policije, Srbi iz Bele Krajine su potomci uskoka, a”krv nije voda”, pa je žitelji četiri sela stavio pod poseban nadzor. Pojavilo se i misteriozno pismo u kome se objavljivalo osnivanje srpske autonomije, koje je na šačicu Srba iz Bele Krajine navuklo bes slovenačkog javnog mnjenja. Kasnije se ispostavilo da je pismo falsifikat.

BEG OD IDENTITETA
MLADI potomci uskoka beže od svog srpskog identiteta posebno od devedestih, kad su Srbi predstavljani u tamnijim nijansama od crnog đavola.
Posle otcepljenja, slovenačko rukovodstvo predlagalo je čak da se duž granice napravi niz bunkera prema “divljem Balkanu”, nalik onima u Albaniji Envera Hodže.

U isto vreme, u Hrvatskoj, koja je već pounijaćene žumberačke Srbe proglasila Hrvatima, počelo je i svojatanje Srba iz Bele Krajine.
Kad su Srbi iz dva žumberačka sela Radatovići i Dragoševci 1992. napisali peticiju da se iz praktičnih, ekonomskih razloga pripoje Sloveniji odnosno Beloj Krajini, inicijatori tog predloga su završili godinu dana u zatvoru.

Zato potomci uskoka iz Bele Krajine danas beže od svog porekla.
– Mladi neće da znaju ništa o tome. Niti su motivisani, niti je takva situacija da bi želeli da znaju – objašnjava jedan stari Bojančanin.

9Narodne nošnje uskoka građanskog stanovništva Bele krajine u Sloveniji, (sa naznakom pravoslavaca) sela Bojanci, Marindol, Milići, i Paunovići.
Koreni pravoslavnog stanovništva Bele krajine uz skromne mogućnosti samog razvoja naselja ove pokrajine sa više stogodišnje izdvojenosti od komšiluka od predaka i matične otadžbine i uticaja bližinjega stanovništva do današnjih dana. Potomstvo Uskoka ipak je uspevalo sačuvati kulturu većinske okoline, gde su i sami pustili pečat.

Opširnije
12 mar
0

Огледало чињеница о стању српског народа

ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ПАТРИЈАРХУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 Уважени и преузвишени,

dr._sci._Marko_MladenovićСрпски народ има велике духовне потенцијале којима је утицао и на светску историју и на светску културу, науку, на књижевност, на уметност и на спорт. Такав народ не заслужује да у XXИ веку умре напрасно због недостатка мудрости и знања његових лидера. Морамо га спасавати од колективног самоубиства и сачувати га за будућност.
Свима Вама је добро познато да Србија пролази кроз најтеже тренутке у својој историји. Познато Вам је и то да се у овој држави, која се још увек зове Србија, српски народ убрзано топи као „свећа која догорева”. Према прорачунима демографа и социолога требало би да Срба буде у матици 27 милиона, а има нас само 6 милиона и 200 хиљада. Од тога 800.000 инвалида, 400.000 стерилних. А колико је само на ивици лудила, неки са „вијетнамским синдромом”, неки са распуклом душом, па се на улици гласно свађају са својим „близанцем” у себи? А колико је повећана навала сталних гостију код „др Лазе Лазаревића”? Од 1999. г. и смртност је у Србији три пута већа! И млади умиру преко мере и преко реда. А шта је тек са социјаном бедом, са избеглицама и прогнаним, са убогима, гладнима, пониженим и увређеним, са људима-контејнерима.
Двадесети век Србима је оставио врло мршаво наслеђе. Ускоро ни ту скромну заоставштину неће имати ко да наследи, јер ћемо остати без народа: 4 милиона изгинулих, 4 милиона одбеглих, милион прогнаних, без дома, у грађанском рату, три Србије убијене у акушерским клиникама.
У том истом веку српски народ је промашио скоро све капије. На раскршћима би обично изабрао погрешан пут. И када је слављен као херојски народ, и када је у рату побеђивао, у миру је бивао побеђен. А када је четири пута побеђен, проглашавао је себе за победника. На слободним изборима готово увек бирао је диктатора за председника.
Промашена су и пета судбинска врата. Тај пораз је најтрагичнији. Поред „црвене”, улетео је наглавачке и у „белу кугу” и све више нестаје као понорница. Прети нам опасност да останемо сасвим без народа.
Над Србима је вековима вршен геноцид, али су се међусобно и они сами убијали. Трајно су оболели од митоманије, бесмртности, Небеске Србије, мазохизма и аутогеноцида. Који још народ слави своје поразе? Никола Пашић је рекао да је Гаврило Принцип пуцао у Србију, а не у принца Фердинанда. „Боље рат него пакт, боље гроб него роб”. Само те две грешке коштале су нас 4 милиона мртвих Срба! У бомбардовању 1999. г. играли смо по мостовима и позивали „Милосрдног анђела” да нас заспе томахавкама. Те године објавили смо рат целом свету. Лудаци су тврдили да ћемо ми бити сигурни победници. А и данас неки верују да смо победили НАТО, само се стидимо да то признамо. Сасвим смо одлепили!
Нису само ратови разорили биће српског народа. У 20. веку то су биле социјална и сексуална револуција. Комунисти су побили стотину хиљада „народних непријатеља”, протерали су са села после 2. светског рата милионе српских домаћина, сабили их у колхозе, тј. у сељачке радне задруге и у градске пролетере. У патријархално друштво унели су клицу совјетског учења против Бога, против нације, против породице и против приватне својине (а то су четири главна стуба људске цивилизацује), али и клицу о сексуалној револуцији, о слободи љубави по рецепту Ане Вербицке (мењати мушкарце као марамице), о ослобођењу жене из ропства, итд.
Због тога се река излила из свог корита, села су опустела, градови пренатрпани, брак је разбијен, породица растурена, масовни разводи, самци, ванбрачне заједнице, ванбрачна и напуштена деца.
У последњој деценији дошли су глад и беда, опште осиромашење. Нестала је средња класа. Најумнији део народа напушта земљу јер овде нема никакве шансе да преживи. Остајемо без омладине и интелигенције. 84% незадовољних пакује кофере. Готово ниједан из „труста мозгова” не жели да остане. 24 милијарде долара утрошила је ова земља на њихово школовање. То је поклон сиромашне Србије богатом Западу.
Крајња последица је урушавање друштва, разарање породице, суноврт морала, дубока криза брака, криза вредносног система, велики пораст друштвене патологије и криминализације друштва, итд.
Од великог, постали смо патуљасти народ. Ускоро ће нас претећи и Албанци, ако већ нису. Од 1.900. године Срби су се смањили за око 25%, а Албанци увећали за 700%. Само у 1. св. рату уништано је 58% мушког становништва. Бољшевичка и антисрпска стратегија Јосипа Броза довршила је оно што ратови нису успели да униште.
У седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века добили смо „шарену лажу”, пристојан стандард, брачне и сексуалне слободе и јурњаву за лаким животом и уживањима. Труднице су тражиле побачај због летовања на Хавајима. Постали смо барјактари свих феминистичких покрета, слободних абортуса и геј парада. Тада смо остали и без деце, не само без сељака. Многа деца остала су без родитеља. Многи родитељи су се касно сетили да треба да створе макар једно дете, као кућну икебану. Зато смо постали и стерилан народ. Регистровано је 400.000 стерилних родитеља. Неки ступају у брак тек кад треба да оду у пензију.
Слободан Милошевић је успео за само једну деценију да разори све што је некако скрпљено. Колико је само побијеног, расељеног, протераног народа, колико злочина, колико људских патњи и очаја! Он је, наравно, имао саучеснике и у другим народима, али је за „српску трагедију” он највећи кривац. И све док постоји српски народ отплаћиваће његове грехове. И грехове његове супруге Мирјане.
Господо и преузвишени, све ово Ви боље знате од мене, па је можда овај увод био сувишан. Ипак, на историју Вас подсећам највише због последица које Ви не желите да знате.
Деца су највеће жртве наше Апокалипсе. Она полако нестају. На један брачни пар долази 0,88 детета. Зато „бела куга” хара Србијом. Ако деца не долазе, уместо њих масовно пристижу стари људи. У целом свету у току је „сенктуциона експлозија”, масовни повратак старих, а код нас, њихов повратак је национална трагедија.
Срби су један од најостарелијих народа на планети, спадају у првих десет. Од 161. општине (без Косова), у 131. становништво спада у „дубоку” (просек преко 41.) и „најдубљу” демографску старост (преко 51. године). Шиптари на Космету имају просек око 30 година. Они су по годинама наша деца и унуци. Села су готово потпуно празна. Према попису становништва из 2002. насеља испод 500 становника смањила су се за 90%, испод 1.000 за 80%, испод 5.000 за 63 %, итд. Расту већи градови, али су они одскочна даска за сеобу у „бели свет”.
У многим селима више нема становника, или су остали само понеки деда и баба. У неким селима деца се нису родила за последњих 20 година, у просеку радја се сваке седме године по једна беба, у неким селима нема млађих од 20 година. Села су остала и без младих жена. Оне су побегле у градове. Има села и са просеком од 77 година. Породилишта и школе у малим местима стављају катанац на врата, која ни Богољуб Карић неће моћи да развали, у многим селима нема више ниједног ђака. Тамо где је деце било и за извоз, сада је пустош.
Већ око 20 година више умире народа него што се рађа. Има више старих него младих. Први симптоми депопулације јавили су се већ 1953. са масовним протеривањем сељака. То је био почетак краја. Један народ умире када остане без омладине. Некада је на три запослена долазио један пензионер. Данас на једног запосленог долази 1,3 пензионера, ускоро цела 2, а кроз двадесет година – 3. Ова последња слика је немогућа. То је прича о нестанку једног народа.
Млади људи постају „национална мањина”, а ускоро ће бити само енклаве у мору избораног, ћелавог и погуреног српског народа са штаповима и штакама, као што ће и сав српски народ представљати енклаве у мору турбана и кечета.
Сада је највише угрожена Источна и Централна Србија, више чак и од Војводине. Пред овом чињеницом политичари су остали без текста.
Неки глобалисти као да се стиде што у Србији живи и српски народ. Глобализам није негација патриотизма. Као што се мањине поносе својим националним идентитетом, ваљда то исто право има и српски народ. И ту лежи кључ свих неспоразума. Оно што признаје свима другима, не сме да призна себи. Примитивни политички менталитет жели по сваку цену да избегне одговор на шкакљива питања. И зато се заклања иза концепта грађанске државе. Нија важно да ли ће овде живети Кинези или Енглези, или можда чак и Срби. Нешто од онога што могу Бошњаци и Албанци, можда би могли и Срби? И то је врхунски домет њиховог патриотизма и лажног недоученог глобализма.
Ви, господо државници, неспорно је да представљате све друге грађане, не само Србе, али морате водити рачуна да српски народ не доживи судбину Хазара, Маја, Инка! Он је, пре свега, болестан. Са југа нам долазе млади високо репродуктивни народи који ће нас прегазити за пола века. Коме овце, томе и ливада!
Сценарио је следећи: Срби ће за 25 година бити национална мањина, за 50 година само енклаве, а за 100 година – остаће само успомена да смо овде постојали. Када умре матица, умреће и дијаспора. Сви ћемо се скупљати у „сабирном центру” Небеске Србије. Ми нисмо као Јевреји да се вратимо после 2.000 година. Наш пут је пут без повратка.
О томе постоји велика литература. О томе говори и моја најновија књига „Србија – свећа која догорева”.
У току тридесет година упозоравао сам на биолошку катастрофу и написао сам пар стотина писама по разним новинама и часописима, које нико озбиљно није схватао. Ево само неких наслова из тих мојих давнашњих у скорашњих чланака и интервјуа:
„….Срби су изабрали биолошку смрт. Последњи одлазак српског народа, Племенски ратови на Балкану. Демографски рат за етнички чисто Косово. Демографска посмртна звона. Ми смо самоубилачки а не Небески народ. Српски народ мора престати да буде дежурни кривац. Једна беба на пет баба. Да ли су мушкарци за креацију или рекреацију. Спас у кревету. Сви су запушили уши. Нестале су три Србије. Србима остало мање од века. Жене слободне и незадовољне. Хоћу дете, нећу мужа. Озбиљно угрожен опстанак. Мртви капитали нам седе у фотељама, док живи шетају улицама. Што више деце у Србији. Срби су мртва нација”, итд.
Тако је говорио Заратустра. Тридесет година је узалуд кукурикао. Његове пророчке поруке биле су забрањене за народ. Сада сви ћуте и праве се луди.
Удружење „Опстанак” за борбу против „беле куге” има два готова потпуна пројекта за радикалну измену популационе политике. Један се зове ПОКРЕТ „ЧЕТВРТО ДЕТЕ”, а други „СРПСКА ПОРОДИЦА – БЕЛИ АНЂЕО”. Први предвиђа обавезе државе, а други, Православне цркве и дијаспоре. Ја сам аутор првог, а публициста Александар Слијепчевић – другог Пројекта.
Ми смо последња генерација која може нешто учинити да Срби преживе сопствено самоубиство. После нас – Потоп! Наша Нојева барка остала је без Ноја и пробушена је на стотину места. Ситно крпљење пробушеног брода је посао ван памети. Потребно је да неисправну барку заменимо другом. А та друга барка мора бити препуна деце.
Сви политичари морају да се уозбиље и опамете. Ово је библијски тренутак. Двадесети век био је век сексуалних и социјалних револуција. Услов за опстанак Срба у 21. веку је БИОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА.
Треба учинити велики искорак у будућност овог народа! Не треба подлећи страху од напада екстремних феминисткиња. Привидно успешне, оне на крају остану саме и огорчене. И узалудно се лече по клиникама од неплодности. Зашто је ружно бити мајка четворо деце? Шта је боље: бити мајка, или секретарица? То питање постављају социолози на Западу. Они тврде да је много лепше бити мајка. Доста нам је идеологије сексуалних револуција и себичности одраслих!
Имамо могућности да у овом подухвату окупимо све истинске демократе и патриоте. Ако пропустимо овај последњи воз, то ће бити пут без повратка. Ми смо и онако задњи вагон у возу (М. Младеновић „Откачени задњи вагон”, Београд, 2002, стр. 380). Откачиће нас са европске и светске композиције и ућићемо у тунел чији је излаз зазидан. Никакви половични подухвати нас неће спасти. Ни половичне мере бивше министарке Матковић! Ако не извршимо јуриш на све институције друштва и на све грађане, на матицу и на дијаспору, нема нам спаса као народу.
Не треба да нас заваравају неупућени и злонамерни људи да су ово претеривања, да се деца ипак рађају, да се рађају и тројке, којима градоначелница однесе пригодни поклон. Поновиће нам се Косово!
Ми смо Европљани и грађани света, али имамо право да лечимо народ који је озбиљно оболео. Други, поготову на Балкану, тзв. „победници” из четири рата, стекли су диплому да се пред светском заједницом бусају својим патриотизмом. Само су Срби принуђени да га се стиде и у својој земљи.
Морамо се лечити од ината, од неслоге, од деоба и сеоба, од мазохизма, од Хазарског синдрома, од самоубилачког порива. Све смо чинили да сами себи дођемо главе. Други су то користили па су нас скраћивали за главу.
Срби морају да поврате колективни дух, веру у себе и свог Бога, да се више не топе као коцка шећера у мало воде, да поврате своје загубљене идеале, своје свеце и иконе, чак и старе словенске богове. Срби морају да се „сложе, множе и обоже”. Потребан нам је култ духовне величине (као код Јевреја), треба нам снаге да би опстали. Постали смо равнодушни, разочарани, сумњичави, свеједно нам је да ли ће овде живети Кинези или Енглези, Албанци или Бошњаци, да ли ћемо ићи радикално десно или радикално лево.
Сви жмуре пред наглим и драстичним падом наталитета, пред масовним исељавањем младих и пред демографском агресијом народа који надиру са југа и југозапада. Обилазе ово питње као да је то врело гвожђе које не смеју руком да дотакну.
Треба спречити историјски суноврат народа који није заслужио да оде на сметилиште историје због кратковидости његових лидера. Залудне су утехе да је српски народ саградио кућу насред пута, да су овде пролазиле све трансферзале, и црвене, и црне, и жуте, и зелене, да је био жртва вечитог геноцида. Премда је то делом истина, то је само једна страна медаље. Друга страна је много ближа истини: у његовом генетском коду изгледа да је током мучне, тегобне историје дошло до стварања мазохистичког, самоубилачког, хазарског синдрома. Врло често он се сам подметао и када је морао и када није морао.
Пре коначног затирања народа, затиру се његови споменици, руше и пале, као данас на Косову, или претварају у џамије.
Ово су само нека згуснута упозорења. Има их још на стотине. Несрећа је да ми и данас водимо самоубилачку политику. Наши лидери огрнули су се зидом ћутања. Да ли је реално поверовати да они не знају за ове чињенице? Ако не знају, онда нису дорасли да стоје на челу једног народа.
Ако знају да нестајемо, онда им мањка морални идентитет. Не може се ћутањем сакрити истина. Још горе од тога. Они не ћуте. Они галаме, свађају се, прегањају се око трица и кучина док народ масовно умире. Негде написах да је у нашој посткомунистичкој транзицији дошло до много веће акумулације лидера него капитала и деце.
Неки лидери ипак понешто предлажу. Већина предлога је из домена „капиталних инвестиција” (Велимир Илић). Борис Тадић оживљава и идеју покојног Зорана Ђинђића „хиљаду лидера”, о стварању новог подмлатка будућих државника Србије.
То су добре идеје, али, управо, ту почиње моје удаљавање од ових приступа. Сматрам да су сви они преуски. Недостаје им једна карика, најважније и кључна, а то је не „ХИЉАДУ ЛИДЕРА”, већ „МИЛИОН ДЕЦЕ”. Деца су наша највећа капитална инвестиција. Тек од милион нове деце можемо створити хиљаду будућих лидера!
Председник Србије мора да буде симбол једног свенародног Покрета за обнављање становништа. Земља нам је празна и пуста, а пуста земља је уклета земља. Српски народ захтева хитно лечење од блиске биолошке смрти.
Нови Устав Републике Србије мора кад-тад бити донет. У њему треба да буду одредбе о обнављању становништва и о новој функцији председника Србије.
Зато имам врло рационалан предлог. Предлажем да по новом Уставу председник Србије буде истовремено и претседник ДРЖАВНОГ САВЕТА ЗА ОБНАВЉАЊЕ СТАНОВНИШТВА. Чланови савета биле би најугледније и најумније личности овог друштва. Сличан предлог учинио је Добрица Ћосић, док је био преденик СРЈ, али тај захтев није прихваћен
Оно што не би било примерено држави са гледиштаУстава и закона, због могуће дискриминације грађана, треба да преузме Православна црква, јер је она велики дужник српском народу. Величанствени храмови као што је Храм светог Саве на Врачару, биће претворени у џамије. Или порушени, као сада на Косову. У једном роману то сам већ предвидео.
Српски народ је на историјској прекретници. Не смемо и овог пута да промашимо историјску капију. Ово поколење има велику одговорност.
У епохалне задатке спада израда потпуно новог система бриге о обнављању становништва. Он би био основа за предузимање дугорочних мера. Циљ Удружења „ОПСТАНАК” је да укаже на те мере, од којих су најважније:
Први услов је да се држава стави на чело колоне спасилаца народа. За сваку успешну производњу потребан је велики капитал. Неопходна је значајна прерасподела националног дохотка у корист рађања и бриге о деци.
У средишту пажње треба да буде „ЧЕТВРТО”, а не „треће дете”. Наравно да је борба друштва за рађање и првог, и другог, и трећег детета и даље врло значајан задатак. Али, стање је такво да тек четврто дете може, не само да обнови, већ и да знатно побољша стање посустале популације.
Зато се и Уставом и законима мора прописати ОСНИВАЊЕ ФОНДА ЗА ОБНАВЉАЊЕ СТАНОВНИШТВА. Мора се основати „ДЕЧЈИ ДИНАР” као национална институција. У ту сврху створиле би се две врсте извора: ЗАКОНСКИ (обавезни) и ДОБРОВОЉНИ. Законски: од сваког правног посла бар један динар за децу. Добровољни: у матици сви имућни грађани треба да се упишу у дародавце, а у дијаспори, сваки Србин би (наравно, добровољно) годишње издвајао сто долара за обнављање становништва у матици. Горња граница није лимитирана.
Такође, НЕОПХОДНО ЈЕ ДА МАТЕРИНСТВО (РОДИТЕЉСТВО) ПОСТАНЕ ПОЗИВ. То се може остварити ако се оно призна као радни однос за мајке са више деце. Ако жена одлучи да буде само мајка, она после трећег детета може добити плату као да је запослена. Ако то жена не жели, она и даље ужива све друге погодности намењене мајци и детету. Комисија би ценила оправданост захтева. Овај задатак био би поверен Православној цркви и Фондацији „Српска породица – Бели анђео”. Исплата би се вршила из средстава дијаспоре.
Сви АРТИКЛИ НАМЕЊЕНИ ДЕЦИ морају бити ослобођени порезе. И иначе, потребна је детаљна ревизија пореске политике да би она уместо АНТИНАТАЛИТЕТСКЕ постала ПРОНАТАЛИТЕТСКА.
Свим допуштеним средствима треба се борити против масовних ЛЕГАЛНИХ АБОРТУСА, све до њихове забране као у САД и др.
Треба увести тзв. „бећарски порез”, ПОРЕЗ НА НЕЖЕЊЕ И НА БРАЧНЕ ДРУГОВЕ БЕЗ ДЕЦЕ у зависности од њиховог имовинског стања. Имућни људи треба да плате. То не би била казна већ само израз друштвене солидарности.
Треба обезбедити да држава плаћа ЛЕЧЕЊЕ СТЕРИЛИТЕТА.
Треба извршити реформу НАСЛЕДНОГ ПРАВА ограничењем законског наслеђивања само на сроднике у правој усходној и нисходној линији и на браћу и сестре, осим оправданих изузетака који би изричито били предвиђени законом. Ова имовина припадала би држави и сливала се у Фонд за обнављање становништва. Била би то значајна средства.
Треба увести и ДОДАТНИ ПОРЕЗ НА ЛУКСУЗ , на скупе стамбене просторије, скупе аутомобиле, виле, јахте и др. Те паре – у „Дечји фонд”.
Од КОНФИСКОВАНЕ ИМОВИНЕ (непокретне и покретне) због кривичног дела или прекршаја, предвидети део који би ишао у Фонд. То би био „ДЕЧЈИ ДИНАР” из казнене политике.
Испитати могићност да се и од ПЛАТА И ЗАРАДА изнад просека, макар и симболични проценат улива у Фонд.
Веома је важно: ВРАЋАЊЕ СЕЛУ, јер ту леже неисцрпне биолошке резерве које могу спасити српски народ. Морају се разрадити пројекти за ДЕМЕТРОПОЛИЗАЦИЈУ градова и за враћање сувишног градског становништва на село, уз врло повољне кредите.
Неопходно је да цео ВАСПИТНИ И ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ буде прилагођен новим захтевима друштва за едукацију о браку и породици. Све ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ СТАНИЦЕ и све новине, дневници и недељници, направили би програм едукације на планирању породице.
Увести предмете за СРЕДЊЕ ШКОЛЕ И УНИВЕРЗИТЕТЕ о васпитању за брак и породицу. На факултетима друштвених наука и на неким медицинским, увести, тј вратити предмет СОЦИОЛОГИЈА ПОРОДИЦЕ.
Потребно је ВРАЋАЊЕ ТРАДИЦИЈИ, оним вредностима из српске и из европске прошлости који имају универзални значај.
Борба против ДРУШТВЕНЕ ПАТОЛОГИЈЕ мора бити саставни део ових мера.
Улога СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ мора постати много већа у духовном и у моралном препороду народа. Није довољно улагати само у Храм светог Саве ако се сви свештеници не укључе у борбу против „беле куге” личним примером и потребном скромношћу.
Потребне су и МНОГЕ ДРУГЕ МЕРЕ у корист жене, мајке, деце, породице. Важно је да то знамо, да то хоћемо, да то можемо и да то морамо. Значајно је убедити жене да МАТЕРИНСТВОМ НИШТА НЕ ГУБЕ, да је то најлепши позив и да је будућност народа у њиховим рукама.
Потребно је такође ЕНЕРГИЧНО ЛЕЧЕЊЕ СРПСКОГ НАРОДА ОД САМОУБИЛАЧКОГ, ХАЗАРСКОГ СИНДРОМА. Сви ратови морају престати. За свој опстанак морамо се борити плодношћу, а не оружјем. Само ако се убрзо БРОЈЧАНО УВЕЋАМО имаћемо шансу да се ускоро вратимо у оне српске земље које су нам насилно отете, а пре свега на Косово.
Осим ових општих, предлажем и три посебне мере:
– Оснивање МИНИСТАРСТВА ЗА ПОРОДИЦУ и за обнављање становништва (спадамо у ретке земље које га немају).
– Оснивање репрезентативног, државног САВЕТА ЗА ОБНАВЉАЊЕ СТАНОВНИШТВА, на чијем челу би био председник Србије, а у који би ушли највиђенији представници овог народа.
– Организовање СВЕСРПСКОГ САБОРА сваке године матице и дијаспоре о будућности српског народа са једном једином темом: „КАКО СПАСТИ СРПСКИ НАРОД ОД БИОЛОШКЕ СМРТИ”. То би били „МАЈСКИ САБОРИ” у Сремским Карловцима према пројекту Фондације „СРПСКА ПОРОДИЦА – БЕЛИ АНЂЕО”.
– На свим континентима и у свим државама где живе Срби оснивати Скупштине Фондације „Српска породица – Бели анђео” са оним задацима који су детаљно разрађени у Пројекту о овој Фондацији.
Одлучном прерасподелом националног дохотка могуће је готово безболно обезбедити огромна средства за стварање и подизање потомства ове земље. Велике резерве, као што је речено, леже и у дијаспори.
Ови предлози су од историјског значаја. Господо председници, богаташи и бизнисмени, дијаспоро, Ваша светости, православна цркво, ово је библијски тренутак и последња опомена (пред искључње). Поправног испита неће бити. Ви ћете бити кривци ако српски народ доживи свој последњи одлазак из историје. Духови наших потомака тражиће вас по Девичанским острвима да им вратите украдену отаџбину.
др. сци. Марко Младеновић,
проф. Правног факултета и књижевник

Opširnije
23 feb
0

Iz Srbije

Поштовани,

Већина грађана није информисана да је 4.јула 2013.године конституисана Скупштина АП Косова и Метохије (САП КиМ). Конституисана је вољом народа, који се пре тачно две године, скоро једногласно изјаснио да остане у оквиру Републике Србије, и да не прихвати наметање закона било које друге творевине.

Из текста  Сретењске декларације (у прилогу) јасно је да смо још једном једногласно одбацили тзв. бриселски споразум, који су актуелне власти у Србији закључиле са представницма албанских сепаратиста на Косову и Метохији. Одбацили смо га као неуставан и антидржавни акт. Устајући у одбрану Устава, позивамо све грађане Србије да у знак сећања на дизање Првог српског устанка не изневере двовековне плодове херојске борбе започете на Сретење 1804. године.

Имплементација бриселског споразума стигла је дотле да се ми на Косову и Метохији не можемо више изјашњавати као Срби. Мимо наше воље постали смо Косовари, што се нашим претцима није догодило ни након вишевековног ропства.

Обраћамо вам се са молбом да са текстом Сретењске декларације упознате чланство. Будући да је медијска блокада потпуна били бисмо вам захвални да је објавите на вашим сајтовима како би била доступна што већем броју заинтересованих грађана.

Захваљујемо!

Секретар САП КиМ
Љиљана Љумовић,ср

Opširnije
18 feb
0

СРЕТЕЊСКИ САБОР У РУСКОМ ДОМУ!

BG 1Велика сала Руског дома синоћ је била мала да прими све госте свечане академије „Сретењски сабор“ коју је организивао Српски сабор Заветници поводом две године од свог оснивања.
У знак захвалности домаћину скуп је отворен руском химном и молитвом за спас Србије и Русије.
Након извођења „Боже правде“, коју је отпевала Мија Смиљанић, водитељски пар Јелена Недељковић и Лазар Мијић, најавили су и првог говорника, потпредсеника покрета, Дамњана Кнежевића, који је подсетио на прве дане настанка Заветника, који су се окупљали на барикадама на Косову и Метохији и завршио речима: „Ако Бог да, ми ћемо бити та генерација која ће ослободити и обновити Србију.“
Писмо подршке упутио је и члан национално-политичког савета Српског сабора Заветници, писац Антоније Ђурић: „ И ко нас све није прогнио и ко нас све није клао, и опет би, никад им доста српске крви, али не може више, не дају Заветници, они су сада на бранику отачаства. Ми служимо роду српском и Господу Богу, ми нисмо само деца наших очева и мајки, ми смо синови и кћери наше отаџбине.“
Катарина Комазец, члан Главног одбора у свом обраћању позвала је све Србе у расејању да се врате у своју отаџбину, да нам помогну на овом тешком, али исправном путу.
„Време је да поново изградимо домаћински лик српског интелектуалца, оног кога су прогнали и чију способност, рад и знање нису ценили.“, истакла је она.
Портпарол покрета, Милица Ђурђевић подсетила је на јунаке Првог српског устанка, који су се у Марићевића јарузи сабрали 1804. године на Сретење: „Бесмртни устаници слободе, дошли смо да вам кажемо да је у Србији опет зулум и да су поново на делу нове дахије.“
Председник Српског националног већа Косовске Митровице, Небојша Јовић поздравио је скуп у име чувара мостова из Косовке Митровице и пренео речи њихове подршке.
„Останите на истом путу! Сада вам цела Србија гледа у леђа. Ваше време не долази, ваше време је стигло!“, поручио је Јовић.
BG 2У име Срба из расејања који су се вратили у своју отаџбину, обратио се потпредесник Савета дијаспоре, Станислав Гашпаровски: „Сада је свима јасно да Заветници окупљају људе снажне воље и одлучности, најенергичније и најорганизованије. За само две године постали су један од најзрелијих патриотских покрета.“
Председник покрета, Стефан Стаменковски је завршио речима: „Прва наша победа је била што смо се упркос свему сабрали! Друга победа је ова младост подржана људима који су свој живот подредили борби за истину, борби за Србију. А трећа победа се већ назире као светло на крају тунела, трећа победа ће бити и коначна. Победа за отаџбину, за слободу! Победа за Србију!“
Свечаност су својим учешћем увеличали КУД „Крајина“, Симонида Станковић, народни гуслари Вукоица Сандић и Алекса Рончевић, песник Пеђа Тодоровић и Катарина Цвијовић, која је на крају заједно са присутнима отпевала „Са Косова зора свиће“.
Српски сабор Заветници

SRETENJSKI SABOR U RUSKOM DOMU!
BG 3Velika sala Ruskog doma sinoć je bila mala da primi sve goste svečane akademije „Sretenjski sabor“ koju je organizivao Srpski sabor Zavetnici povodom dve godine od svog osnivanja.
U znak zahvalnosti domaćinu skup je otvoren ruskom himnom i molitvom za spas Srbije i Rusije.
Nakon izvođenja „Bože pravde“, koju je otpevala Mija Smiljanić, voditeljski par Jelena Nedeljković i Lazar Mijić, najavili su i prvog govornika, potpredsenika pokreta, Damnjana Kneževića, koji je podsetio na prve dane nastanka Zavetnika, koji su se okupljali na barikadama na Kosovu i Metohiji i završio rečima: „Ako Bog da, mi ćemo biti ta generacija koja će osloboditi i obnoviti Srbiju.“
Pismo podrške uputio je i član nacionalno-političkog saveta Srpskog sabora Zavetnici, pisac Antonije Đurić: „ I ko nas sve nije prognio i ko nas sve nije klao, i opet bi, nikad im dosta srpske krvi, ali ne može više, ne daju Zavetnici, oni su sada na braniku otačastva. Mi služimo rodu srpskom i Gospodu Bogu, mi nismo samo deca naših očeva i majki, mi smo sinovi i kćeri naše otadžbine.“
Katarina Komazec, član Glavnog odbora u svom obraćanju pozvala je sve Srbe u rasejanju da se vrate u svoju otadžbinu, da nam pomognu na ovom teškom, ali ispravnom putu.
„Vreme je da ponovo izgradimo domaćinski lik srpskog intelektualca, onog koga su prognali i čiju sposobnost, rad i znanje nisu cenili.“, istakla je ona.
Portparol pokreta, Milica Đurđević podsetila je na junake Prvog srpskog ustanka, koji su se u Marićevića jaruzi sabrali 1804. godine na Sretenje: „Besmrtni ustanici slobode, došli smo da vam kažemo da je u Srbiji opet zulum i da su ponovo na delu nove dahije.“
BG 5Predsednik Srpskog nacionalnog veća Kosovske Mitrovice, Nebojša Jović pozdravio je skup u ime čuvara mostova iz Kosovke Mitrovice i preneo reči njihove podrške.
„Ostanite na istom putu! Sada vam cela Srbija gleda u leđa. Vaše vreme ne dolazi, vaše vreme je stiglo!“, poručio je Jović.
U ime Srba iz rasejanja koji su se vratili u svoju otadžbinu, obratio se potpredesnik Saveta dijaspore, Stanislav Gašparovski: „Sada je svima jasno da Zavetnici okupljaju ljude snažne volje i odlučnosti, najenergičnije i najorganizovanije. Za samo dve godine postali su jedan od najzrelijih patriotskih pokreta.“
Predsednik pokreta, Stefan Stamenkovski je završio rečima: „Prva naša pobeda je bila što smo se uprkos svemu sabrali! Druga pobeda je ova mladost podržana ljudima koji su svoj život podredili borbi za istinu, borbi za Srbiju. A treća pobeda se već nazire kao svetlo na kraju tunela, treća pobeda će biti i konačna. Pobeda za otadžbinu, za slobodu! Pobeda za Srbiju!“
Svečanost su svojim učešćem uveličali KUD „Krajina“, Simonida Stanković, narodni guslari Vukoica Sandić i Aleksa Rončević, pesnik Peđa Todorović i Katarina Cvijović, koja je na kraju zajedno sa prisutnima otpevala „Sa Kosova zora sviće“.

Srpski sabor Zavetnici

BG 6

Opširnije
16 feb
0

Lepe pesme srpskih knjizevnika

CVE─åE 5

PESMA I IGRA

OBIČAJI KROZ, PESMU, IGRU I SVIRKU,
KORENI SU PRADEDOVA, NACIJE I LIKU.

UPRAVO TO ČINI, BOGASTVO, NARODA I VERE,
NEZABORAVNIH NAŠIH, JAČINA STENA, KOJIMA SE MERE.

ZATO NEGUJTE SVOJE, UZ BITAN RAZUM ZA DRUGE,
JEDINO VREME VEČNO ŽIVI, NOSEĆI GODINE DUGE.

POZNAMO PESMU, BOŽANSKOG SLAVUJA,
POMISLITE, KADA BI ON ZAGRAKTAO KAO VRANA ILI LAJAO KAO KUJA.

ZATO CENJENI NAŠI, NEPUŠTAJTE ZABORAVU PESME I SLAVE,
MOLITE SE ZA KORENE NAŠE, JUNAKA NAŠIH GLAVE.

NEDOZVALJAJTE POKOPATI BOGASTVA SVOJA, TRAŽEĆI UTEHI LEKA,
TE DA VAM PEVA UZ IGRU PRED VRATIMA, TUĐA  PESMA I IGRA NEKA.

USKS – autor pesnik: Saša Gajić

ПЕСМА И ИГРА

ОБИЧАЈИ КРОЗ, ПЕСМУ, ИГРУ И СВИРКУ,
КОРЕНИ СУ ПРАДЕДОВА, НАЦИЈЕ И ЛИКУ.

УПРАВО ТО ЧИНИ, БОГАСТВО, НАРОДА И ВЕРЕ,
НЕЗАБОРАВНИХ НАШИХ, ЈАЧИНА СТЕНА, КОЈИМА СЕ МЕРЕ.

ЗАТО НЕГУЈТЕ СВОЈЕ, УЗ БИТАН РАЗУМ ЗА ДРУГЕ,
ЈЕДИНО ВРЕМЕ ВЕЧНО ЖИВИ, НОСЕЋИ ГОДИНЕ ДУГЕ.

ПОЗНАМО ПЕСМУ, БОЖАНСКОГ СЛАВУЈА,
ПОМИСЛИТЕ, КАДА БИ ОН ЗАГРАКТАО КАО ВРАНА ИЛИ ЛАЈАО КАО КУЈА.

ЗАТО ЦЕЊЕНИ НАШИ, НЕПУШТАЈТЕ ЗАБОРАВУ ПЕСМЕ И СЛАВЕ,
МОЛИТЕ СЕ ЗА КОРЕНЕ НАШЕ, ЈУНАКА НАШИХ ГЛАВЕ.

НЕДОЗВАЉАЈТЕ ПОКОПАТИ БОГАСТВА СВОЈА, ТРАЖЕЋИ УТЕХИ ЛЕКА,
ТЕ ДА ВАМ ПЕВА УЗ ИГРУ ПРЕД ВРАТИМА, ТУЂА  ПЕСМА И ИГРА НЕКА.

УСКС – аутор песник: Саша Гајић

GRADIŠKI MOST SUTON

NOĆAS SAM TE JA SANJALA VOŽDE

Noćas sam Te ja sanjala , Vožde,
na proplanku kraj Topole grada,
vežeš lozu svojih vinograda
Boga moliš da ti rodi  grožđe.

K´o srna sam preplašena bila
sunce zrake bacalo je vrele,
sa mjesta se nisam pomjerila
Ti me pitaš „Kojim dobrom , sele“?

Tražim  vođu na čelo kolone
da rod spase od zuluma, brate,
Gračanice zvona da zazvone
da se Srbi na ognjišta vrate.

„Zanijeli me  – eto vinogradi
i ne slutim šta se to dešava.
Idi kući i bosiljak sadi,
rodu reci neka mirno spava.

Nemoj plakat´ već kući se vrati
kaži rodu , eto vojskovođe,
dušmanima stiže Karađorđe,
pa i sami počeće bježati.

Zazvoniće zvona Gračanice,
a mi sejo kolo razigrati,
na kubetu pjevaće grlice
što je srpsko mora i ostati.“

Glasno kličem“ O, hvala ti Bože“!
U daljini čujem pjesmu neku.
Probudih se, meni suze teku,
to sve samo u snu bejaše , Vožde…

(Nagrada Karađorđevića Sv. Petka 2011)
Autor pesnikinja: Zorka Čordašević

НОЋАС САМ ТЕ ЈА САЊАЛА ВОЖДЕ

Ноћас сам Те ја сањала, Вожде,
на пропланку крај Тополе града,
вежеш лозу својих винограда
Бога молиш да ти роди  грожђе.

К´о срна сам преплашена била
сунце зраке бацало је вреле,
са мјеста се нисам помјерила
Ти ме питаш „Којим добром , селе“?

Тражим  вођу на чело колоне
да род спасе од зулума, брате,
Грачанице звона да зазвоне
да се Срби на огњишта врате.

„Занијели ме  – ето виногради
и не слутим шта се то дешава.
Иди кући и босиљак сади,
роду реци нека мирно спава.

Немој плакат´ већ кући се врати
кажи роду , ето војсковође,
душманима стиже Карађорђе,
па и сами почеће бјежати.

Зазвониће звона Грачанице,
а ми сејо коло разиграти,
на кубету пјеваће грлице
што је српско мора и остати.“

Гласно кличем“ О, хвала ти Боже“!
У даљини чујем пјесму неку.
Пробудих се, мени сузе теку,
то све само у сну бејаше , Вожде…

(Награда Карађорђевића Св. Петка 2011)
Аутор песникиња: Зорка Чордашевић

NAJMLAĐI U NOŠNJI

NISAM  BOSANAC

Nisam Bosanac, niko moj  to nije
oduvijek imali smo svoj pravac,
on je i sad put matice Srbije
ja sam Srbin, Srbin pravoslavac.

Nisam Bosanac ni neću to biti
uzalud pričate da mi to jesmo,
u Bosni ćemo i dalje živjeti
mi oduvijek znamo u srcu , gdje smo.

Nisam Bosanac, zauvijek da znate
vi koji priču  mijenjate lako,
bili ste mali, još niže padate
u očima onih što zovete tako.

Nisam Bosanac i ako tu živim
ovdje mi komšije, ovdje mi sve,
sve ljude poštujem, svemu se divim
Tomo Nikoliću i mi smo Srbi, bre!

Autor: Zoran Grumić
(Prnjavor  Rep. Srpska)

НИСАМ  БОСАНАЦ

Нисам Босанац, нико мој  то није
одувијек имали смо свој правац,
он је и сад пут матице Србије
ја сам Србин, Србин православац.

Нисам Босанац ни нећу то бити
узалуд причате да ми то јесмо,
у Босни ћемо и даље живјети
ми одувијек знамо у срцу , гдје смо.

Нисам Босанац, заувијек да знате
ви који причу  мијењате лако,
били сте мали, још ниже падате
у очима оних што зовете тако.

Нисам Босанац и ако ту живим
овдје ми комшије, овдје ми све,
све људе поштујем, свему се дивим
Томо Николићу и ми смо Срби, бре!

Autor: Zoran Grumić
(Прњавор  Реп. Српска)

CVE─åE I DEVOJ─îICA

U  DUBINI  ZELENIH   VRBAKA

Pružaš mi ruku –
cvetnim stazama
krenusmo lako
u dubinu zelenih vrbaka.

Osećam kako tvoje vino struji
kroz strune moga tela,
i vetar nas nosi
i sada kao da se tvoje usne
primiču mojima
i kao poljubismo se.

Ali kad pogledah u ugljenisano nebo
nisi ti, tebe nema
samo olujni vetar
što kišu sprema.

Stojim sam u dubini zelenih vrbaka.

Autor: Marko Mirković
(Student novinarstva  Beograd)

У  ДУБИНИ  ЗЕЛЕНИХ   ВРБАКА

Пружаш ми руку –
цветним стазама
кренусмо лако
у дубину зелених врбака.

Осећам како твоје вино струји
кроз струне мога тела,
и ветар нас носи
и сада као да се твоје усне
примичу мојима
и као пољубисмо се.

Али кад погледах у угљенисано небо
ниси ти, тебе нема
само олујни ветар
што кишу спрема.

Стојим сам у дубини зелених врбака.

Autor: Marko Mirković
(Студент новинарства  Београд)

GOLIŠAVKA

ОСТАВЉЕНА

Поноћ већ је давно прошла,особље се кући спрема.
На састанак онај први,видим тебе нигде нема.
Размишљања моја пуста,красиле су многе приче.
Али овој у којој сам,ни корице баш не сличе.

Као да се небо руши, као да ће и смак света.
Седела сам ту за столом,у мислима разапета.
Како могу да верујем,том мангупу што ме слага.
Која је то пред људима,ту остала моја љага.

Платила сам конобару,за сво пиће што сам пила.
У срцу ми туга влада,а ја сам се веселила.
И оркестар отишо је,ни музике нема више.
Шеф од сале са оловком,видим каkо нешто пише.

Пришао ми  тако нежно,у руке ми папир даје.
После стиха написано, ова ноћ ће још да траје.
Уз музику са плејера,позвао ме на свој плес.
Што сам радо прихватила,да искалим срцу бес.

Био је танго онај,у загрљај што се дадох.
У његовој чврстој руци,ту где стадох и осдаох.
Понела нас нека љубав,ил судбина што нас чека.
Остављена нађе мужа,а шеф сале жену века.

Београд,23.02.2014.г.
Аутор pesnik: Раде Пантелић

OSTAVLJENA

Ponoć već je davno prošla,osoblje se kući sprema.
Na sastanak onaj prvi,vidim tebe nigde nema.
Razmišljanja moja pusta,krasile su mnoge priče.
Ali ovoj u kojoj sam,ni korice baš ne sliče.

Kao da se nebo ruši, kao da će i smak sveta.
Sedela sam tu za stolom,u mislima razapeta.
Kako mogu da verujem,tom mangupu što me slaga.
Koja je to pred ljudima,tu ostala moja ljaga.

Platila sam konobaru,za svo piće što sam pila.
U srcu mi tuga vlada,a ja sam se veselila.
I orkestar otišo je,ni muzike nema više.
Šef od sale sa olovkom,vidim kako nešto piše.

Prišao mi  tako nežno,u ruke mi papir daje.
Posle stiha napisano, ova noć će još da traje.
Uz muziku sa plejera,pozvao me na svoj ples.
Što sam rado prihvatila,da iskalim srcu bes.

Bio je tango onaj,u zagrljaj što se dadoh.
U njegovoj čvrstoj ruci,tu gde stadoh i osdaoh.
Ponela nas neka ljubav,il sudbina što nas čeka.
Ostavljena nađe muža,a šef sale ženu veka.

Beograd,23.02.2014.g.
Autor pesnik: Rade Pantelić

DOKTORKA

КОШУЉА БЕЛА

Расуте мисли
К,о  дугине боје
Слично киши…
Сокаци покисли
Мераком шапућу авлије
Миришу нарциси

Задрхта љубав
Мушко срце, кошуља бела
Снага мушка, јелек убав
Слично сунцу…
К,о  гиздава зрна грожђа сазрела
На уснама жедним осмех блистав

Засја златно доба
Женски поглед к,о  светковина
Доследна, смела љубав да опроба
Слично ветру…
Ритмом валцера и вина
Уз наклон у загрљај, заувек љубав једина.

Аутор – песникиња: Сузана Петровић

KOŠULJA BELA

Rasute misli
K,o  dugine boje
Slično kiši…
Sokaci pokisli
Merakom šapuću avlije
Mirišu narcisi

Zadrhta ljubav
Muško srce, košulja bela
Snaga muška, jelek ubav
Slično suncu…
K,o  gizdava zrna grožđa sazrela
Na usnama žednim osmeh blistav

Zasja zlatno doba
Ženski pogled k,o  svetkovina
Dosledna, smela ljubav da oproba
Slično vetru…
Ritmom valcera i vina
Uz naklon u zagrljaj, zauvek ljubav jedina.

Autor – pesnikinja: Suzana Petrović

RE─îKI MOTIV

TUŽNA ISTINA

POSTALI SMO MI SLOVENCI, SRAMOTIMO PRADEDOVE,
SRBSKI JEZIK MI NEZNAMO, ĆIRILICU SVOJE SNOVE.

KULTURA JE UGAŠENA, DOK PONEKI FOLKLOR SKAČE,
VEĆ SE SVUDA PESME ČUJU, OJ LARIA, SVE SU JAČE.

PA I VERA PRAVOSLAVNA DOGOREVA KAO SVEĆE,
NAD SRBIMA SLOVENIJE, NADNELE SE SVE NESREĆE.

SA TRIGLAVA VETAR DUVA I CRKVENA ZVONA ZVONE,
IZ KORENA PRAVOSLAVLJA, STARE MAJKE SUZE RONE.

ČUJEŠ JEZIK NEKI NOVI, DOK BRAT ZBRATOM NJIME ZBORI,
TO JE TUŽNO MOJ SRBINE, KAO PAPIR JEZIK GORI.

ZNAŠ LI GDE SU TVOJI PRECI?
NA ODGOVOR TI RAZMISLI, ČINJENIČNO POSLE RECI.

DOK ALPAMA MAGLA KRUŽI I MILUJE SIVE STENE,
HEJ SRBINE PROBUDI SE, PRAVOSLAVLJE TVOJE VENE!

USKS – autor pesnik: Saša Gajić

ТУЖНА ИСТИНА

ПОСТАЛИ СМО МИ СЛОВЕНЦИ, СРАМОТИМО ПРАДЕДОВЕ,
СРБСКИ ЈЕЗИК МИ НЕЗНАМО, ЋИРИЛИЦУ СВОЈЕ СНОВЕ.

КУЛТУРА ЈЕ УГАШЕНА, ДОК ПОНЕКИ ФОЛКЛОР СКАЧЕ,
ВЕЋ СЕ СВУДА ПЕСМЕ ЧУЈУ, ОЈ ЛАРИА, СВЕ СУ ЈАЧЕ.

ПА И ВЕРА ПРАВОСЛАВНА ДОГОРЕВА КАО СВЕЋЕ,
НАД СРБИМА СЛОВЕНИЈЕ, НАДНЕЛЕ СЕ СВЕ НЕСРЕЋЕ.

СА ТРИГЛАВА ВЕТАР ДУВА И ЦРКВЕНА ЗВОНА ЗВОНЕ,
ИЗ КОРЕНА ПРАВОСЛАВЉА, СТАРЕ МАЈКЕ СУЗЕ РОНЕ.

ЧУЈЕШ ЈЕЗИК НЕКИ НОВИ, ДОК БРАТ ЗБРАТОМ ЊИМЕ ЗБОРИ,
ТО ЈЕ ТУЖНО МОЈ СРБИНЕ, КАО ПАПИР ЈЕЗИК ГОРИ.

ЗНАШ ЛИ ГДЕ СУ ТВОЈИ ПРЕЦИ?
НА ОДГОВОР ТИ РАЗМИСЛИ, ЧИЊЕНИЧНО ПОСЛЕ РЕЦИ.

ДОК АЛПАМА МАГЛА КРУЖИ И МИЛУЈЕ СИВЕ СТЕНЕ,
ХЕЈ СРБИНЕ ПРОБУДИ СЕ, ПРАВОСЛАВЉЕ ТВОЈЕ ВЕНЕ!

УСКС – аутор песник: Саша Гајић

SRBSKI JUNACI

Volim te, zemljo moja

A, volim te, zemljo moja
I nekad i sad.
Uvek ću te voleti.

Čuvas u sebi moje pretke,
Grobove roditelja i slavnih junaka.
Ponosna sam na tebe,
Zbog tebe, priznam sebi, da sam jaka.

Jačinu nosim svuda,
I tvoje ime slavno,
Lepotice moja,
Majko moja,
Morala sam da te ostavim poodavno.

Branim te svuda,
Pokazujem svoje ozbiljno lice
I ruku pružam kome treba,
Mila moja jedinice.

Oni ćute.
Razumeju ili ne?
Uvek kažem
Da dete ne može imati majke dve.

Hoće da mi te oduzmu,
Kažu- ” Piši latinicom ! ”
Uvek me je otac učio:
” Nauči mnoga pisma,
Piši samo ćirilicom”

Zemljo moja,
Možda, si umorna, bolesna.
Svetske krvopije te
Vuku i tresu.
Mudra si, moćna si,
Deca te vole,
Što lopovi ne mogu da podnesu.

Lepršam, letim, jaka sam,
Jer, iz Srbije sam.

Autor pesnikinja: Branka Popović – Niš

Волим те, земљо моја

А, волим те, земљо моја
И некад и сад.
Увек ћу те волети.

Чувас у себи моје претке,
Гробове родитеља и славних јунака.
Поносна сам на тебе,
Због тебе, признам себи, да сам јака.

Јачину носим свуда,
И твоје име славно,
Лепотице моја,
Мајко моја,
Морала сам да те оставим поодавно.

Браним те свуда,
Показујем своје озбиљно лице
И руку пружам коме треба,
Мила моја јединице.

Они ћуте.
Разумеју или не?
Увек кажем
Да дете не може имати мајке две.

Хоће да ми те одузму,
Кажу- ” Пиши латиницом ! ”
Увек ме је отац учио:
” Научи многа писма,
Пиши само ћирилицом”

Земљо моја,
Можда, си уморна, болесна.
Светске крвопије те
Вуку и тресу.
Мудра си, моћна си,
Деца те воле,
Што лопови не могу да поднесу.

Лепршам, летим, јака сам,
Јер, из Србије сам.

Аутор песникиња: Бранка Поповић – Ниш

Opširnije