Dobrica Erić ili put ka čistom srcu
Pjevljiva je riječ srbska što se ne smije.
Kad propjeva izistinski pjesnik i zemlja oproljeći.
Kad zemlja Srbija ćirilski diše.
Dobrica.
Njegova biografija je u travkama, u šljivkama plavkama,
u mirisnicama zavičaja, u dolovima i prelima.
On Vas pripada svom rodu srbskom.
I malo je ko grlatije, do ljublja,
do srbodarja pjevao majčici, rodnici Srbijici.
Dobrica ili put ka čistom srcu.
Srbska posleratna poezija izgubila je svog slavuja,
preglasnog u posvećenosti i služenju Srbstvu, Pravoslavlju.
One Srbije što je iščilila,
One Srbije što se bestragala, da sebe ne smije.
Srbije bez vojvoda i vojvodiča,
od srbogonaca i srboskojevaca.
Dobrica.
On pjeva o onoj prkosnoj Srbiji, koja nije za zagub,
Srbiji oradošćenoj latici, Srbiji vječnoj.
Čitavo djelo je slsito u to sazvučje, u pjesničku himnu Srbiji,
pjesničkog redova iz najotmenijeg i najnepopustljivijeg srbskog puka,
iz gružanskog veza.
On što prigrljenik božura bijaše, u milju namastira,
u kondiru sladotočnog stihovlja i melemovanja kosovke djevojke.
Dobrica punih usta pjesnik i vjesnik dobrodušni
Srbije rasanjene, žudnice i pokajnice.
Dobrica dobri, Dobrica.
Stihovima što su srbobranke i srboznanke, pred poganim jezicima,
sodomnicima novog svjetskog pospremka.
Što je uspravna Srbija u njima oživjela i prepoznala lice negdanje,
pred nevidicima u riječi što su krti.
Dobrica, širokih ruku ćirilice, tamjana Srbinovog, srca u kojem
obitava ona snaga i životnost Srbije, u guslama i frulama,
u berbama i mobama, u srbojavlju, pred progonicima i zlim volšebnicima.
Dobrica.
Kroz njegove pjesme igralo se naše djetinjstvo.
Pričesnik srbskih riječi i ćirilskog zlatokasa.
Pjesnik našeg djetinjstva i čelnik našeg najpotresnijeg zborstva.
Dobrica. Valjani pjevalac, najsrbskiji i najpouzdaniji.
Dobrica što ne bijaše lakomnik na književne nagrade,
što postaju nagrde, pa se uslačalo, pa sve isti.Dajte im još nagrada.
Srbstvo ga je voljelo.
Priklonimo uvo ljepoti, nek grgolji pjesma.
Još žud naša traje.
Ne ožednimo.
Čeka nas pjesma.
Dobrica.
Ovo je skromni darak Podružnice „Ćirilica“ čiji si bio vodič kroz mutne slike naše srbobolje da bi progledali licem čistim , nevjestice ćirilice.
I praštaj Dobrice nedostojnoj srbskoj djeci.
Večeras ti najodaniji srbski pjesnici prinose svoje pjesničke tužnice i ponosnice.
Najodadaniji i najbolji.
Drugi s vilama odoše u peštere.
Ćirilica čeka.
Nego ima li lijeka?
Kako ćemo tek? Srba ni na pretek.
Autor: Mr Slobodan M. Čurović Apis
ZAGONETKO MOJA
Čime li budiš ti u meni strasti
ti čarobni stvore, tajanstveni
pa mi duša izgara, i tijelo
svi damari uzdrhte u meni.
Čim te samo za trenutak vidim
glas mi zapne, lice rumen lije,
ljubavni mi oganj tijelom plamti
grlo riječi reći ne umije.
Srce si mi ranio pogledom
šta to kriju vragolaste oči,
odnio si ključe mira moga
pa bez tebe više neću moći.
Sa očima tvojim kad moj pogled sretnem
nemoćna tad sam, sreća me savlada,
iščezne dah mi, drhtim ko prut
čini se jadna, umrijeću tada..
Koliko dana, koliko dana
budiš mi strasti.
Pa duša moja spokoja nema.
Kada te vidim krv mi se gruša,
trnu mi noge, staje mi duša
potajno venem ko listak jesenji.
O, kaži mi, zagonetko moja
čime strasti, ti budiš u meni…
Zorka Čordašević
Takmičenje u evro lovu
Takmičenje agresivnog Nat-a,
zemlje hite, kao svat do svata.
Kao da će lovit jerebice.
Pred kamere nasmejano lice.
U tom lovu ubijaše svece.
A najviše pravoslavne dece.
Agresijom Srbiji u letu,
bez odluke UN i savetu.
Tu kršiše prava celog Sveta,
lov na decu, lrpotr od cveta.
Takvu mržnju fašističkog soja,
večno pamti otadžbina moja.
Srbija je pravoslavnog lika,
pa je mržnja postala velika.
Klinton, Širak, Bler, Olbrajt i Solana, imena su laka.
Prokleto im poštenje i majka.
Svu Evropu okupila sila,
da pobije što više civila.
Od njih brojke, narasle velike,
Nato vidi, tu svoje prilike.
Prekidaše živote u nadi,
da se mržnja do svih Srba gradi.
Osta krvlju po Srbiji boja,
a i hrabrost junaka od broja.
Cela Srpska beše, baš dodatna meta,
i po njoj ubistva, uz plač deteta.
Takmičenje, još im glava sanja.
Nije bitno, što su deca manja.
Uz Evropu takav plan se kuje.
Dok sa mora tomahavke bruje.
Tomahavke sa bombama kite.
Da im duše crne, budu site.
Ogledalo činjenica stoji,
po Srbiji smrt dece se broji.
Rušile škole, bolnice, mostove.
Za Srbiju eskadrile nove.
Čak su zemlje srpskog okruženja,
pomagale zločinačka trenja.
Dok Mađarska činjenicom plete.
Ona neće dirat zemlje svete.
Nato zlotvor bez vere u Boga,
laž ubistva i više od toga.
Srbija je od vernika slika.
Pa junaci čvršći od čelika.
Natovci su zemlje iz Evrope.
Nek se sami u nesreći tope.
Upravo su oni uz sva zla,
za Srbiju rekli svoje da.
Sve kroz pucnje smrtnog uranija,
Srbe truju, da sunce ne sija.
Za nevine srpske stradalnike,
čuvaćemo sa molitvom slike.
Autor pesme Saša Gajić
DURMITORSKE LEGENDE
Svani zoro i razbaci zrake duni vjetre rastjeraj oblake
Kad noć mine i osvane zora sunce zrake prospe s Durmitora
A obasja strane i litice jutro zorom kad umije lice
Kad izjave stada čobanice
Stoji jeka zvona i caktara slušaš pjesmu ptica iz omara
Jastreb klikče sa strmih litica a čuje se pjesma plastilica
Zene vodu sa izvora nose neđe kosci otkivaju kose
To je zora surog Durmitora
A durmitor čudljiva planina
Mnoge tajne krije u njedrima
S desne strane Tara valovita
Komarnica s lijeve manita
I sad kažu u ovu planinu možes sresti Marka na Sarinu
Traži dvore ujaka Momčila čuješ vrisku konja Jabučila
Pro točila i gustih omara traži svoga mrtvog gospodara
Srest ćeš srnu kako doji lane i hajduka vida grdne rane
A ujutro neđe na uranku srešćes vuka stoji na proplanku
čujes Taru u bregove bije gledaš ljute prisojkinje zmije
Slušaš riku mrkije međeda iz kanjona iz tarskije greda
Gledaš klance sance i aluge
Vidiš vilu česlja kose duge
Tu su guste gore i omari suri oro planinom se stari
Gorskog vuka divokozu cera i aždaje i crnog jezera
Tu zmajevi ljubave i vile tu su mnoge vojske krvarile
Tu je turska kasapnica ljuta
I mramorje njino oko puta
Kad pogledas s vrha Durmitora
Sve se vidi do sinjega mora
Vidiš dvore vojvode Momčila čuješ vrisku konja Jabučila
Sa bedema Pirlitora grada suze roni Jevrosima mlada
Tu je kažu kralj Vukašin prvi
Mrnjavčević pod bedeme ove
Vidosavu ljubu Momčilovu razapeo konj'ma na repove
Preko Tare Ljubišnja planina težak grijeh nosi na plećima
Ledna rosa sa gore zelene to su suze snahe obljubljene
Kukavica što po gori kuka to je snaha Šćepana Kosače
pokraj lednog vrela Vojinova časti joj se i obraza tace
Tu je neđe Ćirova pećina
Odatle se vidi ko na dlanu
Trave bere da meleme pravi sinu smrtnu da izvida ranu
Tu je voda Svetitelja Save čudo božje iz davnih vremena
Terzin bogaz Djevojački kamen Prutaš Gruda Kamena sijena
U podnožju planine Prutaša stoji mramor zarasto u travu
to se mjesto Do Todrov zove tu je Todor izgubio glavu
Nema majka no njega jednoga
Ljepši i od Apolona boga
Pa ga čuva ko oka zjenicu dokle svoju osnaži desnicu
Od zlih oci i rđava bata momče kao jabuka od zlata
Nema cure u devet plemena da je rasla u ona vremena
Da je ljepša no bijela zora rodila se nije za Todora
Zalud majka govori mu stara moj Todore srce iz njedara
Nema majka no tebe jednoga preklinjem te zadoja ti moga
De se ženi snaju mi dovodi da ti sina naslednika rodi
Majka će ti svate opremiti i za tebe curu isprositi
A sin majci na to odgovara
Prođi me se majko moja stara
Još mi majko do ženidbe nije a u srcu jednu tajnu krije
Da je dao zlatnu belenzuku i u ruku s prstenom jabuku
Ništa od tog ne zna majka stara da je njemu srce iz njedara
Zarobila lijepa Ružica ljepša nego sa neba Danica
Od kad sunce s Durmitora grije ljepša cura rađala se nije
Vitka stasa a bijela lica crne oči ispod obrvica
Gore kao dvije zublje luca s krila bi joj Becki Ćesar ruča
A zubi joj ko niske bisera zbog takve se mijenja i vjera
Veselo joj nasmijano lice vrat bijeli ko u labudice
Osmijeh joj ka no rujna zora jel to vila sišla s Durmitora
Kosa boje prezreloga žita ni primać joj nije Afrodita
A kamo li sa zemlje djevojke još na gajtan zategnula dojke
Pa joj jelek od bijesa puca
I vezenu đeisiju buca
Noge vitke ko u srne lake a na njima građene opanke
Zor djevojka i momak delija al zaludu kad je ne batlija
Na Olimpu spavaju bogovi u Sodomu nečastive sile
a visoka Durmitor planina to su dvori Ravijojle vile
Kažu da su na Vjetrena brda svako jutro u cik zore rane
vile svoje pletenice plele i s planine gledale čobane
Kad izjave na planinu stada jek čaktara čujes sa Postola
a momamčka odjekuje pjesma od Bobana i Dobroga Dola
Gleda vila mladoga Todora od požude tijelo joj trne
onda tiho sebi progovori moj ćes biti ili zemlje crne
Pa s'porukom otpremi sluskinju sjutra rano čim osvane zora
i čim sunce svoje zrake prospe mladoga mi dovedi Todora
Da mi mrsi kose ne mrsene da mi ljubi ne ljubljeno lice
da u mojoj uživa ljepoti da se mane mlade čobanice
Samo nek se ne igra sa glavom nek oružje ne nosi iz kuće
u nedjelju na svete trojice neka ovdje bude u svanuće
Nađe vila mladoga Todora na izvore poijaše stada i sa njime lijepa
Ružica sunce sija dok se smije mlada
Smjerno priđe i nazva im boga onda reče kraljica me šalje i poruku
od nje mu prenese sad slušajte šta je bilo dalje
Nasmija se mladi seratlija pa joj veli Djevojko lijepa
jel kraljica luda il bijesna ili ti je kod oči slijepa
Što će meni iz pestera vila za šta će mi bogatstvo
i slava što li će mi kadifa i svila kad Ružica na mom srcu spava
Noć razminu zvijezde se gase tek opuči s Durmitora zora
vila zlatom jagluk vezen šalje tankoj kuli mladoga Todora
Na jagluku izvežena slova
Zlatnom žicom suncevoga zraka Ravijojla ovako mu piše
ooo Todore nemala te majka
Šta to radiš šta si naumio zar ćeš svoju iskobiti glavu
U pamet se uzurli delijo ne preziri bogatstvo i slavu
Nemoj staru ucvijelit majku u knjizi mu govoraše vila soko leti nebu pod oblake
pa i njemu salome se krila
Ti si moju odbio ponudu
Meni mladoj naturio manu da sam muško zvala bih te
da se ogledamo na dugu megdanu
Zato dođi ponesi sviralu ja ću igrat ti sviraj delijo ko izdrži
dok zora ne svane taj je slavu i megdan dobio
Todor gleda svilena jagluka čita sta mu zbori sitna
knjiga na srce mu pade neka muka
A na čelo navali se briga
Jer zna dobro čim ga vile duže riječ daše al na tanko uže
No mu ponos ne da da ustukne on će ići pa nek uže pukne
Banu momče na Jablan glavice u pasu mu nema ledenice
Ni za pasom oštra jatagana spremao se nije za megdana
Use duma jeli riječ tvrda uto izbi na Vjetrena brda sjede vile na zelene jele
Duge kose niz pleći rasplele
Među njima Ravijojla mlada e kakva je stotinu joj jada
Pletenice duge raspustila kose pale preko vitih krila
Svome oku ne veruje ona dali gleda boga Apolona
Il ga vila rodila u gori pa ovako njemu progovori
Oooo Todore iz gore hajduče što me bolan ne posluša juče
Durmitorski najljepši cvijete da u moje živis vilajete
S Durmitora vile da te dvore a krilima da ti prave lada pokraj mene
da ti sviću zore da te ljubi Raviojla mlada
Il da s tobom idem tankoj kuli da odbacim vilinske odore
da ti rađam šceri i sinove pokraj tebe da mi sviću zore
S riječi je prekide Todore slušaj vilo sa Tarskije trana možeš imat
saraje i dvore al ne ljubav Todora čobana
Možeš imat gradove i sela možeš imat na tovare blago
al ne ljubav koju si željela niti ljubit kog je tebi drago
Draža mi je suva kora ljeba što pojedeem iz torbe tkanice
svo bogatstvo odavde do neba pusto mi je bez moje Ružice
S tim si smrtnu potpiso presudu viknu vila s gordog Durmitora
sad ćeš ludu izgubiti glavu niz litice bacite Todora
Poskakaše vile sa omora šta to rade teški jad ih naša
i baciše mladoga Todora sa litica visokog Prutaša
Čaktar lupa na bijela stada dok planina kupa se u rosi
javi ovce čobanica mlada sitan vezak u rukama nosi
Vezak veze od bijele svile pjesmu pjeva tiho ispod glasa cura
ljepša od bijele vile dok je guja šinu preko pasa
Zaledi joj srce u grudima mrak nastade ugasi se zora
ne vjeruje svojijem očima gleda mrtvog u krvi Todora
Pisnu mlada ko ranjena srna Moj Todore nado ugašena
jeli ovo zla sudbina crna izgubih te srećo ne nošena
Muk nastade planina zaćuta skamenjene zvijeri
i ptice samo piska odlijeze ljuta ojađene mlade čobanice
Zavija mu rane u jagluke sa izvora vodom mije rane
na grudi mu sklapa bjele ruke a lelekom doziva čobane
Gavran zedan krvi od hajduka vazda gladan junačkoga mesa
čobanicu sluša kako kuka i od tuge krilima otresa
Sleće s grane na zelenu travu od žalosti i sunce utrnu
al momačku ne nagrdi glav no kandžama kopa zemlju crnu
Od kad gavran krv junačku pije ljudsko meso od kad mu je hrana
crnja zora svitala mu nije nit mu težeg dolazilo dana
Gleda mlade na zadnjem rastanku ledne usne zadnji put cjeliva
pa u lednu polozi ga raku Durmitorska nesrećna odiva
Ledan kamen stavi mu pod glavu pogledaj me srećo moja mila
lice grebe čupa kosu plavu a nekakva podiže je sila
Kukajući ode uz planinu na život je izgubila volju
svoja stada bijela razminu ostavi ih nek ih vuci kolju
Niđe glasa muk planinom vlada vite jele povihaju grane
roni suze čobanica mlada svoje zadnje naslućuje dane
Suze kaplju po zelenoj travi dok se tužna uz planinu penje
vene trava i zumbuli plavi a od suza stvara se kamenje
I sunčevi potamnješe zraci sva priroda od tuge uzdiše
planinom se nadviše oblaci jele grane oko nje saviše
Skamenjena neđe u planini ostala je ko na mrtvoj strazi
svog mrtvoga vjerenika pazi da mu rane i muke ublaži
Autor pesme: Božidar Mićanović
Sa oblacima
Sa planinom na visini, gde no nebo ljubi stene,
blista u svom rajskom sjaju,moja draga je pored mene.
Sunce zlatno šalje zrake, da poljube stenu svaku,
ja voljenu prigrlio, osećamo ljubav jaku.
Sedeć’ tako tu zajedno, dok minuta duže traje,
okolina svakog trena, neku novu sliku daje.
Nedaleko gde sedimo, susedne se vide stene,
na vrh jedne i kozorog, kontroliše svoje žene.
Ponegde se vidi travka ili cvetić te planine,
kao da se njihov koren, na dno spušta sa visine.
Mi sedimo na vrh stena, okolinom pogled šeta,
najlepše se slike stvore, dok proletna ruža cveta.
Pa kasnije sve je čudno, pogled gusta magla krije,
kao mleko svud se prosu, dok veselo srce bije.
Alpe grle okolinu, iznad or'o brodi sivi,
možda nam on želi reći, svi smo srećni dok smo živi.
Ja prigrlih dragu svoju, i poljubih usne vrele,
a ona u krilo moje, spusti svoje ruke bele.
Posle toga krenuli smo, kao da nas stene mole,
ostanite tu i dalje, nebeski vas sveci vole.
Autor pesme Saša Gajić
ЛЕПЕ ПЕСМЕ ЧЛАНОВА УСКС И ЊИХОВИХ ПРИЈАТЕЉА
Добрица Ерић или пут ка чистом срцу
Пјевљива је ријеч србска што се не смије.
Кад пропјева изистински пјесник и земља опрољећи.
Кад земља Србија ћирилски дише.
Добрица.
Његова биографија је у травкама, у шљивкама плавкама,
у мирисницама завичаја, у доловима и прелима.
Он Вас припада свом роду србском.
И мало је ко грлатије, до љубља, до србодарја пјевао мајчици,
родници Србијици.
Добрица или пут ка чистом срцу.
Србска послератна поезија изгубила је свог славуја,
прегласног у посвећености и служењу Србству, Православљу.
Оне Србије што је ишчилила,
Оне Србије што се бестрагала, да себе не смије.
Србије без војвода и војводича, од србогонаца и србоскојеваца.
Добрица.
Он пјева о оној пркосној Србији, која није за загуб,
Србији орадошћеној латици, Србији вјечној.
Читаво дјело је слсито у то сазвучје,
у пјесничку химну Србији, пјесничког редова из најотменијег
и најнепопустљивијег србског пука, из гружанског веза.
Он што пригрљеник божура бијаше, у миљу намастира,
у кондиру сладоточног стиховља и мелемовања косовке дјевојке.
Добрица пуних уста пјесник и вјесник добродушни
Србије расањене, жуднице и покајнице.
Добрица добри, Добрица.
Стиховима што су србобранке и србознанке, пред поганим језицима,
содомницима новог свјетског поспремка.
Што је усправна Србија у њима оживјела и препознала лице негдање,
пред невидицима у ријечи што су крти.
Добрица, широких руку ћирилице, тамјана Србиновог,
срца у којем обитава она снага и животност Србије, у гуслама и фрулама,
у бербама и мобама, у србојављу, пред прогоницима и злим волшебницима.
Добрица.
Кроз његове пјесме играло се наше дјетињство.
Причесник србских ријечи и ћирилског златокаса.
Пјесник нашег дјетињства и челник нашег најпотреснијег зборства.
Добрица. Ваљани пјевалац, најсрбскији и најпоузданији.
Добрица што не бијаше лакомник на књижевне награде, што постају нагрде,
па се услачало, па све исти.Дајте им још награда.
Србство га је вољело.
Приклонимо уво љепоти, нек гргољи пјесма.
Још жуд наша траје.
Не ожеднимо.
Чека нас пјесма.
Добрица.
Ово је скромни дарак Подружнице „Ћирилица“ чији си био водич кроз мутне слике наше србобоље да би прогледали лицем чистим , невјестице ћирилице.
И праштај Добрице недостојној србској дјеци.
Вечерас ти најоданији србски пјесници приносе своје пјесничке тужнице и поноснице.
Најодаданији и најбољи.
Други с вилама одоше у пештере.
Ћирилица чека.
Него има ли лијека?
Како ћемо тек? Срба ни на претек.
Аутор Мр Слободан М. Чуровић Апис
НЕ ПРОКЛИЊИТЕ НАС, ПРОКЛЕТИЈЕ
Не проклињите нас, Проклетије,
одавно већ смо проклети!
Што ви умјесто нас
на Божурпоље гледате,
док вас шибају вјетрови сури.
Што недужне жртве бројите,
Двоглавог Бијелог Орла скривате,
ушушкавете му гнијездо у гране бора,
што га у глуво доба
на извору Бистрице појите
да не скапа –
прогнан од црних врана.
Можда из мога рода
још неки Лазар пожури
у зору Видовдана
да врати што се вратити мора.
Не проклињите нас, Проклетије,
мајчина нас је проклела храна!
Што ви умјесто нас
на кости предака мотрите,
наше разбацане бјелутке препознајете,
док брат, брата издаје,
дједовину туђину продаје.
Не проклињите нас
што ви умјесто нас оплакујете увеле Божуре
на земљи нафоре и икона.
Можда из мога рода
још неки Милош, Иван ил´ Милан
у зору Видовдана
Светом Метоху пожуре
да спасу оно што је наше
од искона.
Не проклињите нас, Проклетије,
не проклињите нас, но подвикните!
Онако – грлено, смјело,
нека цијела планета чује
да само српско је Косово цијело –
нека се ехо низ ваше литице сјури.
Не проклињите што ви умјесто нас
на слијепу Симониду пазите,
Царичине свијеће чувате
да једнога дана плану,
да восак и тамјан замирише,
да чокоти винограда овимене,
да винотоком вино црно и бијело
у царске одаје се слије,
да се заувијек црне орлушине разбијеже,
да невјесте обремене,
да се братство и слога развријеже.
Можда ипак из мога рода још неки Карађорђе
у зору о Видовдану
са својом војском на равно Косово бану
да упале највеће свијеће,
што до сад још нико видио није,
једну за пале јунаке,
другу за срећу Србије.
Да покидају казамате и жице,
да сужњима слобода гране
да се огласе звона Грачанице.
Не проклињите нас, Проклетије,
неправда на нас кидише!
Не проклињите нас
и Кнежева клетва нам је превише…..
Ауто песме Зорка Чордашевић
ДАНАШЊА МОЛИТВА
И ја ћу, лагано, почети да венем,
надјачеће иње боју мога лица.
Господе, не дај ми са ума да скренем
прије но што прхенем са јатима птица.
Теби у висине, у простор надања,
гдје ми стреме мисли у часима ћутње.
Сачувај ме, до тад, погубног падања
у сласти живота пуној гријешне слутње.
Прије но што свенем покоси ме мразом,
у цвијету снаге начини ме биљком;
покошеним цвијетом – убраним босиљком –
блажен да починем са чистим образом
или ми даруј вијек бесконачан
у којем ћу гријехе незнане и знане
окајати горко, присебан и тачан
у нади за чисте, неугасле дане
Ауто песме Анђелко Јеремић
ЗАБОРАВЉЕНИ НАРОД
Ову пјесму посвећујем, и стихове моје сиве,
српској браћи у Дежели, да и они боље живе.
Док смо били у држави, што се некад звала “Југа.”
Сматрали смо да смо браћа, а не нека “руља” с југа!
Радили смо и градили, све градове и сва села.
Иза себе остављали Словенцима ремек дјела.
Научнике свих профила, нација вам српска дала,
имал’ ико у Дежели, да Србима каже хвала!
И Љубљану и Емону, градиле су српске руке
град Марибор, лијепо Цеље, све путеве и окуке.
Од Добаве до Севнице, Новог Мјеста, града Крања.
Српском руком сваког дана,
деклета је милована!
У Храснику и Трбовљу,
у Загорју и Велењу луци Копар,
и Постојни, радили смо трећу смјену.
Због деклете једне мале, поменућу и Домжале,
три године ту сам био, добар занат изучио.
Времена се промјенише,
лијепу Југу развалише,
а државе сада воде,
неморалне преливоде.
Већ одавно нисмо браћа,
права Срба све су краћа.
“Савез српске дијаспоре” ,
за права се Срба боре!
Нестало је људске душе ,
права Срба свуд се гуше.
европска се права газе ,
пред нама су мрачне стазе.
Доминира жута штампа,
европска је мрачна лампа.
Чудна нам се мрежа плете.
Сијалице мраком свјетле.
Свјиетла тачка, грумен соли,
српски храм је на Тиволи.
Мелодија наших звона,
чува Србе од демона.
Док матица наша спава.
Једино нас спаја Сава.
Са небеса Господ гледа.
Да смо народ другог реда.
Ратко Поповић 9 фебруар 2019 год Пјесма посвећена Србима у Словенији
и ССДС.. Ратко Поповић Шњеготина Средња- Челинац Република Српска.
ЗАГОНЕТКО МОЈА
Чиме ли будиш ти у мени страсти
ти чаробни створе, тајанствени
па ми душа изгара, и тијело
сви дамари уздрхте у мени.
Чим те само за тренутак видим
глас ми запне, лице румен лије,
љубавни ми огањ тијелом пламти
грло ријечи рећи не умије.
Срце си ми ранио погледом
шта то крију враголасте очи,
однио си кључе мира мога
па без тебе више нећу моћи.
Са очима твојим кад мој поглед сретнем
немоћна тад сам, срећа ме савлада,
ишчезне дах ми, дрхтим ко прут
чини се јадна, умријећу тада..
Колико дана, колико дана
будиш ми страсти.
Па душа моја спокоја нема.
Када те видим крв ми се груша,
трну ми ноге, стаје ми душа
потајно венем ко листак јесењи.
О, кажи ми, загонетко моја
чиме страсти, ти будиш у мени…
Аутор песме Зорка Чордашевић
Такмичење у евро лову
Такмичење агресивног Нат-а,
земље хите, као сват до свата.
Као да ће ловит јеребице.
Пред камере насмејано лице.
У том лову убијаше свеце.
А највише православне деце.
Агресијом Србији у лету,
без одлуке УН и савету.
Ту кршише права целог Света,
лов на децу, лрпотр од цвета.
Такву мржњу фашистичког соја,
вечно памти отаџбина моја.
Србија је православног лика,
па је мржња постала велика.
Клинтон, Ширак, Блер, Олбрајт и Солана, имена су лака.
Проклето им поштење и мајка.
Сву Европу окупила сила,
да побије што више цивила.
Од њих бројке, нарасле велике,
Нато види, ту своје прилике.
Прекидаше животе у нади,
да се мржња до свих Срба гради.
Оста крвљу по Србији боја,
а и храброст јунака од броја.
Цела Српска беше, баш додатна мета,
и по њој убиства, уз плач детета.
Такмичење, још им глава сања.
Није битно, што су деца мања.
Уз Европу такав план се кује.
Док са мора томахавке брује.
Томахавке са бомбама ките.
Да им душе црне, буду сите.
Огледало чињеница стоји,
по Србији смрт деце се броји.
Рушиле школе, болнице, мостове.
За Србију ескадриле нове.
Чак су земље српског окружења,
помагале злочиначка трења.
Док Мађарска чињеницом плете.
Она неће дират земље свете.
Нато злотвор без вере у Бога,
лаж убиства и више од тога.
Србија је од верника слика.
Па јунаци чвршћи од челика.
Натовци су земље из Европе.
Нек се сами у несрећи топе.
Управо су они уз сва зла,
за Србију рекли своје да.
Све кроз пуцње смртног уранија,
Србе трују, да сунце не сија.
За невине српске страдалнике,
чуваћемо са молитвом слике.
Аутор песме Саша Гајић
ДУРМИТОРСКЕ ЛЕГЕНДЕ
Свани зоро и разбаци зраке дуни вјетре растјерај облаке
Кад ноћ мине и осване зора сунце зраке проспе с Дурмитора
А обасја стране и литице јутро зором кад умије лице
Кад изјаве стада чобанице
Стоји јека звона и цактара слушаш пјесму птица из омара
Јастреб кликче са стрмих литица а чује се пјесма пластилица
Зене воду са извора носе неђе косци откивају косе
То је зора сурог Дурмитора
А дурмитор чудљива планина
Многе тајне крије у њедрима
С десне стране Тара валовита
Комарница с лијеве манита
И сад кажу у ову планину можес срести Марка на Сарину
Тражи дворе ујака Момчила чујеш вриску коња Јабучила
Про точила и густих омара тражи свога мртвог господара
Срест ћеш срну како доји лане и хајдука вида грдне ране
А ујутро неђе на уранку срешћес вука стоји на пропланку
чујес Тару у брегове бије гледаш љуте присојкиње змије
Слушаш рику мркије међеда из кањона из тарскије греда
Гледаш кланце санце и алуге
Видиш вилу чесља косе дуге
Ту су густе горе и омари сури оро планином се стари
Горског вука дивокозу цера и аждаје и црног језера
Ту змајеви љубаве и виле ту су многе војске крвариле
Ту је турска касапница љута
И мраморје њино око пута
Кад погледас с врха Дурмитора
Све се види до сињега мора
Видиш дворе војводе Момчила чујеш вриску коња Јабучила
Са бедема Пирлитора града сузе рони Јевросима млада
Ту је кажу краљ Вукашин први
Мрњавчевић под бедеме ове
Видосаву љубу Момчилову разапео коњ'ма на репове
Преко Таре Љубишња планина тежак гријех носи на плећима
Ледна роса са горе зелене то су сузе снахе обљубљене
Кукавица што по гори кука то је снаха Шћепана Косаче
покрај ледног врела Војинова части јој се и образа таце
Ту је неђе Ћирова пећина
Одатле се види ко на длану
Траве бере да мелеме прави сину смртну да извида рану
Ту је вода Светитеља Саве чудо божје из давних времена
Терзин богаз Дјевојачки камен Пруташ Груда Камена сијена
У подножју планине Пруташа стоји мрамор зарасто у траву
то се мјесто До Тодров зове ту је Тодор изгубио главу
Нема мајка но њега једнога
Љепши и од Аполона бога
Па га чува ко ока зјеницу докле своју оснажи десницу
Од злих оци и рђава бата момче као јабука од злата
Нема цуре у девет племена да је расла у она времена
Да је љепша но бијела зора родила се није за Тодора
Залуд мајка говори му стара мој Тодоре срце из њедара
Нема мајка но тебе једнога преклињем те задоја ти мога
Де се жени снају ми доводи да ти сина наследника роди
Мајка ће ти свате опремити и за тебе цуру испросити
А син мајци на то одговара
Прођи ме се мајко моја стара
Још ми мајко до женидбе није а у срцу једну тајну крије
Да је дао златну белензуку и у руку с прстеном јабуку
Ништа од тог не зна мајка стара да је њему срце из њедара
Заробила лијепа Ружица љепша него са неба Даница
Од кад сунце с Дурмитора грије љепша цура рађала се није
Витка стаса а бијела лица црне очи испод обрвица
Горе као двије зубље луца с крила би јој Бецки Ћесар руча
А зуби јој ко ниске бисера због такве се мијења и вјера
Весело јој насмијано лице врат бијели ко у лабудице
Осмијех јој ка но рујна зора јел то вила сишла с Дурмитора
Коса боје презрелога жита ни примаћ јој није Афродита
А камо ли са земље дјевојке још на гајтан затегнула дојке
Па јој јелек од бијеса пуца
И везену ђеисију буца
Ноге витке ко у срне лаке а на њима грађене опанке
Зор дјевојка и момак делија ал залуду кад је не батлија
На Олимпу спавају богови у Содому нечастиве силе
а висока Дурмитор планина то су двори Равијојле виле
Кажу да су на Вјетрена брда свако јутро у цик зоре ране
виле своје плетенице плеле и с планине гледале чобане
Кад изјаве на планину стада јек чактара чујес са Постола
а момамчка одјекује пјесма од Бобана и Доброга Дола
Гледа вила младога Тодора од пожуде тијело јој трне
онда тихо себи проговори мој ћес бити или земље црне
Па с'поруком отпреми слускињу сјутра рано чим осване зора
и чим сунце своје зраке проспе младога ми доведи Тодора
Да ми мрси косе не мрсене да ми љуби не љубљено лице
да у мојој ужива љепоти да се мане младе чобанице
Само нек се не игра са главом нек оружје не носи из куће
у недјељу на свете тројице нека овдје буде у свануће
Нађе вила младога Тодора на изворе поијаше стада и са њиме лијепа
Ружица сунце сија док се смије млада
Смјерно приђе и назва им бога онда рече краљица ме шаље и поруку
од ње му пренесе сад слушајте шта је било даље
Насмија се млади сератлија па јој вели Дјевојко лијепа
јел краљица луда ил бијесна или ти је код очи слијепа
Што ће мени из пестера вила за шта ће ми богатство
и слава што ли ће ми кадифа и свила кад Ружица на мом срцу спава
Ноћ размину звијезде се гасе тек опучи с Дурмитора зора
вила златом јаглук везен шаље танкој кули младога Тодора
На јаглуку извежена слова
Златном жицом сунцевога зрака Равијојла овако му пише
ооо Тодоре немала те мајка
Шта то радиш шта си наумио зар ћеш своју искобити главу
У памет се узурли делијо не презири богатство и славу
Немој стару уцвијелит мајку у књизи му говораше вила соко лети небу под облаке
па и њему саломе се крила
Ти си моју одбио понуду
Мени младој натурио ману да сам мушко звала бих те
да се огледамо на дугу мегдану
Зато дођи понеси свиралу ја ћу играт ти свирај делијо ко издржи
док зора не сване тај је славу и мегдан добио
Тодор гледа свилена јаглука чита ста му збори ситна
књига на срце му паде нека мука
А на чело навали се брига
Јер зна добро чим га виле дуже ријеч даше ал на танко уже
Но му понос не да да устукне он ће ићи па нек уже пукне
Бану момче на Јаблан главице у пасу му нема леденице
Ни за пасом оштра јатагана спремао се није за мегдана
Усе дума јели ријеч тврда уто изби на Вјетрена брда сједе виле на зелене јеле
Дуге косе низ плећи расплеле
Међу њима Равијојла млада е каква је стотину јој јада
Плетенице дуге распустила косе пале преко витих крила
Своме оку не верује она дали гледа бога Аполона
Ил га вила родила у гори па овако њему проговори
Оооо Тодоре из горе хајдуче што ме болан не послуша јуче
Дурмиторски најљепши цвијете да у моје живис вилајете
С Дурмитора виле да те дворе а крилима да ти праве лада покрај мене
да ти свићу зоре да те љуби Равиојла млада
Ил да с тобом идем танкој кули да одбацим вилинске одоре
да ти рађам шцери и синове покрај тебе да ми свићу зоре
С ријечи је прекиде Тодоре слушај вило са Тарскије трана можеш имат
сараје и дворе ал не љубав Тодора чобана
Можеш имат градове и села можеш имат на товаре благо
ал не љубав коју си жељела нити љубит ког је теби драго
Дража ми је сува кора љеба што поједеем из торбе тканице
сво богатство одавде до неба пусто ми је без моје Ружице
С тим си смртну потписо пресуду викну вила с гордог Дурмитора
сад ћеш луду изгубити главу низ литице баците Тодора
Поскакаше виле са омора шта то раде тешки јад их наша
и бацише младога Тодора са литица високог Пруташа
Чактар лупа на бијела стада док планина купа се у роси
јави овце чобаница млада ситан везак у рукама носи
Везак везе од бијеле свиле пјесму пјева тихо испод гласа цура
љепша од бијеле виле док је гуја шину преко паса
Заледи јој срце у грудима мрак настаде угаси се зора
не вјерује својијем очима гледа мртвог у крви Тодора
Писну млада ко рањена срна Мој Тодоре надо угашена
јели ово зла судбина црна изгубих те срећо не ношена
Мук настаде планина заћута скамењене звијери
и птице само писка одлијезе љута ојађене младе чобанице
Завија му ране у јаглуке са извора водом мије ране
на груди му склапа бјеле руке а лелеком дозива чобане
Гавран зедан крви од хајдука вазда гладан јуначкога меса
чобаницу слуша како кука и од туге крилима отреса
Слеће с гране на зелену траву од жалости и сунце утрну
ал момачку не нагрди глав но канџама копа земљу црну
Од кад гавран крв јуначку пије људско месо од кад му је храна
црња зора свитала му није нит му тежег долазило дана
Гледа младе на задњем растанку ледне усне задњи пут цјелива
па у ледну полози га раку Дурмиторска несрећна одива
Ледан камен стави му под главу погледај ме срећо моја мила
лице гребе чупа косу плаву а некаква подиже је сила
Кукајући оде уз планину на живот је изгубила вољу
своја стада бијела размину остави их нек их вуци кољу
Ниђе гласа мук планином влада вите јеле повихају гране
рони сузе чобаница млада своје задње наслућује дане
Сузе капљу по зеленој трави док се тужна уз планину пење
вене трава и зумбули плави а од суза ствара се камење
И сунчеви потамњеше зраци сва природа од туге уздише
планином се надвише облаци јеле гране око ње савише
Скамењена неђе у планини остала је ко на мртвој стрази
свог мртвога вјереника пази да му ране и муке ублажи
Аутор песме: Божидар Мићановић
Са облацима
Са планином на висини, где но небо љуби стене,
блиста у свом рајском сјају,моја драга је поред мене.
Сунце златно шаље зраке, да пољубе стену сваку,
ја вољену пригрлио, осећамо љубав јаку.
Седећ’ тако ту заједно, док минута дуже траје,
околина сваког трена, неку нову слику даје.
Недалеко где седимо, суседне се виде стене,
на врх једне и козорог, контролише своје жене.
Понегде се види травка или цветић те планине,
као да се њихов корен, на дно спушта са висине.
Ми седимо на врх стена, околином поглед шета,
најлепше се слике створе, док пролетна ружа цвета.
Па касније све је чудно, поглед густа магла крије,
као млеко свуд се просу, док весело срце бије.
Алпе грле околину, изнад ор'о броди сиви,
можда нам он жели рећи, сви смо срећни док смо живи.
Ја пригрлих драгу своју, и пољубих усне вреле,
а она у крило моје, спусти своје руке беле.
После тога кренули смо, као да нас стене моле,
останите ту и даље, небески вас свеци воле.
Аутор песме Саша Гајић
Opširnije
