Pripremio: Протинамјесник Петар Јовановић
ХРАМ СВ. ОЦА НИКОЛАЈА (ЦРКВА БРВНАРА) У РОМАНОВЦИМА СО Градишка, Република Српска
Протинамјесник Петар Јовановић – Најстарија богомоља парохије романовчко – машичке јесте стара дрвена црква у Романовцима, највјероватније и најстарија у овом Поткозарском крају. По предању њена старост сеже и до 400 год. Ово мишљење допуњује и сам изгед цркве који има све знаке старине. Приповедају се и две фантастичне приче о мјесту на којем је црква подигнута. Једна, да је било неко језерце и кад је народ тражио да гради цркву, турске су власти дале ово језерце. Људи су се дали на посао. Мушкарци су доњели камење, а жене земљу у прегачама. Језеро је затрпано, изгубило се и премјестило у сусједно село Миљевиће. Друга пак, да су Турци након бројних молби околњих Срба, дозволили градњу цркве искључиво у једном дану, а увече место градње је било одређено управо то језерце. Када су српски неимари током јутра поранили градити, језерце је преко ноћи нестало.
Било тако или другачије, важно је да је та црквица сачувана и данас уз велику бригу и самих мјештана. Црквица је непрецјенљиве између осталога и умјетничке вредности. Можда је значајно нагласити и то, да неки болесници који посећују ту црквицу изјављују, да болови у црквеном кругу нестају или се веома смањују.Тако се те приче преносе са кољена на кољено. Постоји могућност, да је та црквица подигнута кријући од турака у шуми. На ту помисао наводи сам амбиент, положај цркве обкољен је са три стране шумом, а и груби извођађки радови на грађи цркве. По народном причању промјенила је три крова. Не памте ни најстарји људи кад је посљедни пут прекривена. Ни нека бака Јања Ковачевић за коју веле да је живјела 115 год. а умрла око 1934 год. није запамтила кад је посљедни кров постављен. Црква је посједовала, истина у лошем стању, антимис издан за време Митрополита Павла Ненадовића 1749 – 1766 год. који се данас налази у ризници епархије Бања Луке. Ситно урезана цифра 1812 год. на вратима и запис на дверима 1815 год. Најстарији су датуми о њој. Али то ће бити податци вјероватно о њеној последњој поправци. Дуга је 7,40 м; широка 4,16 м обимњих зидова 1,90 м; висина до сљемена 5,75 м. Основна уздужна брвна испадају са западне стране преко 1 м због дуге и извучене стрхе, која образује неку врсту отвореног тријема пред улазом. Ојачање обимне конструкције извршено је костницима, али са унутрашње стране. Кров је стрм са широком стрехом и на челним странама јако извучен, и са источне стране за 1 м, а са западне за 1,60 м. Заобљења су постигнута врло честим роговима и прирошцима. Унутрашњи простор подјељен је на олтар и средњи дио. Притвора нема али је над тим дијелом подигнут хор са степеницама у дужини 2,13 м. Олтар је одвојен сада високом дрвеном преградом са старим дебелим довратницима царских и северних двери. Јужних двери нема. Отвори двери су на декоративан луг. Преградне даске ужљебљене су између стубова и иконостаса. Свети престо је на декоративном стубу на каквом је био и жртвеник кога сада нема. Под језемљен таванице нема, има два спојна отвора. Главни улаз са запада, правоугаоног облика величине 1,46 x 1 м. Затварају га двокрилна храстова врата дебелине од 0,55 м. Други отвор од 65 x 50 цм на олтару до југоисточног угла. За пропуштање светлости на појединим местима, служе уски прорези на брвнима. Храм је посвећен Св. оцу Николају. Пред црквом је у раније време подигнут дрвени звоник са два звона. Од старина сачуване су царске двери од тешког боровог дрвета. Горњи дио је на заобљен луг. Величина појединих крила је 141 x 42 x 4 цм. Површина је уоквирена простим црвеним шарама подељена у три поља која су предвојена црвеним и жутим простим тракама. Сва поља су исликана допојасним ликовним преставама. Технички су веома слабо обрађена, боје су избледеле а темељ се са добрим дијелом скинуо. На лијевом крилу испод полулука, насликан је Св. Архангел Михаил који држи теразије са пуно ситних љутских прилика у тасу, а у другој руци печет са рјечима: Свјат, свјат, свјат. У трећемом пољу Св. Архангел Гаврило од Благовести са крином у руци. Основа је код свих плаве боје, доле бледо ружичасте. Драперије су зелене, окер са мрким сенкама, тамно-црвене и сиво-беле, доста грубог и неукусног тона, избледело од времена. На десном крилу, у горњем пољу: Св. Архангел Рафаил, у краткој војничкој туники, маслинасто-зелене боје, црвеној хламиди и сивим крилима. У једној руци носи рипиду, у другој колут са написом: Свјат, свјат, свјат. У пољу испод њега: Св. апостол Павле, у тамно – плаво хитону, цинобер плашту, са мачем у лијевој руци и пером у другој. У доњем пољу је Богородица, са раширеним рукама како у Богородице, ширшаја небес. У лијевом углу је бјели голуб са благодатним зрацима. Царске двери нису поручбина једног ктитора, него више приложника којих су имена исписана покрај сваког лика. То показује слабо економско стање становништва. Поред Апх. Михаила записано је: Писа Анчелија (Анђелија) одкупи себи; код апостола Петра пише: одкупи себи за помен Стеван вадар. Поред ап. Павла: писа Марко за спомен себи 12 гроша и по: код Богородице: писа Иока (Јока) за помен себи гроша 119. На полеђини двери је слабо читан запис: Теодор? (Ц) Ексан? Писа ереј (апхимандрит Антоније). По књигама има нешто записа. У служевнику штампано у будиму 1799. год. на полеђини насловног листа пише: Сија службеник ест цркве романовачке писа поп Паво Бранковић месеца октобра 1855 године ден 8. На псалтиру Будимског издања 1838. год. првом празном листу: Сија књига салир попа Миаила Новковића откупи га Ђука Суруђић живијем за здравље мртвим пред душу. Бог им дао царство небесно за цванцика 1848. год. Свакако да је ова светиња запамтила многе муке свога народа што би да је сачувано од заборава било од непроценљиве вредности за упознавање ове парохије и овог мјеста.
Први пут 1812. год. цркву су прекрили браћа Пејашиновић (било их је пет), а један од њих био је ковач који је исковао све ексере за прикивање шиндре. Да би се заштитила од тоталног нестанка јер је зуб времена учинијо своје, жене предвођене свештником Велимиром Поповићем извршиле су прекривање цркве црјепом 1955. год. Жене које су водиле посао биле су: Петрана Петровић, Тривуна Макић, Јелена Кукић и Марија Тодоровић.
Зашто су жене водиле овај посао? Људи су били чланови комунистичке партије па се могло десити да неко буде искључен, а то би била велика »несрећа« за дотичног. Желећи да од заборава отргну успомену о Православном вјенчању писца Петра Коћића и Милке Вукомановић, 18. септембра 1904. год. Задужбина »Петар Кочић« Бања Лука – Београд у посљедње време организује додјелу књижевне награде »Кочићево перо« за јесен истакнути прегаоцима на књижевном пољу. На тим годшњим скупинама, народним саборима окупљали су се и општински чиновници који су на неки начин имали могућности а и потребу да материално помогну ове старе Светиње, као и поправку запуштеног пута који води ка цркви. Зборовање ове врсте код овог Светог храма има позитиван утицај на село Романовце.
Č U D N O A L I I S T I N I T O
Pripremio: Protinamjesnik Petar Jovanović
HRAM SV. OCA NIKOLAJA (CRKVA BRVNARA) U ROMANOVCIMA SO Gradiška, Republika Srpska
Protinamjesnik Petar Jovanović – Najstarija bogomolja parohije romanovčko – mašičke jeste stara drvena crkva u Romanovcima, najvjerovatnije i najstarija u ovom Potkozarskom kraju. Po predanju njena starost seže i do 400 god. Ovo mišljenje dopunjuje i sam izged crkve koji ima sve znake starine. Pripovedaju se i dve fantastične priče o mjestu na kojem je crkva podignuta. Jedna, da je bilo neko jezerce i kad je narod tražio da gradi crkvu, turske su vlasti dale ovo jezerce. Ljudi su se dali na posao. Muškarci su donjeli kamenje, a žene zemlju u pregačama. Jezero je zatrpano, izgubilo se i premjestilo u susjedno selo Miljeviće. Druga pak, da su Turci nakon brojnih molbi okolnjih Srba, dozvolili gradnju crkve isključivo u jednom danu, a uveče mesto gradnje je bilo određeno upravo to jezerce. Kada su srpski neimari tokom jutra poranili graditi, jezerce je preko noći nestalo.
Bilo tako ili drugačije, važno je da je ta crkvica sačuvana i danas uz veliku brigu i samih mještana. Crkvica je neprecjenljive između ostaloga i umjetničke vrednosti. Možda je značajno naglasiti i to, da neki bolesnici koji posećuju tu crkvicu izjavljuju, da bolovi u crkvenom krugu nestaju ili se veoma smanjuju.Tako se te priče prenose sa koljena na koljeno. Postoji mogućnost, da je ta crkvica podignuta krijući od turaka u šumi. Na tu pomisao navodi sam ambient, položaj crkve obkoljen je sa tri strane šumom, a i grubi izvođađki radovi na građi crkve. Po narodnom pričanju promjenila je tri krova. Ne pamte ni najstarji ljudi kad je posljedni put prekrivena. Ni neka baka Janja Kovačević za koju vele da je živjela 115 god. a umrla oko 1934 god. nije zapamtila kad je posljedni krov postavljen. Crkva je posjedovala, istina u lošem stanju, antimis izdan za vreme Mitropolita Pavla Nenadovića 1749 – 1766 god. koji se danas nalazi u riznici eparhije Banja Luke. Sitno urezana cifra 1812 god. na vratima i zapis na dverima 1815 god. Najstariji su datumi o njoj. Ali to će biti podatci vjerovatno o njenoj poslednjoj popravci. Duga je 7,40 m; široka 4,16 m obimnjih zidova 1,90 m; visina do sljemena 5,75 m. Osnovna uzdužna brvna ispadaju sa zapadne strane preko 1 m zbog duge i izvučene strhe, koja obrazuje neku vrstu otvorenog trijema pred ulazom. Ojačanje obimne konstrukcije izvršeno je kostnicima, ali sa unutrašnje strane. Krov je strm sa širokom strehom i na čelnim stranama jako izvučen, i sa istočne strane za 1 m, a sa zapadne za 1,60 m. Zaobljenja su postignuta vrlo čestim rogovima i prirošcima. Unutrašnji prostor podjeljen je na oltar i srednji dio. Pritvora nema ali je nad tim dijelom podignut hor sa stepenicama u dužini 2,13 m. Oltar je odvojen sada visokom drvenom pregradom sa starim debelim dovratnicima carskih i severnih dveri. Južnih dveri nema. Otvori dveri su na dekorativan lug. Pregradne daske užljebljene su između stubova i ikonostasa. Sveti presto je na dekorativnom stubu na kakvom je bio i žrtvenik koga sada nema. Pod jezemljen tavanice nema, ima dva spojna otvora. Glavni ulaz sa zapada, pravougaonog oblika veličine 1,46 x 1 m. Zatvaraju ga dvokrilna hrastova vrata debeline od 0,55 m. Drugi otvor od 65 x 50 cm na oltaru do jugoistočnog ugla. Za propuštanje svetlosti na pojedinim mestima, služe uski prorezi na brvnima. Hram je posvećen Sv. ocu Nikolaju. Pred crkvom je u ranije vreme podignut drveni zvonik sa dva zvona. Od starina sačuvane su carske dveri od teškog borovog drveta. Gornji dio je na zaobljen lug. Veličina pojedinih krila je 141 x 42 x 4 cm. Površina je uokvirena prostim crvenim šarama podeljena u tri polja koja su predvojena crvenim i žutim prostim trakama. Sva polja su islikana dopojasnim likovnim prestavama. Tehnički su veoma slabo obrađena, boje su izbledele a temelj se sa dobrim dijelom skinuo. Na lijevom krilu ispod poluluka, naslikan je Sv. Arhangel Mihail koji drži terazije sa puno sitnih ljutskih prilika u tasu, a u drugoj ruci pečet sa rječima: Svjat, svjat, svjat. U trećemom polju Sv. Arhangel Gavrilo od Blagovesti sa krinom u ruci. Osnova je kod svih plave boje, dole bledo ružičaste. Draperije su zelene, oker sa mrkim senkama, tamno-crvene i sivo-bele, dosta grubog i neukusnog tona, izbledelo od vremena. Na desnom krilu, u gornjem polju: Sv. Arhangel Rafail, u kratkoj vojničkoj tuniki, maslinasto-zelene boje, crvenoj hlamidi i sivim krilima. U jednoj ruci nosi ripidu, u drugoj kolut sa napisom: Svjat, svjat, svjat. U polju ispod njega: Sv. apostol Pavle, u tamno – plavo hitonu, cinober plaštu, sa mačem u lijevoj ruci i perom u drugoj. U donjem polju je Bogorodica, sa raširenim rukama kako u Bogorodice, širšaja nebes. U lijevom uglu je bjeli golub sa blagodatnim zracima. Carske dveri nisu poručbina jednog ktitora, nego više priložnika kojih su imena ispisana pokraj svakog lika.
To pokazuje slabo ekonomsko stanje stanovništva. Pored Aph. Mihaila zapisano je: Pisa Ančelija (Anđelija) odkupi sebi; kod apostola Petra piše: odkupi sebi za pomen Stevan vadar. Pored ap. Pavla: pisa Marko za spomen sebi 12 groša i po: kod Bogorodice: pisa Ioka (Joka) za pomen sebi groša 119. Na poleđini dveri je slabo čitan zapis: Teodor? (C) Eksan? Pisa erej (aphimandrit Antonije). Po knjigama ima nešto zapisa. U služevniku štampano u budimu 1799. god. na poleđini naslovnog lista piše: Sija službenik est crkve romanovačke pisa pop Pavo Branković meseca oktobra 1855 godine den 8. Na psaltiru Budimskog izdanja 1838. god. prvom praznom listu: Sija knjiga salir popa Miaila Novkovića otkupi ga Đuka Suruđić živijem za zdravlje mrtvim pred dušu. Bog im dao carstvo nebesno za cvancika 1848. god. Svakako da je ova svetinja zapamtila mnoge muke svoga naroda što bi da je sačuvano od zaborava bilo od neprocenljive vrednosti za upoznavanje ove parohije i ovog mjesta.
Prvi put 1812. god. crkvu su prekrili braća Pejašinović (bilo ih je pet), a jedan od njih bio je kovač koji je iskovao sve eksere za prikivanje šindre. Da bi se zaštitila od totalnog nestanka jer je zub vremena učinijo svoje, žene predvođene sveštnikom Velimirom Popovićem izvršile su prekrivanje crkve crjepom 1955. god. Žene koje su vodile posao bile su: Petrana Petrović, Trivuna Makić, Jelena Kukić i Marija Todorović.
Zašto su žene vodile ovaj posao? Ljudi su bili članovi komunističke partije pa se moglo desiti da neko bude isključen, a to bi bila velika »nesreća« za dotičnog. Želeći da od zaborava otrgnu uspomenu o Pravoslavnom vjenčanju pisca Petra Koćića i Milke Vukomanović, 18. septembra 1904. god. Zadužbina »Petar Kočić« Banja Luka – Beograd u posljednje vreme organizuje dodjelu književne nagrade »Kočićevo pero« za jesen istaknuti pregaocima na književnom polju. Na tim godšnjim skupinama, narodnim saborima okupljali su se i opštinski činovnici koji su na neki način imali mogućnosti a i potrebu da materialno pomognu ove stare Svetinje, kao i popravku zapuštenog puta koji vodi ka crkvi. Zborovanje ove vrste kod ovog Svetog hrama ima pozitivan uticaj na selo Romanovce.
