Od prispelih 117 dosta dobrih pesničkih intelektualnih, radova za godišnju pesničku prezentaciju „PESNIKOVA DUŠA“ Ljubljana 2016, stručna komisija akademskih kriterija izdvojila je pesmu Slobodanke Bobe Marinković „Sirota Bašta“. Imenovanoj pesnikinji biće uručena Povelja sa zlatnom medaljom na pesničkom druženju u Ljubljani 15.01.2017 u prostorima srpske biblioteke „Vuk Karadžić“. Iskrene čestitke. USKS – Vodstvo.
SIROTA BAŠTA
Moja bašta puna cveća, bogata je al’sirota,
u bogatstvu nije sreća, niti jeste sva lepota.
Nema ružu ko da bere, nema ko da zakiti se
u duši sad nema vere da će ona vratiti se.
Kome usne da poljubim, kada usne nisu njene?
Da svo blago ja izgubim, sve bih dao zbog te žene.
Ne tražite meni leka, meni duša ozdraviće
Kad je vidim izdaleka odmah lakše meni biće.
Ono što je bilo vredno luda glava znala nije,
a sad želim samo jedno- da kraj nje mi srce bije.
Oči moje ne videše kao da su bile slepe,
usne moje ne ljubiše mnogo više usne lepe.
Dajem ove sve dukate, uz sve novce i sva blaga,
samo da se meni vrate ta dva njena oka draga.
Bogatstvo je svo u duši i tu nam se sreća krije,
a to ne zna samo onaj ko voleo nikad nije.
Autor pesme: Slobodanka-Boba Marinković
VOLEĆU TE
Voleću te neizmerno, pred očima tvoje slike.
Rado mislim ja na tebe, od ljubavi prevelike.
Te godine od mladosti, što prolaze kao ruže.
Srce čuva uspomene, što ostaju mnogo duže.
Mladi dani tog života, uz nežnosti osećanja.
Uz predivne noćne snove, ostalo je da se sanja.
Majska radost lepog cveća, uz osmehe dobra volja.
Dolazi nam svakog leta, dok se širi miris polja.
Ti najdraža vilo sreće, kazaljka se sata kreće.
Sve što jednom nama prođe, povratit se više neće.
Sve lepote ovog Sveta, poput cveća što nestaju.
Al koreni verujte mi, uvek novu nadu daju.
USKS – autor pesme: Saša Gajić
CRVENA HALJINA
U jednoj lepoj crvenoj haljini,
što mi je kupio sa puno ljubavi,
tad sam se udala.
Prsten mi je bogat darovao,
a ja sam ćutke na sve to gledala….
Moja je duša tiho plakala.
Oči su ponor tuge postale,
nežnosti sve su tada nestale.
Sa tobom ostala je duše nit,
jer sve sam htela sa tobom ja,
a bez tebe sam ostala…
I šta je ljubav od tada postala?
Sećanja bledeće, al’nikad na tebe,
jer sve to vredeće u dane kasnije,
u dane kada ti bude jasnije.
Kad dođe vreme ti ćeš shvatiti,
možda ćeš nekad u svoj grad svratiti
da vidiš neki dragi lik…
I tada samo tren daj mi nežnosti
i biće mi dovoljno sve do večnosti,
jer ja se tebe nisam odrekla
i moja ljubav nije poklekla….
Ti si negde poleteo,
hteo si dotaći nebeske svodove,
a potopio si moje brodove.
Autor pesme: Slobodanka-Boba Marinković
NAJBOLJE SI U TEMELJE DALA
Kada su ti okrenuli leđa
ti si sama pred dželate stala
i izašla kao pobjednica.
Najbolje si u temelje dala.
Naforu si krvavu pružala
vinom borce pojila iz grala.
Hrabrila ih da bitku izdrže.
Najbolje si u temelje dala.
Kad misliše da si pokleknula
ti si krvlju granice crtala
i plakala za svojim otetim.
Najbolje si u temelje dala.
Prizivala sebi Arhangele
zaklinjala Sv. Stefana
da zaštitnik bude ti dovijeka.
Najbolje si u temelje dala.
Svaku stopu branićemo, majko
za svaku je časna žrtva pala.
Ti si primjer ponosa i časti.
Najbolje si u temelje dala.
Hristolika, vječno ćeš da živiš,
obraz rodu braniti si znala.
Ne damo te, Republiko Srpska.
Najbolje si u temelje dala.
Autor peme: pesnikinja Zorka Čordašević
PJESNIKOVA DUŠA
KO TO KAŽE ZA PJESNIKA
DA MU DUŠA NIJE ČISTA
SVAKU PJESMU KOJU STVARA
DOĐE VREME KAD ZABLISTA
STIHPVI SU PJESNIKINJE
OGLEDALO DUŠE NJENE
ČISTI BIJELI KAO INJE
PLANINAMA KADA KRENE
UMJETNOST SE NOVA RAĐA
KAD STIHOVE PIŠE SLAĐA
VRIJEDNOST PJESME NIJE MANJA
KOJU PIŠE JEDNA SANJA
UMJETNOST JE ČUDNA MREŽA
S VE ZAČINI PROZOM SNEŽA
PROSTO DUŠU DA POZLATIŠ
DOK UMJETNOST OKOM
PRATIŠ
PJESMA MOŽE BITI KRATKA
UKUSNA I MNOGO SLATKA
SLATKA KAO KOLAČ SLAVSKI
KAD JE PIŠE BAN MORAVSKI
BEOGRADSKE PLAČU MLADE
KADA PJESMU PUSTI RADE
OČI SU IM PUNE SUZA
A NIZ GRUDI KLIZI BLUZA
NIJE TEŠKO ZAVOLJETI
PJESME KOJE PIŠE KETI
POSEBNE SU RIME NJENE
AL SU SLATKE I ISKRENE
KAD MOLOJKA PJESMU SKROJI
SVAKA KAO SVIJEĆA STOJI
ZNA PISATI HVALA BOGU
PRED CAREM SE ČITAT MOGU
NOSTALGIJA DUŠU PARA
KADA KRENE SUZA GORKA
O BIJELJINI S PUNO DARA
U NJEMAČKOJ PIŠE ZORKA
KAD IMENJAK PJESME PIŠE
SVAKA PJESMA RIMOM DIŠE
PIŠE LAKO I OD ŠALE PJESME DUGE A I MALE
DIJASPORE DESNA RUKA
U BEČU JE MJESTO VUKA
ŠALJE PJESME ŠIROM SVIJETA
VRHUNSKI JE ON POETA
O LJUBAVI U PROLJEĆE
SA KOZARE PJESMA KREĆE
U SVAKOJ JE MLADA SNAŠA
A PIŠE IH GAJIĆ SAŠA
DIJASPORA SLOVENIJE
IZABRA GA ZA SVOG VOĐU
TROBOJKA IH SVE DOČEKA
U LJUBLJANU KADA DOĐU
I DOK PIŠEM BAŠ O SVEMU
ZABORAVIT NEĆU ZEMU
IME MU JE NE ZNAM NI JA
DAL SINIŠA IL ILIJA.
RADA NADA I SLAVICA
SLAVA VILJA I VERICA
KADA OBJAVE PJESME SELE
SVE NAS REDOM RAZVESELE.
Autor pesme: Ratko Popović
O CIGANI MOJI
O cigani moji svirajte mi noćas
violina vaša dušu nek mi hrani,
tužna sam i sama u sumornoj noći,
moju dušu vaša pjesma nek nahrani…
Zaigraj mi noćas cigančice lepa,
tvoje noge bose neka vezu kolo,
izleči mi srce od čemera puno,
najljepši je kažu baš ciganski oro
Nek suknjica šarena o ciganko moja,
u rukama tvojim sitan vezak veze,
siromašni vi ste ali ipak srećni,
vas okov života nikada ne steže…
A ti cigo stari s violinom svojom,
dok prebiraš strune a žice ti ječe,
olakšaj mi boli i zapjevaj pjesmu,
dok lavina tuge moju dušu steže…
Idem onda s vama karavanom sreće,
od mjesta do mjesta i pod šatru vašu,
da promjenim život i da budem srećna,
o cigani moji uz muziku vašu…
Autor pesme: Milojka Jelovac
NOVA MODA
Prođe leto pedeseto
I dalje smo mladi
Svaki čiča lepo sedu bradu gladi.
Pokvari ih ovaj fejs i vreme
Sad su iskvareni uz značajne teme.
Obećanja, da uz laži pruži,
Ali sujeta ih kroz to vreme služi.
Umislele deke da su lole mlade, hoće cure da im svašta rade.
Ima sltatkih cica, golih grudi i guza, pokazat ih žele baš te naše mlade.
Jos se pravda napaćena duša,
Svaka zna šta hoće, pa ga bezuslovno slusa.
Nisu one naivne, a nisu ni glupe.
Svaka voli dedicu i poklone skupe.
Nema tu ljubavi, pameti ni sreće,
Činjenično takvo kolo sporije se kreće.
Odbacuju iskrenu ljubav, sreću uz srce puno žara.
Zbog neke kvarne duse koja ih koristi i vara.
Sad to nije bitno, za poklone skupe,
pa se odmah vide naivčine glupe.
Važno je sam nahraniti ego
i da ga duša mine, sa nekom bi lego. !
Autor pesme: Snežana Manovska
SNOVI
Javi mi se ipak ona, kroz ljubavne divne snove,
nakon kojih uvek imaš, neke divne, želje nove.
Osmeh joj se vidi lica, sočne usne, pune meda,
dugo čekah tu lepotu, pa i kosa sad je seda.
K’o Anđelski lik se stvori, visinama svoda teži,
možda ipak želju krije, pa joj ljubav prava beži.
Svirepa su ta vremena, dok najlepše cveće vene,
kroz svoj život ja neviđah, zbilja od nje, lepše žene.
Dok me često snovi bude, mislim tu je pored mene,
dolazi mi sveža zora, pa kroz prozor vidim stene.
Sveže jutro tu se stvori, gde i sunce baca zrake,
da obasja okolinu, zaljubljene i sokake.
Vetrić duva polagano, i proletni miris nosi,
pozdravi je prijatelju, i pomiluj ti po kosi.
USKS – Autor pesme: Saša Gajić
MLADA GOJKOVICA
O, Bojana, rijeko uz granice,
jesi li se nagledala muka
kada pade od zlata jabuka?
Peku li te suze Gojkovice?
Pohode l´ te vile zloslutnice
što češljaju kose u uvojke,
teče l´ mlijeko kroz nabrekle dojke
čekajući čedo Gojkovice?
Ti umivaš temelja bjelutke
i zidine Neimara Rada.
Da l´ još cvili Gojkovica mlada,
il´ proklinje kroz vijekove, ćutke?
Da l´ ti suze krenuše niz lice
kad joj grudi ostaše da zebu,
a duša joj uzvisi se nebu.
Ganu li te sudba Gojkovice?
Ko gromovi kad grme za žetvu
ti zahuči pa Skadar razori
da ti duša u paklu ne gori.
O, Bojana, speri s roda kletvu!….
Autor peme: pesnikinja Zorka Čordašević
SOBA SNOVA
Ja uđoh hrabro u sobu snova,
uspomene bude na svakom kraju,
a tebe nema ljubavi moja,
sjećanja na nekad još uvijek traju…
Sjedam na krevet bolna i sama,
i stojim tužna nad tvojim slikom,
a sa nje suza pade u krilo,
zaplakah i ja sa tvojim likom…
Soba je topla još ljubavi puna,
grlim prazninu rukama obema,
a onda nekako nespretno padoh
i postah opet robinja njena…
Grlim ko mrtva uspomene divne,
plačem za ljubavi koje nema više,
al,ja sam borac ustajem za inat,
nastavljam život i ponovo dišem…
Autor pesme: Milojka Jelovac
NAŠE VRIJEME
Koračali smo stazama našeg vremena,
Sakupljali osmjehe i nježne poglede
I čuvali za naše dane.
Letjeli po svemiru
Kupeći izgubljene sate naše prošlosti
I vraćali ih u stari zidni sat
Koji je mjerio samo naše vrijeme.
Koračali smo
I trežili jedno drugo
U svakom zalasku Sunca
I svakoj zori.
Koračali, i trazili se …
A, pripadali smo jedno drugom
Još od one noći
Kada su se začuli
Bolni uzdasi naših majki
I naš prvi plač.
One noći,
Kada su zvijezde treperile na nebu,
Kao naše oči
A rijeke žuborile svaku rimu
Koju smo pisali po našim dušama
I čuvali samo za nas
I naše vrijeme.
Udisali smo jedno drugo
U svakoj čestici vazduha.
Sanjali iste snove.
U beskonačnost vjerovali.
Sakupljali zvijezde padalice
I pravili nebo samo za nas
I naše buduće dane.
Koračali smo kroz snove,
Gazili tuge ,
Gušili patnje osmjehom.
Tražeći jedno drugo
Među zvijezdama
Izgradili smo most
Kroz beskonačnost,
i u njega uzidali naše duše.
Autor pesme: Slađana M. Pupović
DA SE PONOVO SRETNEMO
Da ponovo sretnemo se,
ne znam, ne znam šta bi bilo,
tijelo bi mi zadrhtalo,
grlo bi mi zanijemilo.
Srce bi mi zaigralo,
možda pošle suza s lica,
il´ ostala nepomična –
ko ranjena prepelica.
Iz grudi bi se otrgao
bolni uzdah istiniti,
noge bi mi zaklecale,
strijepnju ne bih mogla skriti.
Da ponovo ja te sretnem,
smilje moje mirisavo,
da si i sad u mom srcu
po licu bi mome znao.
Ali kad te ne bih srela
ostala bi duša prazna,
ovaj život što ga živim
bio bi mi samo kazna.
Autor pesme: pesnikinja Zorka Čordašević
НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ УДРУЖЕЊА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА СЛОВЕНИЈЕ И ЊИХОВИХ ПРИЈАТЕЉА
Од приспелих 117 доста добрих песничких интелектуалних, радова за годишњу песничку презентацију „ПЕСНИКОВА ДУША“ Љубљана 2016, стручна комисија академских критерија издвојила је песму Слободанке Бобе Маринковић „Сирота Башта“. Именованој песникињи биће уручена Повеља са златном медаљом на песничком дружењу у Љубљани 15.01.2017 у просторима српске библиотеке „Вук Караџић“. Искрене честитке. УСКС – Водство.
СИРОТА БАШТА
Моја башта пуна цвећа, богата је ал’сирота,
у богатству није срећа, нити јесте сва лепота.
Нема ружу ко да бере, нема ко да закити се
у души сад нема вере да ће она вратити се.
Коме усне да пољубим, када усне нису њене?
Да сво благо ја изгубим, све бих дао због те жене.
Не тражите мени лека, мени душа оздравиће
Кад је видим издалека одмах лакше мени биће.
Оно што је било вредно луда глава знала није,
а сад желим само једно- да крај ње ми срце бије.
Очи моје не видеше као да су биле слепе,
усне моје не љубише много више усне лепе.
Дајем ове све дукате, уз све новце и сва блага,
само да се мени врате та два њена ока драга.
Богатство је сво у души и ту нам се срећа крије,
а то не зна само онај ко волео никад није.
Аутор песме: Слободанка-Боба Маринковић
ВОЛЕЋУ ТЕ
Волећу те неизмерно, пред очима твоје слике.
Радо мислим ја на тебе, од љубави превелике.
Те године од младости, што пролазе као руже.
Срце чува успомене, што остају много дуже.
Млади дани тог живота, уз нежности осећања.
Уз предивне ноћне снове, остало је да се сања.
Мајска радост лепог цвећа, уз осмехе добра воља.
Долази нам сваког лета, док се шири мирис поља.
Ти најдража вило среће, казаљка се сата креће.
Све што једном нама прође, повратит се више неће.
Све лепоте овог Света, попут цвећа што нестају.
Ал корени верујте ми, увек нову наду дају.
УСКС – аутор песме: Саша Гајић
ЦРВЕНА ХАЉИНА
У једној лепој црвеној хаљини,
што ми је купио са пуно љубави,
тад сам се удала.
Прстен ми је богат даровао,
а ја сам ћутке на све то гледала….
Моја је душа тихо плакала.
Очи су понор туге постале,
нежности све су тада нестале.
Са тобом остала је душе нит,
јер све сам хтела са тобом ја,
а без тебе сам остала…
И шта је љубав од тада постала?
Сећања бледеће, ал’никад на тебе,
јер све то вредеће у дане касније,
у дане када ти буде јасније.
Кад дође време ти ћеш схватити,
можда ћеш некад у свој град свратити
да видиш неки драги лик…
И тада само трен дај ми нежности
и биће ми довољно све до вечности,
јер ја се тебе нисам одрекла
и моја љубав није поклекла….
Ти си негде полетео,
хтео си дотаћи небеске сводове,
а потопио си моје бродове.
Аутор песме: Слободанка-Боба Маринковић
НАЈБОЉЕ СИ У ТЕМЕЉЕ ДАЛА
Када су ти окренули леђа
ти си сама пред џелате стала
и изашла као побједница.
Најбоље си у темеље дала.
Нафору си крваву пружала
вином борце појила из грала.
Храбрила их да битку издрже.
Најбоље си у темеље дала.
Кад мислише да си поклекнула
ти си крвљу границе цртала
и плакала за својим отетим.
Најбоље си у темеље дала.
Призивала себи Архангеле
заклињала Св. Стефана
да заштитник буде ти довијека.
Најбоље си у темеље дала.
Сваку стопу бранићемо, мајко
за сваку је часна жртва пала.
Ти си примјер поноса и части.
Најбоље си у темеље дала.
Христолика, вјечно ћеш да живиш,
образ роду бранити си знала.
Не дамо те, Републико Српска.
Најбоље си у темеље дала.
Аутор пеме: песникиња Зорка Чордашевић
ПЈЕСНИКОВА ДУША
КО ТО КАЖЕ ЗА ПЈЕСНИКА
ДА МУ ДУША НИЈЕ ЧИСТА
СВАКУ ПЈЕСМУ КОЈУ СТВАРА
ДОЂЕ ВРЕМЕ КАД ЗАБЛИСТА
СТИХПВИ СУ ПЈЕСНИКИЊЕ
ОГЛЕДАЛО ДУШЕ ЊЕНЕ
ЧИСТИ БИЈЕЛИ КАО ИЊЕ
ПЛАНИНАМА КАДА КРЕНЕ
УМЈЕТНОСТ СЕ НОВА РАЂА
КАД СТИХОВЕ ПИШЕ СЛАЂА
ВРИЈЕДНОСТ ПЈЕСМЕ НИЈЕ МАЊА
КОЈУ ПИШЕ ЈЕДНА САЊА
УМЈЕТНОСТ ЈЕ ЧУДНА МРЕЖА
С ВЕ ЗАЧИНИ ПРОЗОМ СНЕЖА
ПРОСТО ДУШУ ДА ПОЗЛАТИШ
ДОК УМЈЕТНОСТ ОКОМ
ПРАТИШ
ПЈЕСМА МОЖЕ БИТИ КРАТКА
УКУСНА И МНОГО СЛАТКА
СЛАТКА КАО КОЛАЧ СЛАВСКИ
КАД ЈЕ ПИШЕ БАН МОРАВСКИ
БЕОГРАДСКЕ ПЛАЧУ МЛАДЕ
КАДА ПЈЕСМУ ПУСТИ РАДЕ
ОЧИ СУ ИМ ПУНЕ СУЗА
А НИЗ ГРУДИ КЛИЗИ БЛУЗА
НИЈЕ ТЕШКО ЗАВОЉЕТИ
ПЈЕСМЕ КОЈЕ ПИШЕ КЕТИ
ПОСЕБНЕ СУ РИМЕ ЊЕНЕ
АЛ СУ СЛАТКЕ И ИСКРЕНЕ
КАД МОЛОЈКА ПЈЕСМУ СКРОЈИ
СВАКА КАО СВИЈЕЋА СТОЈИ
ЗНА ПИСАТИ ХВАЛА БОГУ
ПРЕД ЦАРЕМ СЕ ЧИТАТ МОГУ
НОСТАЛГИЈА ДУШУ ПАРА
КАДА КРЕНЕ СУЗА ГОРКА
О БИЈЕЉИНИ С ПУНО ДАРА
У ЊЕМАЧКОЈ ПИШЕ ЗОРКА
КАД ИМЕЊАК ПЈЕСМЕ ПИШЕ
СВАКА ПЈЕСМА РИМОМ ДИШЕ
ПИШЕ ЛАКО И ОД ШАЛЕ ПЈЕСМЕ ДУГЕ А И МАЛЕ
ДИЈАСПОРЕ ДЕСНА РУКА
У БЕЧУ ЈЕ МЈЕСТО ВУКА
ШАЉЕ ПЈЕСМЕ ШИРОМ СВИЈЕТА
ВРХУНСКИ ЈЕ ОН ПОЕТА
О ЉУБАВИ У ПРОЉЕЋЕ
СА КОЗАРЕ ПЈЕСМА КРЕЋЕ
У СВАКОЈ ЈЕ МЛАДА СНАША
А ПИШЕ ИХ ГАЈИЋ САША
ДИЈАСПОРА СЛОВЕНИЈЕ
ИЗАБРА ГА ЗА СВОГ ВОЂУ
ТРОБОЈКА ИХ СВЕ ДОЧЕКА
У ЉУБЉАНУ КАДА ДОЂУ
И ДОК ПИШЕМ БАШ О СВЕМУ
ЗАБОРАВИТ НЕЋУ ЗЕМУ
ИМЕ МУ ЈЕ НЕ ЗНАМ НИ ЈА
ДАЛ СИНИША ИЛ ИЛИЈА.
РАДА НАДА И СЛАВИЦА
СЛАВА ВИЉА И ВЕРИЦА
КАДА ОБЈАВЕ ПЈЕСМЕ СЕЛЕ
СВЕ НАС РЕДОМ РАЗВЕСЕЛЕ.
Аутор песме: Ратко Поповић
О ЦИГАНИ МОЈИ
О цигани моји свирајте ми ноћас
виолина ваша душу нек ми храни,
тужна сам и сама у суморној ноћи,
моју душу ваша пјесма нек нахрани…
Заиграј ми ноћас циганчице лепа,
твоје ноге босе нека везу коло,
излечи ми срце од чемера пуно,
најљепши је кажу баш цигански оро
Нек сукњица шарена о циганко моја,
у рукама твојим ситан везак везе,
сиромашни ви сте али ипак срећни,
вас оков живота никада не стеже…
А ти циго стари с виолином својом,
док пребираш струне а жице ти јече,
олакшај ми боли и запјевај пјесму,
док лавина туге моју душу стеже…
Идем онда с вама караваном среће,
од мјеста до мјеста и под шатру вашу,
да промјеним живот и да будем срећна,
о цигани моји уз музику вашу…
Аутор песме: Милојка Јеловац
НОВА МОДА
Прође лето педесето
И даље смо млади
Сваки чича лепо седу браду глади.
Поквари их овај фејс и време
Сад су искварени уз значајне теме.
Обећања, да уз лажи пружи,
Али сујета их кроз то време служи.
Умислеле деке да су лоле младе, хоће цуре да им свашта раде.
Има слтатких цица, голих груди и гуза, показат их желе баш те наше младе.
Јос се правда напаћена душа,
Свака зна шта хоће, па га безусловно слуса.
Нису оне наивне, а нису ни глупе.
Свака воли дедицу и поклоне скупе.
Нема ту љубави, памети ни среће,
Чињенично такво коло спорије се креће.
Одбацују искрену љубав, срећу уз срце пуно жара.
Због неке кварне дусе која их користи и вара.
Сад то није битно, за поклоне скупе,
па се одмах виде наивчине глупе.
Важно је сам нахранити его
и да га душа мине, са неком би лего. !
Аутор песме: Снежана Мановска
СНОВИ
Јави ми се ипак она, кроз љубавне дивне снове,
након којих увек имаш, неке дивне, жеље нове.
Осмех јој се види лица, сочне усне, пуне меда,
дуго чеках ту лепоту, па и коса сад је седа.
К’о Анђелски лик се створи, висинама свода тежи,
можда ипак жељу крије, па јој љубав права бежи.
Свирепа су та времена, док најлепше цвеће вене,
кроз свој живот ја невиђах, збиља од ње, лепше жене.
Док ме често снови буде, мислим ту је поред мене,
долази ми свежа зора, па кроз прозор видим стене.
Свеже јутро ту се створи, где и сунце баца зраке,
да обасја околину, заљубљене и сокаке.
Ветрић дува полагано, и пролетни мирис носи,
поздрави је пријатељу, и помилуј ти по коси.
УСКС – Аутор песме: Саша Гајић
МЛАДА ГОЈКОВИЦА
О, Бојана, ријеко уз границе,
јеси ли се нагледала мука
када паде од злата јабука?
Пеку ли те сузе Гојковице?
Походе л´ те виле злослутнице
што чешљају косе у увојке,
тече л´ млијеко кроз набрекле дојке
чекајући чедо Гојковице?
Ти умиваш темеља бјелутке
и зидине Неимара Рада.
Да л´ још цвили Гојковица млада,
ил´ проклиње кроз вијекове, ћутке?
Да л´ ти сузе кренуше низ лице
кад јој груди осташе да зебу,
а душа јој узвиси се небу.
Гану ли те судба Гојковице?
Ко громови кад грме за жетву
ти захучи па Скадар разори
да ти душа у паклу не гори.
О, Бојана, спери с рода клетву!….
Аутор пеме: песникиња Зорка Чордашевић
СОБА СНОВА
Ја уђох храбро у собу снова,
успомене буде на сваком крају,
а тебе нема љубави моја,
сјећања на некад још увијек трају…
Сједам на кревет болна и сама,
и стојим тужна над твојим сликом,
а са ње суза паде у крило,
заплаках и ја са твојим ликом…
Соба је топла још љубави пуна,
грлим празнину рукама обема,
а онда некако неспретно падох
и постах опет робиња њена…
Грлим ко мртва успомене дивне,
плачем за љубави које нема више,
ал,ја сам борац устајем за инат,
настављам живот и поново дишем…
Аутор песме: Милојка Јеловац
НАШЕ ВРИЈЕМЕ
Корачали смо стазама нашег времена,
Сакупљали осмјехе и њежне погледе
И чували за наше дане.
Летјели по свемиру
Купећи изгубљене сате наше прошлости
И враћали их у стари зидни сат
Који је мјерио само наше вријеме.
Корачали смо
И трежили једно друго
У сваком заласку Сунца
И свакој зори.
Корачали, и тразили се …
А, припадали смо једно другом
Још од оне ноћи
Када су се зачули
Болни уздаси наших мајки
И наш први плач.
Оне ноћи,
Када су звијезде трепериле на небу,
Као наше очи
А ријеке жубориле сваку риму
Коју смо писали по нашим душама
И чували само за нас
И наше вријеме.
Удисали смо једно друго
У свакој честици ваздуха.
Сањали исте снове.
У бесконачност вјеровали.
Сакупљали звијезде падалице
И правили небо само за нас
И наше будуће дане.
Корачали смо кроз снове,
Газили туге ,
Гушили патње осмјехом.
Тражећи једно друго
Међу звијездама
Изградили смо мост
Кроз бесконачност,
и у њега узидали наше душе.
Аутор песме: Слађана М. Пуповић
ДА СЕ ПОНОВО СРЕТНЕМО
Да поново сретнемо се,
не знам, не знам шта би било,
тијело би ми задрхтало,
грло би ми занијемило.
Срце би ми заиграло,
можда пошле суза с лица,
ил´ остала непомична –
ко рањена препелица.
Из груди би се отргао
болни уздах истинити,
ноге би ми заклецале,
стријепњу не бих могла скрити.
Да поново ја те сретнем,
смиље моје мирисаво,
да си и сад у мом срцу
по лицу би моме знао.
Али кад те не бих срела
остала би душа празна,
овај живот што га живим
био би ми само казна.
Аутор песме: песникиња Зорка Чордашевић
